Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Trivan: Prolazimo kroz period nacionalnog očišćenja


Jelena Trivan, arhiv, Foto: Vesna Anđić
RSE: Radni vijek počinjete kao profesor u kragujevačkoj gimnaziji. No vrlo brzo profesorsko mjesto zamjenjujete svojom novom strašću - politikom. Što Vas je tamo privuklo?

TRIVAN: Ne računajući studentske proteste, ne računajući sve ostalo, postojala je prekretnica koja dosta govori o tome kakva su moja ponašanja danas na političkoj sceni. U trenutku kada sam bila profesor u kragujevačkoj gimnaziji, završavalo se bombardovanje i cela Srbija je bila u nacionalističkom zanosu i ludilu. U tom trenutku, na trgu ispred kragujevačke gimnazije, pevali su neki puleni Slobodana Miloševića, kojima su đaci zviždali. Policija nije našla za shodno da te đake privede na razgovor, nego je ušla direktno u školu i za vreme trajanja časova pretukla decu tako da su bili krvavi zidovi. Od tog trenutka sam odlučila da u takvoj državi ne mogu da pričam o književnosti i o kulturi kojom dolazi produhovljenje. Mislim da prvo moramo da se izborimo za svoju slobodu. Toliko više sam bila zgrožena činjenicom da su svi ostali ćutali. Čini mi se da taj muk običnog građanina i danas postoji, da još uvek nije svestan svoje moći da stvari promeni. U tom smislu to doživljavam kao strast. Za mnoge moje kolege politika je strast jer im pruža moć, pruža im privilegije, ono što običan život ne. Za mene je strast jer mi daje kanal da govorim u ime drugih ljudi i da govorim o stvarima koje su pravedne.

RSE: Rođeni ste u Mitrovici i dio djetinjstva provodite u Prištini. Imate li kontakte sa ljudima tamo i u kakvom sjećanju imate taj period svoga života?

TRIVAN: Kontakti s tim ljudima su nastavljeni iz razloga što oni danas svi žive u centralnoj Srbiji. Moj najlepši deo detinjstva
Kada govorim o Kosovu, za razliku od većine Srba, to državničko pitanje racionalno posmatram. To mislim da me razlikuje od drugih političara koji su poreklom sa Kosova.
je vezan za to vreme. Za razliku od drugih, u javnom nastupu, činjenica da sam sa Kosova, nije obojila moja uverenja i razmišljanja, nego sam tu emociju zadržala za porodični život. U toj emociji je satkano i detinjstvo i žaljenje za onim što sam izgubila i činjenica da je porodična kuća, koja je vekovima u našem posedu, spaljena. Kada govorim o Kosovu, za razliku od većine Srba, to državničko pitanje racionalno posmatram. To mislim da me razlikuje od drugih političara koji su poreklom sa Kosova.

RSE: Da li ste za sve ove godine, radeći kao glasnogovornica, bili u situaciji da se Vaš lični stav o nekom pitanju, razlikuje od onoga što treba da kažete, ili što se očekuje od Vas da kažete u medijima?

TRIVAN:
Da. Često se dešava da imam drugačije viđenje. Onda pokušavam, na stranačkim organima, da se izborim za sopstvenu argumentaciju. Glasnogovornik u našoj stranki nije neko ko saopštava tuđe stavove, nego je neko ko kreira politiku, zajedno sa rukovodstvom stranke. Zaista se borim jer mi se čini da imam dosta veliki uvid u ono što se u javnosti događa. Najčešće uspem da se izborim za svoje mišljenje. Ono u čemu se nisam našla, i drago mi je zbog toga, to je da branim nešto što je neprihvatljivo. To do sada nisam radila.

RSE: Za sva prozivanja ljudi iz DS-a u medijima, za sve vruće teme i situacije, Vi ste prvi direktno izloženi javnosti i od Vas se očekuje komentar. Kako se nosite s tim stresom?

TRIVAN: Veruje se da je politika najpoželjniji posao na svetu. Meni je posao portparola doneo dva ili tri fizička napada neistomišljenika, doneo mi je jedan stalni stres. Zastupam, ne samo političke teme, nego i teme kao što je organizovani kriminal. Imam iza sebe protivnike koji su na sve spremni. To nije ni malo lako i to podrazumeva da čitava porodica strada, to podrazumeva da morate iznova i iznova da tražite nove motive da to radite. Ovaj posao podrazumeva da radite 24 sata dnevno i da budete spremni na svaku temu, od pregovora sa MMF-om do rezolucije u Savetu Evrope, od poljoprivrede do spoljne politike. Ukoliko ne želite da budete percipirani u javnosti kao neki manipulant, koji izgovara samo proste fraze, nego kao ozbiljan čovek, koji o tome nešto zna, onda morate da se spremate 24 sata dnevno. Sa druge strane treba da budete apsolutno spremni da sve negativno, što javnost vezuje za vašu stranku, bilo da je to pitanje korupcije, bilo da je pitanje centralizacije vlasti, zloupotreba državnih funkcija, svaki problem u stranci, ali i u državi, pošto je stranka na vlasti, javnost isključivo i jedino vezuju sa vašim imenom. Običan građanin ne zna ko vodi ekološku politiku, ne zna ko vodi politiku vera, on zna za DS i vaše lice. To je ogroman stres jer iza toga stoji politička nekultura i primitivizam, da će oni, koji se ne slažu sa vašim stavovima, vrlo lično napadati vas i vašu porodicu. Nikako se ne nosim sa stresom. Činjenicu da imam 30 kila, kao što reče Vladimir Ilić, dugujem tome što sam stalno pod stresom.
Nove generacije žive kao u primarnom opstanku, bore se za elementarni život, bore se za elementarno preživljavanje, ekonomsko i životno, gde potpuno drugorazredne i nevažne postaju ljudske vrednosti i ljudski odnosi, kao što postaje potpuno irelevantno i obrazovanje i znanje kao vrednost.


Poslanici su slika i prilika građana


RSE: Vi ste i majka. Kako danas vidite srbijansko društvo? Koliko se osjećate sigurnom, imate li obezbjeđenje?

TRIVAN: Kada postavljam sebi pitanje budućnosti, jedno od najvažnijih pitanja jeste svakako bezbednost. Mislim da je to pitanje rešivo u nekom vidljivom vremenskom roku. Ne postoji država koja nije u mogućnosti da pobedi organizovani kriminal, koji je ovde veliki, koji se nataložio, koji je spreman da ide na sve. Država, koja je spremna da u tome ide do kraja, bez obzira na cenu, mora da pobedi. Više me brine da u toj borbi za životno preživljavanje Srbije, mislim na ekonomiju i na bezbednost, nemamo vremena da se bavimo onim pitanjima koja su od suštinskog značaja. To su obrazovanje i kultura, ono što su vrednosti ovoga društva, a koje rapidno brzo nestaju i propadaju. Suočavamo se sa činjenicom da nove generacije žive kao u primarnom opstanku, bore se za elementarni život, bore se za elementarno preživljavanje, ekonomsko i životno, gde potpuno drugorazredne i nevažne postaju ljudske vrednosti i ljudski odnosi, kao što postaje potpuno irelevantno i obrazovanje i znanje kao vrednost. To me brine. Brine me što Srbija, boreći se stalno za goli opstanak, nikako da stane na svoje noge i da se izbori za ono što istinski omogućava velikim narodima opstanak, a to je ulaganje u mlade, u obrazovanje i nauku. Time se u ovoj državi niko više ne bavi. Zabrinuta sam za moje dete, kao i za mnogu drugu decu, koja će rasti u jednoj opštoj nekulturi, opštem nasilju, nedostatku ponude svega što je civilizovano, svega što je dobro, svega što je plemenito.

RSE: Oni koji prate rad Skupštine u Srbiji, često s pravom kažu da se tamo prelazi granica dobrog ukusa. Sa druge strane, mediji su nedavno izvijestili kako su Radikali pokazali svoje drugo lice i ljubazno pričuvali vašu kćerku dok ste Vi radili. Da li je sve to samo predstava za javnost? Koliko se družite sa svojim neistomišljenicima?

TRIVAN: Mislim da tu postoji jedna ozbiljna dramatizacija, možda i namerno, onoga što se u Skupštini događa. Skupština nije ništa više nego slika i prilika ove zemlje, ni bolja ni gora, a poslanici su upravo slika i prilika građana koje predstavljaju. Tu smo i mi obrazovani i oni neobrazovani i oni kulturni i oni nekulturni i oni nasilni i oni pomirljivi i oni koji su za dijalog i oni koji su za tuču. Svi mi smo tu i mi smo slika i prilika Srbije.
Žalosno je što postoji izveštavanje samo o onoj barbarskoj Srbiji, a ne o onoj kulturnoj. U tom smislu, mi smo mesecima pratili izveštaje o tome kako se u Skupštini ništa ne radi, kada smo imali blokadu, ali sada niko neće da priča o tome da je Skupština donela 300 i nešto zakona za godinu dana.
Žalosno je što postoji izveštavanje samo o onoj barbarskoj Srbiji, a ne o onoj kulturnoj. U tom smislu, mi smo mesecima pratili izveštaje o tome kako se u Skupštini ništa ne radi, kada smo imali blokadu, ali sada niko neće da priča o tome da je Skupština donela 300 i nešto zakona za godinu dana. Imamo najveću poslaničku grupu, za evropsku Srbiju, koja nikada nije isprovocirala niti jedan sukob, pa makar ni verbalan, osim na nivou razmene argumenata. O tome niko ne piše, ali zato će novinske stupce stalno puniti radikalska cipela ili psovanje Tomislava Nikolića. Odatle impresija da se u Skupštini samo to događa. To nije tačno. Kao što nije tačno da je to gladijatorska arena u kojoj se mi samo tučemo. Postoje poslanici i političari koji svoje političke protivnike vide kao neprijatelje koje treba istrebiti. Postoje političari, kao što sam ja, koji se zalažu i onda kada ih napadaju, i verbalno i fizički, za civilizacijski tolerantan dijalog. Šta god da mi neko čini, neće me odgovoriti od toga. Mislim da dugoročno samo takvo ponašanje, i u privatnom i u javnom životu, može da donese rezultat. U tom smislu, za mene je normalno da pijem kafu sa kolegama, da mi pričuvaju dete i da se smejem čak i kad mu stave bedž Vojislava Šešelja, o kojem lično mislim sve najgore. Razumem i njih, koji žive u prošlosti, izbezumljeni i izgubljeni. Normalno mi je da popijem kafu sa najvećim političkim oponentom, kao što mi je normalno da se izvinim kada pogrešim.

RSE: U javnosti se često mogu ćuti kritike da DS postaje sve više autoritarna stranka. Da li se Srbija time približava predsedničkom sistemu,gdje o svemu bitnom odlučuje jedan čovjek?

TRIVAN
: Mislim da su kritike na račun Borisa Tadića i na centralizaciju njegove moći proizašle na jedan krajnje pogrešan način. On nije prisvojio moć koja mu ne pripada, nego je u percepciji javnog mnijenja zadobio odgovornost koja mu po opisu delatnosti ne pripada. Danas svako u Srbiji očekuje od njega rešenje - za nedostatak struje, za reformu energetskog sistema, za poplave, za stabilnost valute. Boris Tadić, u opisu svog posla, to nema. Nije on centralizovao državne resurse i ne bavi se onim što mu ne pripada, nego je on među građanima, kao čovek koji je izabran apsolutnom većinom i apsolutnim poverenjem, percipiran kao neko u koga imaju najviše poverenja i od koga imaju najviše očekivanja. Danas možete videti u jednim dnevnim novinama u Srbiji sliku Borisa Tadića ispod koje piše - Imaš li plan za naš dinar? Pri tome se zaboravlja ko je taj koji je odgovoran, ko se bavi monetarnom politikom u ovoj zemlji. Prema tome, čini mi se da mu drugi imputiraju nadležnost i ovlašćenja, a ne da ih on prisvaja.
Vrlo dugo smo imali koketiranje sa građanima, podršku ratnim zločincima i opruženim za ratne zločine, a u tome je učestvovala i sama Vlada. To je bila duboko glupa i pogrešna percepcija da treba podilaziti građanima, a da pri tome niko nije razmislio da li je to uopšte većinsko mišljenje građana Srbije.

RSE: Nije li Srbija zatočena svojom prošlošću? Deset godina poslije Slobodana Miloševića još uvijek se traga za Mladićem, još uvijek se otkrivaju nove masovne grobnice, teško se priznaje zločin. I usvajanje Rezolucije o Srebrenici je bilo dugotrajno i bolno. Zašto je to tako?

TRIVAN: Mislim da je razlog vrlo jednostavan. U kalkulisanju sa političkom podrškom se odustalo od političke hrabrosti i od činjenice da političar treba da osvješćuje, da obrazuje svoje građane i javno mnijenje, da ga vodi, a ne da se vodi za onim što se dopada građanima. Vrlo dugo smo imali koketiranje sa građanima, podršku ratnim zločincima i opruženim za ratne zločine, a u tome je učestvovala i sama Vlada. To je bila duboko glupa i pogrešna percepcija da treba podilaziti građanima, a da pri tome niko nije razmislio da li je to uopšte većinsko mišljenje građana Srbije. Niko nije pošteno hteo da sa njima razgovara, da ih pita zašto bi se identifikovali sa Ratkom Mladićem i zašto bi se osećali prljavo, pogrešno ili loše zbog tog što su Srbi. Niko građanina Srbije nije pitao da li za njega dobro i poželjno da ga identifikuju sa Mladićem i da ga lepe plakatima - Svi smo mi Mladić, umesto - Svi smo mi Nikola Tesla ili Milutin Milanković. Niko nije hteo pošteno da im objasni koliko je opasna ta politika. Mislim da je postojala namera, pre svega Vojislava Koštunice, pošto je on najduže vladao političkom scenom, kao predsednik SRJ, pa potom kao predsednik Vlade, da njegovu pogrešnu, nacionalističku, desničarsku, anahronu, mitomansku politiku poveže sa građanima i da nađe alibi u tome da je to raspoloženje jednog prosečnog građanina Srbije, koji ne želi u Evropu, koji želi da živi u kosovskom mitu, koji bi telom odbranio Ratka Mladića. To nije tačno. Zato mi danas prolazimo kroz ono kroz šta je trebalo da prođemo 2001. godine. Prolazimo kroz period nacionalnog očišćenja i nacionalnih istina, a to znači da su Srbi učinili mnogo pogrešnih stvari devedesetih godina i da za to treba da se izvinu, za to trebaju da odgovaraju neki. Sve to, u krajnjoj konsekvenci, ima za cilj da spere ljagu sa ove države i sa ovog naroda. Sve to, u krajnjem cilju, donosi apsolutnu korist jednom običnom čoveku.

RSE: Kojim medijima najviše vjerujete? Odakle se informirate?

TRIVAN: Redovno se informišem i iz Slobodne Evrope. Nisam baš najreprezentativnija po tom pitanju jer po prirodi svoga posla čitam sve novine - i one kojima ne verujem i one koje su tabloidne. Gledam sve medije, a kada ne uspem neku emisiju da pogledam, pogledam njen snimak. Priključena sam na medije. Mislim da ne bi bilo umesno da kažem kome verujem, ali verujem da bez slobodnih medija nema države i demokratije. Verujem da su mediji danas u Srbiji u ozbiljnoj opasnosti jer im preti ekonomska kriza, ekonomski su slabi, a to otvara mogućnost da se na njih utiče. Sami ne osećaju dovoljno sigurnosti da se upute u istinski i slobodno novinarstvo. Negde, kao svoj lični kredo, vidim da treba da radim na odbrani medija. Sam posao politike postaje besmislen onda kada nema slobodnih medija, koliko god nam se to u nekom trenutku ne sviđalo. Jelena Trivan bila je naš on-line gost. Njene odgovore na vaša pitanja možete pročitati ovdje.

*****
Jelena Trivan bila je i naš ONLINE gost, a njene odgovore na pitanja posjetilaca sajta možete pročitati OVDJE

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG