Čuveni džez kontrabasista, Mihajlo Miša Blam, koji se tokom bogate četrdesetogodišnje karijere veoma uspešno bavio i komponovanjem, aranžiranjem, pedagogijom, publicistikom, organizacijom muzičkih događaja, inače, dobitnik ovogodišnje nagrade za životno delo, koje aktuelni Nišville festival tradicionalno dodeljuje istaknutim domaćim džez muzičarima, govori o svojoj bogatoj karijeri, poziciji i značaju domaćih festivala, istorijatu i položaju džeza u Srbiji.
Blam: Znači mnogo kada neko dobije neko poštovanje. Imam dosta nagrada u svom životu, ali je ovo posebno draga priča jer dolazi baš iz miljea džeza i to od jednog, sada već uglednog, velikog festivala. Čini me jako sretnim.
Blam: Značaj svakog festivala i svake muzičke manifestacije se odražava i u tome ko dolazi i ko učestvuje u tome. Kada pogledate spisak u posljednje tri - četiri godine, ko sve dolazi na Nišville, dobićete nesumnjivo saznanje da je to stvarno jedan od većih evropskih festivala. Mi umemo da se ograničimo na teritoriju na Balkanu ili na istočnu Evropu, ali ne, Nišville je već prerastao u jedan od prvih pet do sedam najvećih festivala u Evropi. Samo ove godine će biti blizu 400 muzičara iz preko 20 zemalja u blizu 50 bendova. Tako izgleda slika raskoši.
Blam: To je već vezano za specifikum koji se zove srpski mentalitet. Iz godine u godinu budžet festivala je sve manji, a on je sve raskošniji. To je ta čarobna priča koja se može desiti samo u Srbiji. Sve to zavisi od energije glavnih ljudi ovde. Ivan Blagojević ima toliko energije i toliko entuzijazma, dodajem i mazohizma, da na poseban način uspeva da napravi ovako veliku stvar. Treba tu pohvaliti i grad i sve sponzore koji su uleteli u pomoć festivalu, ali i Ministarstvo za kulturu. Nemojmo zaboraviti da je Nišville dobio status srpskog brenda.
Youtube video: Miša Blam, Dobrojutro (Album 'Sećanja')
Blam: Poenta je u tome što je Niš najveći srpski grad, izuzimam Beograd kao prestonicu Balkana. On nikada nije bio bez džeza. Pre rođenja Nišvilla, postojao je Niški džez festival, koji je vodio moj pokojni prijatelj Bata Anastasijević. Njegovom smrću se taj festival ugasio. On je išao sa koca i kanapa, bez nekih prinadležnosti i sa zloupotrebom našeg entuzijazma. Mi smo se namerno zlopatili i mučili da bi postojao taj festival. Onda se pojavio Ivan Blagojević i osnovao je, u nekoj maloj trošnoj kućici sa avlijom, mali festival koji nije ništa obećavao, ali smo bili sretni da je on uopšte postojao. Razvio se do neviđenih dimenzija. Vezan sam za Niš i džez koji opstaje u Nišu, tako da sam savremenik i hroničar svih događanja i svih preoblikovanja niške džez scene.
Blam: Bilo bi strašno saznanje da je to samo Beograd. Beograd jeste najjači, moćan je i tu nema diskusije. Praktično, Beograd je jedan mega-polis, koji je stvarno centar svih ex YU republika i današnjih nezavisnih država i niko mu tu ne može prići. Svuda u svetu je postojala priča - Koliko imate para
na lokalnom nivou, toliko možete da imate muzike i da se igrate. Ta decentralizacija je odavno poznata u kulturi svuda u svetu. Jako je važno imati energičnu ličnost koja će da trči, da vuče za rukav, da kleči i moli. Totalno sam apolitičan, ali ovde je sve vezano za lični kulturološki afinitet, pa stoga neće biti problem da se plati neki pevač ili orkestar, koji više prija određenom moćniku. Tu se može izdvojiti 100.000 – 200.000 evra, a da se ne obraća pažnja na onu muzičku kulturu koja nije po ličnom ukusu određene ličnosti. Tada nastupa muzički teror nad bilo kakvim procentom ljudi koji ne mogu da dobiju ono što vole. Tako da je to oduvek bio problem, što se nas tiče. U svetu je drugačija priča. Zna se šta je muzika za narod, zna se šta je ozbiljna muzika, nekomercijalna muzika, ali sve mora da podleže, što se nekog budžeta tiče, u određenom procentu. Ništa ne može biti preskočeno.
Blam: Jako je teško porediti babu i žabu. To je najjači festival u svetu. Iza njega stoji holandska Vlada i to je festival u Hagu. On je dostizao maksimum svojih budžeta, čak i do 20 miliona dolara. To su ozbiljne sume i tu nije bio problem da se napravi jedan festival, gde su se priključili jaki sponzori, kojima je stalo da se pojave na tom festivalu. Nišvill ne verujem da prelazi 500.000 evra i to je više dobra volja muzičara, koji imaju prazan hod u nekoj turneji po Evropi, naročito preko leta, kada se održava 400 - 600 festivala, malih i velikih. Oni će da potroše dva dana uz našu dobru hranu da bi održali koncert. Naravno, samim tim je i njihova cena manja. Treba biti u kontaktu sa menadžerima i videti koji su to prazni dani. Tako se dobije mogućnost da dođe neki veliki umetnik za manji novac, nego što on uobičajeno košta. Ljudi svuda u svetu jako dobro razumeju da smo mi jedna siromašna zemlja i da ne mogu da idu na maksimum svojih honorara. To je jedan od načina kako se dobijaju učešća velikih umetnika.
Youtube video: Sextet Markovic-Gut 1983 Kolarac - Minor Blues
Blam: Dugo godina sam istraživao i zanimalo me kada je rođen džez. Najdalja godina, do koje sam mogao da dođem, je 1927. Bazirao sam se isključivo na dokumentima, fotografijama, novinskim člancima, prepiskama, ugovorima i slično. Ništa nije ostavljeno sećanju jer su sećanja, sada već retko preživelih ljudi iz toga doba, nepouzdana. Uspeo sam, na moje prijatno iznenađenje, da sakupim jedan izbor koji ću podeliti po vremenskim epohama. Biće to trilogija. Drugu knjigu sam već počeo da pišem, a tretiraće se džez u Srbiji do 1970. godine. S ponosom mogu da kažem da sam ugradio jedan mali kamenčić u taj mozaik koji se zove srpska kultura. Nismo zemlja koja je kasnila. Mi smo bili rame uz rame sa Francuzima i Nemcima, kada je ta božanska i plemenita muzika doplovila iz Amerika i zapljusnula obale Evrope. Mi smo, pored kafanskih svirača, uskočili i u džez, koji je tada imao naivne oblike, ali je činjenica da smo bili rame uz rame sa ostalim delom Evrope.
Blam: Nudio sam kompletan rukopis i već odštampanu knjigu nekim značajnijim izdavačima, koji se bave prodajom knjiga. Niko to nije hteo da uzme. To razumem. To je tipičan sprski način razmišljanja. Čim neko nešto daje besplatno, neki je trik u pitanju – nešto se loše krije. Pošto sam finansirao prvi tiraž od 500 komada, rešio sam da sve to podelim. Onda su se javili iz Stubova kulture i pitali me da li bi im dao za pravo da odštampaju novo prošireno izdanje. To drugo izdanje će da se pojavi na promociji, sa još nizom nekih dragocenih stvari. Kada su sinovi i unuci bivših muzičara pročitali tu knjigu, javili su mi se sa dodatnom dokumentacijom i fotografijama, tako da sam proširio tekst prve knjige, koja će biti promovisana na Nišvillu.
Blam: Džez nikada nije bio komercijalna muzika. Uvek sam voleo da kažem da je džez biljka koja sama sebe zaliva. Uvek sam podvlačio da ako je jedan više u publici, nego što je nas na bini, to je već uspeh. Nije to baš tako strašno. Džez će imati svoju budućnost. Znate li koliko se dece sada vraća iz inostranstva, koji su završili neka studija? Moja malenkost je učestvovala u ugrađivanju džez odseka na nivou srednje muzičke škole u srpski prosvetni sistem. Tako smo postali jedna od retkih zemalja koja je uspela da ugradi džez u zvaničnu edukaciju. Jednom sam u šali rekao jednom od naših političara da ću vrlo brzo da organizujem teške proteste ispred Vlade Srbije, gde ću da kažem - Osnujte još tri big banda. Ima 300 - 400 mladih nezaposlenih muzičara. Budućnost je obezbeđena.
Blam: Teško mogu da odvojim koje su mi najdraže. Ja sam jedan sretan muzičar, kome su se kockice nekako sklopile. Tako hujim kroz svoj život sa božanstvenim sećanjima i iskustvima. Ono što mladi neće moći da urade, ja sam radio sa velikanima, koji više nisu među živima. Imam mnogo snimaka, mnogo nastupa i koncerata iza sebe. Sve su to meni moja draga deca, gde sam se i kalio i pravio svoju karijeru. Teško da bih mogao da odvojim nešto što je značajno.
RSE: Nagrada za životno delo uvek nosi neku posebnu specifičnost. Koliko vama znači ovo priznanje?
Blam: Znači mnogo kada neko dobije neko poštovanje. Imam dosta nagrada u svom životu, ali je ovo posebno draga priča jer dolazi baš iz miljea džeza i to od jednog, sada već uglednog, velikog festivala. Čini me jako sretnim.
RSE: Tokom vaše izuzetne karijere pokrenuli ste i brojne projekte koji su u osnovi imali afirmaciju džeza. Tu je svakako i festival o kome govorimo, Nišville, koji je upravo u toku i koji je izrastao u ozbiljnu muzičku manifestaciju, koju sada poredite, na određeni način, sa mnogo većim i poznatijim svetskim festivalima. Na osnovu čega donosite ovakav sud i kakvo je vaše mišljenje o kvalitetu ovog festivala?
Blam: Značaj svakog festivala i svake muzičke manifestacije se odražava i u tome ko dolazi i ko učestvuje u tome. Kada pogledate spisak u posljednje tri - četiri godine, ko sve dolazi na Nišville, dobićete nesumnjivo saznanje da je to stvarno jedan od većih evropskih festivala. Mi umemo da se ograničimo na teritoriju na Balkanu ili na istočnu Evropu, ali ne, Nišville je već prerastao u jedan od prvih pet do sedam najvećih festivala u Evropi. Samo ove godine će biti blizu 400 muzičara iz preko 20 zemalja u blizu 50 bendova. Tako izgleda slika raskoši.
RSE: Festival se širi čak i na neke druge pozornice. Ove godine, čini mi se, da je nekako ambicioznije, možda čak i temeljnije pripremljen u odnosu na prethodne godine. Da li i vi imate takav sud?
Blam: To je već vezano za specifikum koji se zove srpski mentalitet. Iz godine u godinu budžet festivala je sve manji, a on je sve raskošniji. To je ta čarobna priča koja se može desiti samo u Srbiji. Sve to zavisi od energije glavnih ljudi ovde. Ivan Blagojević ima toliko energije i toliko entuzijazma, dodajem i mazohizma, da na poseban način uspeva da napravi ovako veliku stvar. Treba tu pohvaliti i grad i sve sponzore koji su uleteli u pomoć festivalu, ali i Ministarstvo za kulturu. Nemojmo zaboraviti da je Nišville dobio status srpskog brenda.
Youtube video: Miša Blam, Dobrojutro (Album 'Sećanja')
RSE: Vi ste učestvovali u pionirskim koracima Niškog festivala. Jednom prilikom ste povukli paralelu kako je to izgledalo onda, sa tim skromnim počecima, i kako izgleda danas. Da li možete da se prisetite tih prvih dana? Kako su izgledali ti pionirski koraci?
Blam: Poenta je u tome što je Niš najveći srpski grad, izuzimam Beograd kao prestonicu Balkana. On nikada nije bio bez džeza. Pre rođenja Nišvilla, postojao je Niški džez festival, koji je vodio moj pokojni prijatelj Bata Anastasijević. Njegovom smrću se taj festival ugasio. On je išao sa koca i kanapa, bez nekih prinadležnosti i sa zloupotrebom našeg entuzijazma. Mi smo se namerno zlopatili i mučili da bi postojao taj festival. Onda se pojavio Ivan Blagojević i osnovao je, u nekoj maloj trošnoj kućici sa avlijom, mali festival koji nije ništa obećavao, ali smo bili sretni da je on uopšte postojao. Razvio se do neviđenih dimenzija. Vezan sam za Niš i džez koji opstaje u Nišu, tako da sam savremenik i hroničar svih događanja i svih preoblikovanja niške džez scene.
RSE: Postoji priča da je potrebno uraditi regionalizaciju, decentralizaciju, pa i decentralizaciju kulture. Da li imate utisak da Niš, i još poneki drugi gradovi, koji imaju svoje muzičke ili filmske festivale, izrastaju na neki način u sredinu koja može da kaže da ima svoje manifestacije, a da to nije samo Beograd?
Blam: Bilo bi strašno saznanje da je to samo Beograd. Beograd jeste najjači, moćan je i tu nema diskusije. Praktično, Beograd je jedan mega-polis, koji je stvarno centar svih ex YU republika i današnjih nezavisnih država i niko mu tu ne može prići. Svuda u svetu je postojala priča - Koliko imate para
Tu se može izdvojiti 100.000 – 200.000 evra, a da se ne obraća pažnja na onu muzičku kulturu koja nije po ličnom ukusu određene ličnosti. Tada nastupa muzički teror nad bilo kakvim procentom ljudi koji ne mogu da dobiju ono što vole.
na lokalnom nivou, toliko možete da imate muzike i da se igrate. Ta decentralizacija je odavno poznata u kulturi svuda u svetu. Jako je važno imati energičnu ličnost koja će da trči, da vuče za rukav, da kleči i moli. Totalno sam apolitičan, ali ovde je sve vezano za lični kulturološki afinitet, pa stoga neće biti problem da se plati neki pevač ili orkestar, koji više prija određenom moćniku. Tu se može izdvojiti 100.000 – 200.000 evra, a da se ne obraća pažnja na onu muzičku kulturu koja nije po ličnom ukusu određene ličnosti. Tada nastupa muzički teror nad bilo kakvim procentom ljudi koji ne mogu da dobiju ono što vole. Tako da je to oduvek bio problem, što se nas tiče. U svetu je drugačija priča. Zna se šta je muzika za narod, zna se šta je ozbiljna muzika, nekomercijalna muzika, ali sve mora da podleže, što se nekog budžeta tiče, u određenom procentu. Ništa ne može biti preskočeno.
RSE: Naveli ste nedavno primer festivala u Holandiji. Vrlo je zanimljiv detalj koliko sredstava izdvaja jedna holandska država za takav festival, a s kojim sredstvima mi raspolažemo i koliko je realno dovesti ovakav imena, sa neuporedivo manjim cifrom.
Blam: Jako je teško porediti babu i žabu. To je najjači festival u svetu. Iza njega stoji holandska Vlada i to je festival u Hagu. On je dostizao maksimum svojih budžeta, čak i do 20 miliona dolara. To su ozbiljne sume i tu nije bio problem da se napravi jedan festival, gde su se priključili jaki sponzori, kojima je stalo da se pojave na tom festivalu. Nišvill ne verujem da prelazi 500.000 evra i to je više dobra volja muzičara, koji imaju prazan hod u nekoj turneji po Evropi, naročito preko leta, kada se održava 400 - 600 festivala, malih i velikih. Oni će da potroše dva dana uz našu dobru hranu da bi održali koncert. Naravno, samim tim je i njihova cena manja. Treba biti u kontaktu sa menadžerima i videti koji su to prazni dani. Tako se dobije mogućnost da dođe neki veliki umetnik za manji novac, nego što on uobičajeno košta. Ljudi svuda u svetu jako dobro razumeju da smo mi jedna siromašna zemlja i da ne mogu da idu na maksimum svojih honorara. To je jedan od načina kako se dobijaju učešća velikih umetnika.
Youtube video: Sextet Markovic-Gut 1983 Kolarac - Minor Blues
RSE: Decenijama se bavite istorijatom beogradskog džeza i džeza u Srbiji. Objavili ste knjigu Džez u Srbiji od 1927 – 1944, koja ima svoju promociju u okviru Nišville. Šta donosi ova knjiga?
Blam: Dugo godina sam istraživao i zanimalo me kada je rođen džez. Najdalja godina, do koje sam mogao da dođem, je 1927. Bazirao sam se isključivo na dokumentima, fotografijama, novinskim člancima, prepiskama, ugovorima i slično. Ništa nije ostavljeno sećanju jer su sećanja, sada već retko preživelih ljudi iz toga doba, nepouzdana. Uspeo sam, na moje prijatno iznenađenje, da sakupim jedan izbor koji ću podeliti po vremenskim epohama. Biće to trilogija. Drugu knjigu sam već počeo da pišem, a tretiraće se džez u Srbiji do 1970. godine. S ponosom mogu da kažem da sam ugradio jedan mali kamenčić u taj mozaik koji se zove srpska kultura. Nismo zemlja koja je kasnila. Mi smo bili rame uz rame sa Francuzima i Nemcima, kada je ta božanska i plemenita muzika doplovila iz Amerika i zapljusnula obale Evrope. Mi smo, pored kafanskih svirača, uskočili i u džez, koji je tada imao naivne oblike, ali je činjenica da smo bili rame uz rame sa ostalim delom Evrope.
RSE: Posebno je zanimljivo da ovu knjigu poklanjajte ovdašnjoj laičkoj i stručnoj javnosti jer ona nije na prodaju?!
Blam: Nudio sam kompletan rukopis i već odštampanu knjigu nekim značajnijim izdavačima, koji se bave prodajom knjiga. Niko to nije hteo da uzme. To razumem. To je tipičan sprski način razmišljanja. Čim neko nešto daje besplatno, neki je trik u pitanju – nešto se loše krije. Pošto sam finansirao prvi tiraž od 500 komada, rešio sam da sve to podelim. Onda su se javili iz Stubova kulture i pitali me da li bi im dao za pravo da odštampaju novo prošireno izdanje. To drugo izdanje će da se pojavi na promociji, sa još nizom nekih dragocenih stvari. Kada su sinovi i unuci bivših muzičara pročitali tu knjigu, javili su mi se sa dodatnom dokumentacijom i fotografijama, tako da sam proširio tekst prve knjige, koja će biti promovisana na Nišvillu.
RSE: Nesumnjivo je da džez ovde ima izuzetnu tradiciju, kadu su u pitanju svirački i stvaralački potencijali. Slobodno možemo reći da ima svoju prošlost i sadašnjost. Da li će imati i svoju budućnost? U kojoj meri ovdašnje društvo u principu prepoznaje džez? Kako džezeri mogu da žive od toga što rade? Kako ocenjujete položaj džeza danas u Srbiji?
Blam: Džez nikada nije bio komercijalna muzika. Uvek sam voleo da kažem da je džez biljka koja sama sebe zaliva. Uvek sam podvlačio da ako je jedan više u publici, nego što je nas na bini, to je već uspeh. Nije to baš tako strašno. Džez će imati svoju budućnost. Znate li koliko se dece sada vraća iz inostranstva, koji su završili neka studija? Moja malenkost je učestvovala u ugrađivanju džez odseka na nivou srednje muzičke škole u srpski prosvetni sistem. Tako smo postali jedna od retkih zemalja koja je uspela da ugradi džez u zvaničnu edukaciju. Jednom sam u šali rekao jednom od naših političara da ću vrlo brzo da organizujem teške proteste ispred Vlade Srbije, gde ću da kažem - Osnujte još tri big banda. Ima 300 - 400 mladih nezaposlenih muzičara. Budućnost je obezbeđena.
RSE: Nastupali ste i snimali sa brojnim svetskim velikanima. Koje su vam uspomene u tom kontekstu najdraže?
Blam: Teško mogu da odvojim koje su mi najdraže. Ja sam jedan sretan muzičar, kome su se kockice nekako sklopile. Tako hujim kroz svoj život sa božanstvenim sećanjima i iskustvima. Ono što mladi neće moći da urade, ja sam radio sa velikanima, koji više nisu među živima. Imam mnogo snimaka, mnogo nastupa i koncerata iza sebe. Sve su to meni moja draga deca, gde sam se i kalio i pravio svoju karijeru. Teško da bih mogao da odvojim nešto što je značajno.
