Dostupni linkovi

Stevanović: Dva koraka prema Evropi, tri koraka nazad


Vidosav Stevanović, foto: Branko Vučković
Književnik Vidosav Stevanović objavio je Dnevnik samoće. Nekadašnji direktor velikih izdavačkih kuća kao što je Prosveta i BIGZ, dobitnik Andrićeve i NIN-ove nagrade za književnost žestoki je kritičar srpskog nacionalizma i u Dnevniku opisuje baš taj period Miloševićeve vlasti i početak ratova u bivšoj Jugoslaviji. Stevanović je otišao iz Srbije krajem 80-ih godina.

Živeo je najpre u Sarajevu, pa u Grčkoj, a zatim u Francuskoj i - najzad - ponovo u Sarajevu. Danas živi u jednom malom selu u Šumadiji i retko se viđa u Beogradu.

Autor je, između ostalog, zbirke pripovedaka Refuz mrtvak, romana Nišči, Konstantin Gorča, Testament...Njegove drame izvođene su u beogradskim pozorištima.

RSE: Zašto Dnevnik počinje baš 1988. i završava se baš 1993. godine?

Stevanović: Ja sam to počeo u ono vreme kada se većina ljudi koje sam ja poznavao zaljubila u jednu apstrakciju koja se zvala nacija i kad su se lične veze počele gubiti. Počeo sam pisati onda kad više nisam imao sa kim razmenjivati svoja mišljenja, a da ne ispadnem čovek koji radi protiv nacije jer mu se ne dopada politika Slobe Slobode.

Za mene je to bila vrlo važna godina, poslednja moja godina u izdavaštvu. Te godine sam to morao napustiti. Beleške su se slagale, ja sam radio u Sarajevu, vraćao se u Šumadiju, bio u Beogradu ...Završio sam Dnevnik 93. godine, prve godine mog dugog boravka u Parizu. Ja mislim da sam tek tada prešao granicu između starog čoveka koji je napustio Srbiju i novog koji mora živeti u egzilu. Kao što kaže jedna moja beleška u tekstu "u egzilu ili stari
Koštunica je nastavio "miloševićevsku" odnosno "ćosićevsku politiku", to isto radi i Boris Tadić koji ide dva koraka prema Evropi, tri koraka nazad.
čovek umire ili se novi rađa". Ja mislim da sam sa devedeset trećom završio ceo taj proces koji je bio i dug i bolan i da sam prešao u nešto drugo. I u drugi način pisanja i u drugi oblik života. S druge strane, do te godine su se kod nas dogodile sve one važne stvari koje su se imale dogoditi. Nije više bilo nedoumice šta će biti, znalo se ko je ko, šta nastaje, kakve će biti novonastale nacionalne države koje su, pre svega, pljačkaške. Dakle, ništa novo se u tom trenutku nije moglo više videti.

Dobar deo toga traje do danas, samo, srećom - bez rata.

RSE: U Dnevniku govorite, između ostalog, o odlučujućoj ulozi intelektualaca okupljenih u Srpskoj akademiji na čelu sa Dobricom Ćosićem u stvaranju atmosfere koja će dovesti do rata. Otkuda takva moć jednom piscu?

Stevanović: Nijedna jedina stvar koja se spovodi nije ostvarena bez projekta. Slobodan Milošević nije imao nikakvu politiku osim želje da se drži na vlasti i da je sačuva po svaku cenu. Kao jedina moguća politika ukazao mu se anahronični projekat akademika koji se već godinama vrteo po čaršijskim kuloarima (Meomandum, objašnjenje aut.) o kome se pričalo po kafanama i večerinkama i koji je izgledao smešno i žalosno. Niko nije očekivao da će to postati jednog dana državna politika. U to se zaljubila većina intelektualaca, svi su mislili da će Milošević napraviti veliku državu u kojoj će oni deliti vlast sa njim. Dobrica Ćosić je bio ubeđen da će deliti vlast sa svojim duhovnim sinom. On je, čak, u jednom trenutku to i činio, dok ga sin nije najurio.

RSE: Da li su Ćosić i njegov krug danas marginalizovani ili imaju značajan uticaj na vladajuće stavove u srpskom društvu?

Stevanović: Izbacujući ih iz politike, Milošević im je ostavio vlast u kulturi. Oni su i dalje zadržali presudan uticaj na beogradsku čaršiju, medije, na kulturne institucije, a ta žalosna politika se nastavila i posle takozvanih demokratskih promena. Samo jedan jedini čovek je pokušao da izađe iz tog kruga,
Nekim sticajem okolnosti ispalo je da su svi moji prijatelji ostali u Sarajevu. Volim Sarajevo i kad bih birao u kom ću gradu živeti, da sam nešto mlađi, izabrao bih Sarajevo
bio je to Zoran Đinđić, mada je i on nastao u tom krugu, i odmah je bio osuđen na smrt. Zna se ko je pucao, ali se još svi ustručavaju da kažu ko je doneo presudu i ko je to zamislio. Koštunica je nastavio "miloševićevsku" odnosno "ćosićevsku politiku", to isto radi i Boris Tadić koji ide dva koraka prema Evropi, tri koraka nazad. Kao što i sami vidite, on okleva, to je jedna zbunjena politika u kojoj nema ni logike, a ni uspeha. Dakle, bojim se da ta politika nije promenjena.

RSE: Da se vratimo na vaš Dnevnik. Da li ste nešto prećutali pišući Dnevnik, da li ste kod nekog imena ili događaja zastali dvoumeći se da li da to objavite ili ne, da li ste sebe ili nekog drugog poštedeli?

Stevanović: Ja vrlo malo ljudi tu pominjem. Nije bila svrha Dnevnika da ja pišem o nekim ljudima. Ja sam znao svakog u Beogradu i mene je znao svako. Znao sam stotine i stotine abrova, to je jedino što se radi u beogradskoj čaršiji. Ne proizvodi se umetnost, već abrovi. Verovatno sam nešto prećutao. Prema sebi, ja se bar nadam, nisam bio mnogo milosrdan. Ja sam jedan tipičan zbunjeni intelektualac iz onog vremena koji samo pokušava da bude protiv rata i da se ne uvali u nesreću mržnje prema drugima.

RSE: Jedna od vasih adresa u poslednje dve decenije, pored Pariza i Grčke, bila je i u postratnom Sarajevu. Kakve utiske nosite iz tog grada koji je imao tragičnu sudbinu u ratu? Kakvo je Sarajevo izašlo iz rata?

Stevanović:
Ja sam pred rat proveo dve godine u Sarajevu kada sam bio izbačen iz Beograda, radeći u izdavačkom preduzeću Svjetlost. Proveo sam i dve i po godine u Sarajevu posle rata družeći se, manje više, sa istim ljudima. Nekim sticajem okolnosti ispalo je da su svi moji prijatelji ostali u Sarajevu, a da su mnogi moji poznanici otišli da se pridruže Radovanu Karadžiću. Nijedan jedini moj prijatelj se nije priključio Karadžiću. Dakle, mogu vam pričati o tim ljudima koji čuvaju stari duh Sarajeva, mnogonacionalnog, tolerantnog Sarajeva. Grada u kome se mešaju tri kulture. Kao što znate, u glavnoj ulici imate Autrougarsku i Otomansko carstvo, a isto tako jedan dobar deo koji liči na komunizam. Mnogo šta je u Sarajevu sačuvano. Naravno, nisam mogao ostati slep i ne videti kako i njihovi političari vode jednu mračnu, nacionalističku politiku. Recimo, kako Haris Silajdžić čini sve da bi ojačao Dodika i obrnuto, Dodik sve čini da bi pomogao nacionalisti Silajdžiću. Što se tiče ljudi, ja volim Sarajevo i kad bih ja birao u kom ću gradu živeti, da sam nešto mlađi, ja bih izabrao Sarajevo.

RSE: Ali, Vaša stalna adresa je Kragujevac zapravo vaše rodno selo?
Stevanović: To je selo moje žene. Ja sam rođen preko puta. A ovde smo napravili kuću iz koje se vidi pola Šumadije.

RSE: I to je neka vrsta samoizganstva. Dokle će to trajati, zašto vas nema u Beogradu?
Stevanović: Nema me zato što me retko ko zove, a što sam? Što cenzurisan, što zabranjen, što poluzabranjen, što polucenzurisan...Kad sve saberete, ja ne mogu živeti normalno kao druge moje kolege. Ja se moram boriti, prvo, da moje knjige izađu, a onda da ja imam prava da kažem nešto povodom njih. Vi vidite, izlaze glupi napadi po novinama, a niko se nikada iz novina nije javio i pitao: a šta vi imate na to da kažete, Vidosave? Jer, ja bih, svakako, imao šta da kažem.

Pogledajte komentare (3)

Ovaj forum je zaključen

Pogledajte

Skup desničara i kontraskup levičara zbog migranata u Beogradu
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:37 0:00
XS
SM
MD
LG