Razgovarala Golnaz Esfandiari (priredio Mihailo Rakić)
Sahar Delijani, mlada književnica i sama je svet ugledala u zloglasnom iranskom zatvoru Evin 1983 godine. Svoj prvi roman objavila je u Italiji, gde trenutno živi. Tek treba biti preveden na persijski, jezik njene domovine.
U njenom debitantskom romanu prepliću se sudbine troje dece - Nede, Omeda i Šeida.
Neda je rođena u zatvoru, oduzeta majci nakon nekoliko nedelja, Omed je bio prisutan kada su mu odveli oca, političkog protivnika režima, dok je Šeida saznala da je njen otac bio zatvorski egzekutor. Roman je priča o intimnoj strani iranske revolucije, o prošlosti koja ne sme biti zaboravljena, to je bezvremenska drama o tri generacije muškaraca i žena podstaknute ljubavlju, inspirisana poezijom i motivisana pričom o pravdi i slobodi.
Delijani koristi drvo džakarande, njegovo prelepo cvetanje, i drvo koje teško uspeva u klimi Irana, kao kontrapunkt sa stvarnim životom tokom dvadeset godina u Iranu, sve do 2011 godine. To je priča o oduzetom detinjstvu obeleženom smrću, ali i o nadi da će nove generacije shvatiti da su žrtve bile preduslov za njihovu drugačiju budućnost.
Delijani: Ja sam oduvek znala sve o mom rođenju jer se to nikada nije ni krilo. Moja majka je uvek pričala o tome i kada sam bila mlađa jednostavno sam verovala da je to jedna zaista interesantna priča. Mislila sam da je priča o mom rođenju najbolja od svih priča. Zbog toga sam na neki način bila ponosna.
Ali kasnije, kada sam odlučila da napišem priču o tome, bilo mi je potrebno da saznam više od onoga što sam znala do tada. Zapravo, mnogi od detalja su za mene bili šokantni. Najšokantnije u celoj priči je to da su moju majku saslušavali tokom porođaja, što do tada nisam znala.
I tako je jedna interesantna dečja priča postala jako bolna i teška za pisanje. Bilo je tu puno emocija jer, dok sam je pisala, shvatila sam da mislim o mojoj majci i teškoj situaciji kroz koju je prolazila, a ja nisam mogla da joj na bilo koji način pomognem – jedino što sam mogla je da to opišem u knjizi.
Delijani: To je uticalo na ceo naš život. Na primer, kada su moji roditelji pušteni iz zatvora, moj otac nije mogao da nastavi da studira. U trenutku kada su ga uhapsili bio je student. Takve stvari vam već na početku menjaju život iz korena.
I situacija sa mojom majkom je bila slična – traženje posla je bilo mnogo teže, početi od nule nakon izlaska iz zatvora bilo je nešto što se ne zaboravlja. Zbog toga je sve što se dešavalo nakon toga direktno ili indirektno uticalo na nas.
Važno da se sazna prava istina
Delijani: Bili su vrlo srećni i zadovoljni, i mislim da je to zbog toga što su toliko dugo živeli u strahu. Kada je moj ujak pogubljen u zatvoru, mojoj porodici nije bilo dopušteno ni da ga sahrani i ispoštuje na pravi način. Moja baka nikada nije videla telo svog sina. I sada, kada o tome zna ceo svet, ova knjiga predstavlja neki vid iskupljenja prema njemu i znatno je lakše živeti s tim.
Delijani: Da, mislim da će se stvari u Iranu promeniti. Situacija će se preokrenuti i sigurna sam da će doći dan kada će nezavisni komitet istražiti i ispitati sve što se tada dogodilo kako bi se saznala prava istina. Ništa ne može da vrati sve one koji su tada pogubljeni. Ali je važno da istina ispliva na videlo.
Delijani: Za mene drvo džakarande simbolizuje utopiju, izabrala sam ga kada mi je baka jednom prilikom tokom boravka u Americi ispričala: ''Pokušala sam da ga posadim u bašti, ali mi nikada nije uspelo. To je tropsko drvo, a Teheran je suviše hladan''.
Godinama kasnije, dok sam pisala roman, drvo je poslužilo kao simbolička forma za Iransku revoluciju. Uloženo je mnogo truda, ali on se nikada nije u potpunosti isplatio, kao i u slučaju moje bake koja je želela da zasadi drvo koje nikada ne bi opstalo u takvoj klimi. Tako su i deca drveta džakaranda deca revolucije, oni aktivisti koji su verovali u revoluciju, rizikovali sve zarad nje, a zauzvrat izgubili sebe.
Delijani: Postoje dve poruke koje im, nadam se, prenosim u svojoj knjizi. Prva je ta da Iran nije takva država u kojoj je, na primer, vest objavljena u zapadnim medijima da smo bili tolerantni na činjenicu da su neke bradonje došli na vlast i vladale nad nama, i da smo se potom pokoravali svakoj novoj vlasti nakon njih, tačna. To je neistina. Iran je bila i uvek će biti zemlja boraca koji su se zalagali za demokratsko društvo. A druga je da svi ljudi na svetu žele iste stvari, svi ljudi imaju iste želje, sumnje i strahove.
Delijani: Moj otac je već prevodi, trenutno je na poslednjem poglavlju. Kada je bude preveo, pogledaćemo je još jednom zajedno i potom videti kako ćemo dalje - i koji je najbolji način da knjiga dođe do Irana i njegovih čitaoca, jer su oni zapravo ti kojima je knjiga u najvećoj meri namenjena.
Sahar Delijani, mlada književnica i sama je svet ugledala u zloglasnom iranskom zatvoru Evin 1983 godine. Svoj prvi roman objavila je u Italiji, gde trenutno živi. Tek treba biti preveden na persijski, jezik njene domovine.
U njenom debitantskom romanu prepliću se sudbine troje dece - Nede, Omeda i Šeida.
Neda je rođena u zatvoru, oduzeta majci nakon nekoliko nedelja, Omed je bio prisutan kada su mu odveli oca, političkog protivnika režima, dok je Šeida saznala da je njen otac bio zatvorski egzekutor. Roman je priča o intimnoj strani iranske revolucije, o prošlosti koja ne sme biti zaboravljena, to je bezvremenska drama o tri generacije muškaraca i žena podstaknute ljubavlju, inspirisana poezijom i motivisana pričom o pravdi i slobodi.
Delijani koristi drvo džakarande, njegovo prelepo cvetanje, i drvo koje teško uspeva u klimi Irana, kao kontrapunkt sa stvarnim životom tokom dvadeset godina u Iranu, sve do 2011 godine. To je priča o oduzetom detinjstvu obeleženom smrću, ali i o nadi da će nove generacije shvatiti da su žrtve bile preduslov za njihovu drugačiju budućnost.
RSE: Vaši roditelji su nakon Islamske revolucije 1979. godine bili pritvoreni, pa ste i vi rođeni u zatvoru? Početak knjige je zapravo opis vašeg rođenja iza rešetaka. Kada ste postali svesni okolnosti koje su pratile vaše rođenje i kako se zbog toga osećate?
Delijani: Ja sam oduvek znala sve o mom rođenju jer se to nikada nije ni krilo. Moja majka je uvek pričala o tome i kada sam bila mlađa jednostavno sam verovala da je to jedna zaista interesantna priča. Mislila sam da je priča o mom rođenju najbolja od svih priča. Zbog toga sam na neki način bila ponosna.
Ali kasnije, kada sam odlučila da napišem priču o tome, bilo mi je potrebno da saznam više od onoga što sam znala do tada. Zapravo, mnogi od detalja su za mene bili šokantni. Najšokantnije u celoj priči je to da su moju majku saslušavali tokom porođaja, što do tada nisam znala.
I tako je jedna interesantna dečja priča postala jako bolna i teška za pisanje. Bilo je tu puno emocija jer, dok sam je pisala, shvatila sam da mislim o mojoj majci i teškoj situaciji kroz koju je prolazila, a ja nisam mogla da joj na bilo koji način pomognem – jedino što sam mogla je da to opišem u knjizi.
RSE: Vaši roditelji su bili učesnici Iranske revolucije. Posle toga su, kao i mnogi drugi, završili iza rešetaka – vaša majka je dobila dve i po, a otac četiri godine zatvora. O vama su se brinuli deka i baka, kao i vaš brat i ujak koji je, takođe, rođen u zatvoru. Kako je na vas i vašu porodicu uticalo to što ste u tom periodu života bili bez roditelja?
Delijani: To je uticalo na ceo naš život. Na primer, kada su moji roditelji pušteni iz zatvora, moj otac nije mogao da nastavi da studira. U trenutku kada su ga uhapsili bio je student. Takve stvari vam već na početku menjaju život iz korena.
I situacija sa mojom majkom je bila slična – traženje posla je bilo mnogo teže, početi od nule nakon izlaska iz zatvora bilo je nešto što se ne zaboravlja. Zbog toga je sve što se dešavalo nakon toga direktno ili indirektno uticalo na nas.
Važno da se sazna prava istina
RSE: Kako se vaši roditelji reagovali na knjigu?
Delijani: Bili su vrlo srećni i zadovoljni, i mislim da je to zbog toga što su toliko dugo živeli u strahu. Kada je moj ujak pogubljen u zatvoru, mojoj porodici nije bilo dopušteno ni da ga sahrani i ispoštuje na pravi način. Moja baka nikada nije videla telo svog sina. I sada, kada o tome zna ceo svet, ova knjiga predstavlja neki vid iskupljenja prema njemu i znatno je lakše živeti s tim.
RSE: Vaš ujak je bio među stotinama drugih zatvorenika – prema nekim podacima bilo ih je više od 5.000 – koji su pogubljeni u Iranu 1988. godine. Sva ta masovna pogubljenja predstavljaju deo mračne i većim delom nepoznate novije istorije Irana. Da li smatrate da će jednog dana pravda izaći na videlo i da će javnost biti upoznata sa pravom istinom?
Delijani: Da, mislim da će se stvari u Iranu promeniti. Situacija će se preokrenuti i sigurna sam da će doći dan kada će nezavisni komitet istražiti i ispitati sve što se tada dogodilo kako bi se saznala prava istina. Ništa ne može da vrati sve one koji su tada pogubljeni. Ali je važno da istina ispliva na videlo.
RSE: Da li nam možete ispričati nešto više o naslovu knjige ''Deca drveća džakaranda'' ? Jasno je da on upućuje na decu revolucije, ali zbog čega ste odabrali da baš tako netipična vrsta drveta za iransko podneblje bude simbol revolucije iz 1979. godine?
Delijani: Za mene drvo džakarande simbolizuje utopiju, izabrala sam ga kada mi je baka jednom prilikom tokom boravka u Americi ispričala: ''Pokušala sam da ga posadim u bašti, ali mi nikada nije uspelo. To je tropsko drvo, a Teheran je suviše hladan''.
Godinama kasnije, dok sam pisala roman, drvo je poslužilo kao simbolička forma za Iransku revoluciju. Uloženo je mnogo truda, ali on se nikada nije u potpunosti isplatio, kao i u slučaju moje bake koja je želela da zasadi drvo koje nikada ne bi opstalo u takvoj klimi. Tako su i deca drveta džakaranda deca revolucije, oni aktivisti koji su verovali u revoluciju, rizikovali sve zarad nje, a zauzvrat izgubili sebe.
RSE: Kakvu poruku o Iranu želite da pošaljete zapadnim čitaocima?
Delijani: Postoje dve poruke koje im, nadam se, prenosim u svojoj knjizi. Prva je ta da Iran nije takva država u kojoj je, na primer, vest objavljena u zapadnim medijima da smo bili tolerantni na činjenicu da su neke bradonje došli na vlast i vladale nad nama, i da smo se potom pokoravali svakoj novoj vlasti nakon njih, tačna. To je neistina. Iran je bila i uvek će biti zemlja boraca koji su se zalagali za demokratsko društvo. A druga je da svi ljudi na svetu žele iste stvari, svi ljudi imaju iste želje, sumnje i strahove.
RSE: Da li planirate prevod knjige na persijski jezik kako bi i Iranci mogli da je pročitaju?
Delijani: Moj otac je već prevodi, trenutno je na poslednjem poglavlju. Kada je bude preveo, pogledaćemo je još jednom zajedno i potom videti kako ćemo dalje - i koji je najbolji način da knjiga dođe do Irana i njegovih čitaoca, jer su oni zapravo ti kojima je knjiga u najvećoj meri namenjena.
