Simran (ranije Pal Jadvinder) je svoju porodicu u Indiji napustila 2006. godine zbog straha za sopstveni život.
Njenog rođaka, koji je kao i Simran bio transrodna osoba, ubila je porodica.
Simran je prošla put od osuda u svojoj sredini do zemlje na Zapadnom Balkanu, koja je deo takozvane izbegličke rute.
Sa novinarkom Radija Slobodna Evropa (RSE) razgovarala je u Beogradu, gde je učestvovala na događaju aktivista za ljudska prava s fokusom na LGBTI+ izbeglice i probleme sa kojima se suočavaju.
"U svojoj duši se osećam kao devojka. Kada sam bila mala, moja sestra je išla u školu i nosila je suknju, a ja sam pitala mamu: 'Zašto ja ne nosim suknju? Želim da budem kao ona'", priča Simran za RSE.
Simran je rođena u Indiji 1986. godine. Plašila se svoje porodice, koja je nije prihvatala, ali to nije bio jedini problem sa kojim se susretala u svojoj državi.
Ona za RSE objašnjava da je društvo kao transrodnu osobu nije prihvatalo.
"U autobusu nisam mogla da sedim sa nekim, jer nas ne vole", seća se Simran.
Iako je postojala zajednica u kojoj se osećala sigurno, Simran ističe da je to bio mali krug ljudi.
"Nije na ovako visokom nivou kao u Srbiji", kaže ona.
Srbija je usvojila novu strategiju o nediskriminaciji na početku 2022. godine. Međutim, kako stoji u poslednjem izveštaju Evropske komisije za prethodnu godinu, govor mržnje, pretnje i nasilje i dalje su usmereni na branioce ljudskih prava i LGBTI+ osobe.
Diskriminacija u Indiji bez obzira na zakone
Simran je, dok je bila u Indiji, bilo teško i da pronađe posao zbog pripadnosti LGBTI+ zajednici.
"Radila sam noću, nastavila studije i diplomirala modni dizajn – sve o svom trošku", objašnjava Simran.
U Indiji je 2019. donet zakon o zaštiti prava transrodnih osoba. On propisuje priznanje identiteta transrodnih osoba i zabranjuje diskriminaciju u oblastima obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene zaštite, posedovanja imovine, obavljanja javnih ili privatnih funkcija, kao i pristupa i korišćenja javnih usluga i benefita.
Ipak, Simran kaže da u praksi nije tako.
"Vlada donosi neka pravila, ali ih javnost ne poštuje", ističe ona.
Tako je, prepričava Simran, 2020. bila napadnuta, jer pripada LGBTI+ zajednici.
Posle napada imala je operaciju kičme, a nakon toga je odlučila da napusti Indiju.
U Srbiju je stigla 8. aprila 2022. godine avionom.
Za ulazak sa indijskim pasošem je od početka 2023. neophodna viza, ali u trenutku njenog ulaska to nije bio slučaj, te je to bio razlog zašto je izabrala baš Srbiju.
Evropska unija (EU) je početkom decembra 2022. zatražila od svih zemalja Zapadnog Balkana da usklade vizni režim za građane takozvanih trećih zemalja, kako bi se zajedno izborili sa, kako su naveli, neregularnom migracijom.
Nakon toga Srbija je uvela vize za državljane Indije.
Kako Simran objašnjava, želela je da dođe u Evropu, jer je tu "najbolje za LGBTI+ zajednicu".
"Razmišljala sam o drugim zemljama – Dubai, Katar, ali u muslimanskim zemljama postoji velika diskriminacija trans osoba i LGBTI+ pripadnika uopšte – za njih tamo nema prava", smatra Simran.
Danas živi u centru za azil u Krnjači u predgrađu Beograda.
Krnjača je jedan od 17 aktivnih državnih prihvatnih i centara za azil u Srbiji u kojem su privremeni smeštaj našle izbeglice i migranti.
Prema podacima od 30. januara, u centrima boravi preko 3.000 ljudi, a najviše iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Maroka i Indije.
Simran nema kontakte sa svojom porodicom, ali je zajednicu u kojoj se oseća sigurno stvorila u Beogradu.
Međutim, seća se i nekoliko loših iskustava.
Kako je ispričala, u maju 2022. godine, mesec dana nakon dolaska u Srbiju, prebila ju je grupa ljudi koja je takođe bila smeštena u migrantskom kampu.
"Slomili su mi nogu. Napali su me, jer u kampu imam još jednog LGBTI+ prijatelja. Napali su me izvan kampa, uzeli su mi sve. Osam meseci sam bila loše, a imala sam operaciju prošlog meseca", kaže Simran za RSE.
Na pitanje da li se oseća sigurno nakon toga, odgovara: "Ako imam problem, razgovaram sa policijom".
Kako za RSE ističe Nikola Kovačević, pravnik u organizaciji koja zastupa njen slučaj, Simran trenutno čeka saslušanje i odluku po podnetom zahtevu za azil.
"Ona je pripadnica posebne društvene grupe, kako to predviđa Konvencija o statusu izbeglica, to jest ona je proživela progon i od strane porodice i od strane indijskog društva kao transrodna osoba. To je razlog zašto je ona napustila svoju zemlju porekla", naglašava Kovačević.
Smiran se nada da će potom naći posao u svojoj struci i ponovo se baviti modnim dizajnom.
Jedan od sledećih koraka je, kaže, i promena pola.
Operacija promene pola u Srbiji je moguća, a 2013. je uvrštena među prava čije troškove delom snosi država.
Srbija, kao i većina država Evrope, zahteva neku vrstu medicinske dijagnoze pre prepoznavanja i priznavanja rodnog identiteta, iako je i Svetska zdravstvena organizacija 2019. usvojila novu Međunarodnu klasifikaciju bolesti, prema kojoj se transrodnost više ne smatra mentalnim oboljenjem.
Život u centru za azil
Na pitanje kako opisuje život u centru za azil, Simran kaže: "Zastrašujuće".
Pravnik Nikola Kovačević ističe za RSE da LGBTI+ izbeglice doživljavaju neprijatnosti, kako u svojoj zemlji porekla, tako i na samom putu, ali i u zemljama gde na kraju traže azil.
"Jedna od stvari sa kojima se oni suočavaju jeste i to što doživljavaju dodatne neprijatnosti u samom kampu", naglašava on.
Kako dodaje, jedan od većih problema jeste i nepostojanje posebnih prihvatnih uslova za različite ranjive kategorije u kampovima u Srbiji.
Sa tim se slaže i viši pravni zastupnik u nevladinom Beogradskom centru za ljudska prava Vuk Raičević, koji za RSE kaže da, kada je reč o LGBTI+ izbeglicama i tražiocima azila, jedan od najvećih problema predstavlja njihova bezbednost.
"Ne samo kada govorimo o identitetu osoba u javnosti, već i o smeštajnim kapacitetima", objašnjava Raičević.
Kako kaže, do sada su se u saradnji sa Komeserijatom za izbeglice i migracije nalazila rešenja, te da su smeštani u centre koji im najviše odgovaraju.
"Međutim, radi se uglavnom o ad hoc rešenjima, i prosto smatramo da bi bilo važno da imamo jedno sistemsko rešenje i uspostavljen protokol o tome kako bi moglo da se postupa sa LGBTI+ izbeglicama i tražiocima azila kada je reč o smeštajnim kapacitetima", ističe Raičević.
Iz Komeserijata za izbeglice i migracije do objavljivanja teksta nisu odgovorili na upit RSE da li se poštuju neke posebne smernice kada su u pitanju pripadnici LGBTI+ zajednice, kao i da li ima zabeleženih incidenata koji ciljaju ovu zajednicu.
Vuk Raičević kao još jedan od većih problema navodi i nedostatak "odgovarajućih specifičnih usluga", posebno kada je reč o zdravstvu.
"Imamo problem sa uslugama koje su dostupne transrodnim osobama i interseks osobama, što nije samo problem za ovu kategoriju izbeglica i tražilaca azila, nego generalno jeste jedna vrsta problema koji postoji za domicilno stanovništvo koje pripada ovoj grupi", objašnjava Raičević.
Sigurna u svojoj zajednici
Simran ističe da se oseća sigurno kada se nalazi u Prajd (Pride) info centru, mestu gde je i govorila o svom iskustvu, na događaju "Izbeglištvo u zajednicu", 20. februara.
Ona je tamo došla sa prijateljicom, koja je takođe poreklom iz Indije.
"Mi smo kao porodica. Ona nije moja prava sestra, ali mi je postala sestra. Upoznala sam je u kampu Krnjača i onda smo postale prijateljice. Njen muž i ona mi pomažu i brinu o meni. Kada sam im rekla da pripadam LGBTI+ zajednici, oni su me prihvatili", kaže Simran.
Na događaju su prisustvovali pripadnici LGBTI+ zajednice iz Bangladeša, Irana, Rusije, Indije, Avganistana i sa Kube, ali i aktivisti koji se bave ljudskim pravima.
Jedan od glavnih problema koji je istaknut na događaju je nepostojanje sigurne kuće za LGBTI+ osobe i nesigurni uslovi u centrima za migrante.
Kako je Vuk Raičević rekao tada, jedna od država u regionu u kojima postoje sigurne kuće za LGBTI+ osobe je Albanija.
"Postoji organizacija koja se zove Streha. Oni organizuju svake godine dobrotvorni bal, gde skupljaju sredstva za osobe koje su u potrebi za hitnim smeštajem", rekao je Raičević i dodao da to nisu nužno izbeglice, već mogu biti i ljudi koji su rođeni u Albaniji.
Porast nasilja prema LGBTI+ osobama
Nasilje nad LGBTI+ osobama dostiglo je najvišu tačku u poslednjih deset godina u Evropi i Centralnoj Aziji u toku 2022. godine, pokazuje izveštaj koji je 20. februara objavilo Evropsko međunarodno udruženje lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca, trans i interseksualaca (ILGA).
Kako stoji u izveštaju, LGBTI+ osobe su migrirale iz mnogih zemalja, gde su napadi na njihova prava i govor mržnje rasprostranjeni, ali ne nužno u zemlje u kojima su bezbednije.
Izveštaj se objavljuje svake godine i pokriva 54 zemlje Evrope i Centralne Azije.
U svom godišnjem izveštaju o zločinima iz mržnje, objavljenom maja 2022, nevladina organizacija "Da se zna!" dokumentovala je u Srbiji najveći broj anti-LGBTI+ incidenata od 2017.
Bilo je 83 slučaja anti-LGBTI+ protivpravnih akti zbog seksualne orijentacija, rodnog identiteta i izražavanja u 2021, što je 37 odsto više u odnosu na 2020. godinu.
U 2021. godini je u 19 (23 odsto) incidenata počinjeno je fizičko nasilje nad pripadnicima LGBTI+ populacije, a svaki peti fizički incident je uključivao i telesne povrede.
Kako stoji u izveštaju, preko 80 odsto dokumentovanih incidenta bilo je nevidljivo nadležnim institucijama.
U izveštaju koji je objavila ILGA stoji da je broj slučajeva zločina iz mržnje u Srbiji naglo porastao avgusta i septembra, nakon niza izjava mržnje političkih i verskih lidera.
Istaknuto je da su vandalizovani bilbordi Evroprajda (EuroPride), napadani pripadnici LGBTI+ populacije tokom i u nedeljama nakon Evroprajda, a da je beogradski Prajd info centar više puta napadnut tokom prethodne godine.
Poslednji napad desio se 19. februara 2023. godine, kada su prostorije centra išarane crnim sprejom.