Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Kako su se migranti 'izgubili' u medijima?


Kada prestajete da budete migrant?
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:02 0:00

„O migrantima i izbeglicama se u medijima često govori, ali retko njih neko nešto pita“. To je, prema rečima novinara i publiciste Ismaila Ejnašea (Einashe) siže knjige „Izgubljeni u medijima“, zbirke eseja pisaca i novinara sa različitih meridijana koji su se, na različite načine suočili sa migracijama i uklapanjem u nova društva.

„U izveštajima medija glas migranata uvek izostaje. Kada se pojave u medijima, to je često u veoma negativnom kontekstu. To ostavlja posledice na društva širom Evrope“, kaže Ejnaše, urednik ove publikacije, inače i sam izbeglica iz Somalije, danas nastanjen u Velikoj Britaniji.

RSE: Kako se dogodilo da mediji, „izgube migrante“, pogotovu u trenutku u kome je izbeglička kriza bila na vrhuncu i u kome je punila naslovne strane?

Einashe: Taj vrhunac koji ste pomenuli se dogodio 2015. godine kada smo počeli da primećujemo na desetine hiljada ljudi iz sirijskog građanskog rata, iz mesta kao što u Avganistan i Irak iz istočne i zapadne Afrike, iz Somalije, Gambije… Videli smo ljude koji u Evropu dolaze preko Balkana, preko Srbije u kojoj se sada nalazimo, preko Hrvatske, Mađarske i konačno preko severne Evrope. Mislim da je u tom trenutku u kome smo videli kretanje naroda koje je na neki način bilo bez presedana jer se neko vreme nije dogodilo u Evropi, ali je globalno gledano u pitanju ipak bio mali broj ljudi - primera radi, u sirijskom konfliktu, većina izbeglica je ostala u Libanu i u Turskoj, nisu došli u Evropu.

Ipak, u medijskim izveštajima u tom periodu migranti su bili potpuno izmešteni – ne samo fizički svojim kretanjem, već i medijski. Njihov glas je u potpunosti izostao, a i većina izveštaja nakon toga je bila veoma negativna, islamofobična i stvorila je toksičnu situaciju i u medijima i u društvima.

Bosna, zemlja budućnosti za kuhara i fudbalera iz Irana
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:43 0:00

RSE: Kako se to odrazilo kasnije, kada su migranti i izbeglice pokušali da se integrišu u nova društva?

Einashe: Medijsko praćenje vodilo je ka političkoj situaciji, ali je medijsko praćenje i pratilo političku situaciju koja se razvijala u na primer u Velikoj Britaniji (VB), Italiji ili u Francuskoj. Navešću dva primera. Prvi je iz VB tokom referenduma 2016. godine, kada je VB glasala da napusti EU, što se danas zove Bregzit. Partija koja je zagovarala da se ovaj referendum održi, Britanska stranka za nezavisnost (UKIP) Najdžela Faradža (Nigel Farage) koji danas predvodi Bregzit partiju, koristila je takozvanu migrantsku krizu iz 2015. kao veoma veliko političko pitanje kojim su privlačili ljude da glasaju za njihov stav na referendumu. Koristili su sliku izbeglica koje su 2015. prešle preko Balkana i stigle do granice sa Slovačkom, kako stoje u masi, bezlični. Ta slika ne izgleda toliko neumesno kada pogledate sopstvenu istoriju posle Drugog svetskog rata, ali oni su upotrebili tu sliku iz 2015. i na njoj napisali „Prelomni trenutak“.

Drugi primer je iz Italije u koju dolazi veliki broj ljudi iz Afrike, iz Libije i Italija mora da se suoči sa ovim problemom jer veći deo Evrope odbija da to učini na evropskom nivou. Kada je Angela Merkel 2015. otvorila nemačke granice, njen primer nisu pratile druge nacije u Evropi. A u Italiji danas imate desničara Matea Salvinija (Matteo Salvini) koji koristi pitanje granica i brodova za spašavanje kako bi pridobio podršku za svoju političku agendu i to radi sa velikim uspehom. Tako da i mediji igraju ulogu u ovome, ali političari predvode, a mediji ih prate.

Zbog čega je uhapšena kapetanka broda Sea Watch?
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:33 0:00

RSE: Mnogo toga se i promenilo od 2015. godine. Granice su očvrsnule, a mnoge desničarske partije su stekle moć na talasu populizma i populističke politike.

Einashe: Apsolutno! I to je ono sa čime se suočava i ova knjiga, ali i ja lično u svom novinarskom radu prateći priče u Evropi, bilo u Italiji bilo u VB. Ove godine imamo situaciju da se navršava 15 godina od kada su države istočne Evrope – od Mađarske do Poljske postale članice EU i 30 godina od pada Berlinskog zida. Veoma je važan trenutak za razmatranje pitanja migracija.

Ono što možemo videti jeste da su se zemlje istočne Evrope za tih 15 godina kretale u pravcu veće demokratizacije, veće slobode izražavanja, veće otvorenosti, ali zapravo, imamo i dominaciju ljudi kao što je Viktor Orban (premijer Mađarske), dok na zapadu Evrope imamo Matea Salvinija i stare ekstremno desničarske grupe poput one od Marin Lepen. U VB, mada se Bregzit još nije dogodio, imamo Bregzit partiju koja osim Bregzita i nema drugu politiku, čiji je lider Najdžel Faradž otišao ka desnici, a koja je osvojila najveći broj glasova na evropskim izborima u VB.

Dakle, opravdano je reći da je krajnje desni, populistički pokret ojačao širom Evrope, ali bih dodao i da to nije kompletna priča jer su na evropskim izborima pobede odnele i stranke zelenih i socijalisti… Ovde u Srbiji imate premijerku koja je otvoreno gej u društvu koje je i dalje konzervativno po tom pitanju. Stvari se menjaju i stvari napreduju, ali je teško suprotstaviti se stavu da dominiraju nacionalistički pokreti širom evropskog kontinenta.

Intervju nedelje: Ismail Ejnaše
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:14:22 0:00

RSE: Autori publikacije „Izgubljeni u medijima“ su sa svih delova planete i dolaze iz različitih konteksta. Oni su sa Balkana, oni su iz Afrike… Šta im je zajedničko?

Einashe: Svi oni se na neki način bave pričama ljudi koji se kreću, pričaju priče o identitetu, o pripadanju, o traumi. Imamo, na primer, Ece Temelkuran, spisateljicu iz Turske koja sada živi u Zagrebu, u Hrvatskoj, koja je Tursku napustila zbog političke situacije, zbog svog profila kao pisca koji kritikuje režim. Njeno putovanje u Hrvatsku je bilo mnogo udobnije od ljudi koji čamcima prelaze Mediteran, ali se ona i dalje nosi sa pitanjem izgnanstva koje joj je nametnuto.

Imamo i Antoniju Letinić koja je spisateljica iz Zagreba koja piše u kontekstu Balkana, o društvenom angažovanju, o obrazovanju i kakvu to ulogu igra u integraciji migranata i izbeglica. Antonija piše i o fascinantnoj istoriji Balkana, o tome kako je to tranzitna zona gde prolazite kroz Srbiju, prolazite kroz Hrvatsku koje zapravo imaju veoma skoru traumatičnu istoriju konflikta i nasilja. Ipak, čini se da ljudi ne pamte i da to iskustvo konflikta i nasilja nije obavezno stvorilo veću empatiju za migrante i izbeglice koje prolaze kroz te zemlje.

Imamo i primer Nesrine Malik koja je kolumnista Gardijana britansko-sudanskog porekla, koja piše o humanizovanju tih priča. Svi naši saradnici, autori su pisci i novinari čije je poreklo i evropsko i van evropsko i koji se suočavaju sa takvom vrstom priča i ova knjiga je refleksija toga. Imamo priče koje su više novinarske, imamo one koje su više razgovori. Na primer, jedan je između Aleksandra Hemona i Nadife Muhamed.

RSE: Kada dođemo do uklapanja u nova društva i suočavanja sa problemima poput obrazovanja ili zaposlenja ili osećanjem otuđenosti, koliko su ti problemi slični, bez obzira na vaše poreklo?

Einashe: To je zaista važno pitanje. Ljudi se suočavaju sa problemima poput otuđenosti. Kada dođete u novu zemlju, bez obzira na to da li ste migrant - zamislite na primer da ste mlada osoba, u svojim dvadesetim, koja je napustila Beograd i koja je otišla u Nemačku da radi. Možda ne govorite Nemački ili ga ne govorite dovoljno dobro da biste dobili posao, možda ste studirali nešto što se ne može preneti u nemački sistem. Dakle, bilo da ste ta osoba ili da ste izbeglica koja je iz Somalije došla u Veliku Britaniju i koja je pobegla od nasilja, mi svi moramo da počnemo iz početka.

Na raskršću svjetova
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:05:57 0:00

Migranti i izbeglice često su na samom dnu društva, marginalizovani su od strane onih koji su na vlasti, od strane medija, a došli su i u zemlje koje već imaju svoje probleme. U Velikoj Britaniji, veliki broj migranata i izbeglica, a pre svega izbeglica kao što je moja porodica koja je došla iz Somalije, bude smešteno u predgrađa Londona koja već imaju dosta problema. Tamo morate da nađete svoje mesto, da naučite novi jezik, da nađete posao i da se nosite sa diskriminacijom, sa traumom tog iskustva, sa traumom mesta iz koga ste došli…

Sve to stvara situaciju u kojoj ste otuđeni. Koliko vremena treba da budete u Velikoj Britaniji pre nego što prestanu da vas pitaju odakle ste došli? To je interesantno pitanje. Koliko dugo treba da budete negde da biste prestali da budete imigrant?

Težina izbjegličkog puta
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:04:23 0:00

RSE: Vi ste napustili Somaliju kao izbeglica i otišli u Veliku Britaniju, još kao dečak. Kakvo je bilo vaše iskustvo?

Einashe: Somaliju sam, kao i mnogo drugih ljudi, napustio sredinom devedesetih zbog građanskog rata koji počeo krajem osamdesetih. Na stotine hiljada ljudi je raseljeno. Rođen sam na severu Somalije, delu koji se danas zove Somalilend, samoproglašena nezavisna država koju ni jedna zemlja ne priznaje. Kada sam imao pet godina, otišli smo u izbeglički kamp na granici Somalije i Etiopije, koji je dugo bio i najveći izbeglički kamp na svetu. Dakle, u detinjstvu sam bio prinuđen da se preselim i da rastem među bombama i tenkovima, u nasilju, sa malarijom. Izgubio sam brata zbog malarije, a neki članovi moje porodice su ubijeni u konfliktu. Kao i mnogi drugi ljudi sa sličnim iskustvom, imao sam sreću ili nesreću – nisam siguran, ali srećan u smislu da sam uspeo da sa porodicom dođem do Velike Britanije.

To je bilo na samom kraju 1994. godine i to iskustvo je bilo zaista traumatično, jer nisam znao da napuštamo Somaliju, da idemo u Evropu. Nisam znao ništa o Evropi. Imao sam oko 10 godina. Nisam išao u školu jer sam zbog rata bio u izbegličkom kampu. Imao sam prijatelje koje sam morao da napustim. Dakle, za mene je sama selidba bila traumatična, a dolazak u novo društvo, u Veliku Britaniju, bilo je dodatna trauma.

Pamtim taj dolazak 1994. godine, zapravo pamtim tačan datum, bio je 28. decembar 1994. godine, nekoliko dana posle Božića i padao je sneg, a ja nikada pre toga nisam video sneg. Morao sam da naučim novi jezik. Po prvi put sam krenuo u školu i polako postao ’integrisaniji’, što je problematičan izraz, ali sam naučio engleski jezik i polako se udaljio od somalijskog konteksta u kome sam do tada živeo.

Advokati volonteri u Moskvi pomažu migrantima
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:53 0:00

RSE: Iz ugla vašeg ličnog iskustva iz sredine devedesetih, kako vidite evropski i britanski odgovor na izbegličku krizu 2015. godine i način na koji su ta društva prihvatila izbeglice?

Einashe: Kada sam ja kao izbeglica došao devedesetih u Veliku Britaniju, stvari su bile drugačije. Velika razlika je bila što si mogao da odeš u evropsku ambasadu u Etiopiji, Senegalu, Keniji ili gde god da si bio i da uložiš zahtev za azil. Ako ispunjavaš uslove, biće ti omogućen bezbedan prolazak u Evropu.

Moram da kažem da je bilo drugačije. Nije bilo neke tople dobrodošlice, ali bili smo u mogućnosti da dođemo u Veliku Britaniju, a da ne rizikujemo svoje živote, da brodovima idemo u nepoznato. To je ono što se promenilo do 2015. godine.

Razlog iz koga su ljudi rizikovali kako bi došli iz Sirije i iz drugih područja zahvaćenih ratom i kako bi se našli na bezbednom i pod međunarodnom zaštitom, jeste taj što nisu više mogli da bezbedno dođu do Evrope. Evropa je militarizovala svoje granice, pooštrila je sistem graničnog nadzora. To je otišlo toliko daleko da danas Evropa sarađuje sa lošim režimima u Sudanu ili u Libiji, a videli smo ove nedelje šta se dogodilo u Libiji, gde su u pritvornom centru migranti izginuli, kao posledica evropske politike. To je ono što se zaista promenilo od vremena kada sam ja kao izbeglica došao u Veliku Britaniju do danas – način na koji se Evropa suočava sa ovim pitanjem.

RSE: Vaša knjiga je pre svega o tome kako se iz medija izgubila migrantski ugao posmatranja, ali može li se reći da se iz medija izmestio i kontekst o tome kako su svi ti ljudi postali izbeglice i migranti?

Einashe: To je tačno. Mislim da su se glasovi migranata i zagubili jer nikada nije dat kontekst. Jedna od stvari koje kažemo u knjizi jeste da svi ti ljudi koji su kao izbeglice i migranti došli iz Afrike, sa Bliskog Istoka, Azije nisu došli bez razloga.

Kada slušate radijski program ili gledate TV emisiju ili čitate novine, često ne dobijate čitavu sliku, mediji ne pružaju kompletan kontekst. O zajednicama izbeglica i migranata se često govori, ali se oni nikada ne uključuju. Retko se mogu čuti. Oni su subjekti javne diskusije u medijima, ali nisu i njeni učesnici. Razlog je što kada pogledate medije – ko ih uređuje, ko izveštava i ne samo kada su u pitanju izbeglice i migranti, već i kada govorimo o pitanjima pola ili etničkog porekla, primetne su praznine u medijskoj prezentaciji i to važi širom Evrope.

'Imamo medije koji predstavljaju društva koja pokušavamo da promenimo.'

Dakle, imamo medije koji predstavljaju društva koja pokušavamo da promenimo. To je ono na šta bi trebalo da se fokusiramo. Trebalo bi da razgovaramo sa urednicima, da se uključe ljudi koji imaju direktna iskustva sa migracijama, da kada se na primer govori o trenutnoj da tako kažem krizi na Siciliji, razgovaramo sa ljudima koji o tome znaju, da ih uključimo, da ih pitamo kako bi trebalo da izveštavamo o tim pričama, šta je ono što nam promiče… Da se priče rade šire od toga ko su i odakle su došli. To su načini na koje bismo mogli da promenimo narativ.

RSE: Da migranti postanu učesnici, a ne samo predmet javne rasprave?

Einashe: Apsolutno.

  • 16x9 Image

    Ognjen Zorić

    Diplomirao na odseku za novinarstvo Fakulteta za kulturu i medije u Beogradu. Radijskim i TV novinarstvom profesionalno se bavi od 2005. godine u RTV B92. U beogradski biro Radija Slobodna Evropa dolazi 2010. gde radi kao novinar, reporter, te uređuje i vodi dnevne emisije.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG