Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Stojanović: Na Balkanu nema savremenih političara


Gorčin Stojanović

Beogradski reditelj Gorčin Stojanović sapada u one javne ličnosti sa kojima je moguće razgovarati o svemu. Od pozorišta i filma, preko muzike, nogometa do krupne politike. U razgovoru za RSE program priznaje da voli da bude obavješten.

Stojanović bio je naš on-line gost. Odgovore na vaša pitanja možete pročitati OVDJE.


RSE: U medijima ste dosta prisutni. Novinari Vas pitaju za stav o politici, nogometu, rock`n`rollu, umjetnosti, filmu... Kada Vas čovjek ne bi poznavao, teško bi odredio vašu profesiju.
Stojanović: To je tačno. Nemam nameru da se izvinjavam što o nekim stvarima znam, koje me interesuju, o kojima se obaveštavam. Recimo, ništa ne znam o automobilima, ne znam ništa o satovima, jako sam tanak kad je u pitanju domaća ili regionalna folk muzika. Ima puno oblasti o kojima ne znam ništa, recimo o kompletnom setu prirodnih nauka, u kojima sam loš. O onome što mislim da znam i o onome što drugi misle da ja znam, pa imaju potrebe da me pitaju, ja se uplićem.

Kada govorim o fudbalu i politici, a naravno i o kulturi, što je predmet mog interesovanja i bavljenja, govorim uvek sa neke jasne sopstvene pozicije. To je pozicija sa koje stalno pokušavam da se borim protiv dve ili tri stvari, a prva je za mene neukus. Neukus je za mene prva i poslednja odbrana čovekovog bića. Gotovo uvek reagujem na stvari koje su neukusne. Neukusno vrlo često proizvodi zločin ili političke gluposti, a to ima direktnu reperkusiju na moj i na život mojih bližih, na život u zajednici u kojoj živim, koja se trenutno zove Beograd, Srbija, Balkan, ex SFRJ.
Politički i partijski nisam angažovan jer ne verujem u sopstveni partijski angažman. Teško mogu pasti pod nešto što se zove partijska disciplina....


Svojevremeno sam kazao da je Zoran Đinđić jedini političar koga se može kritikovati. To je jedini političar za moga vakta na Balkanu, a tu računam period od Tita pa na dalje, kojeg se moglo kritikovati jer je bio jedini savremeni političar. Svi ostali su neki operetski tirani, kakav je bio Tito, i sve njegove sluge koje su uspele da rasture što se god moglo rasturiti. Ove sadašnje lopuže se grabe, ili za novac, ili za vlast, ili za samo malo moći, po bilo koju cenu. Tu nema političara, to su ljudi koji vežbaju na nama. Meni je veoma žao što na meni vežbaju

RSE: Vi ste prije svega pozorišni i filmski redatelj. Rođeni ste u Sarajevu, gdje ste završili srednju školu a na studije odlazite u Beograd, gdje živite i danas. Koliko su i kako te dvije sredine uticale na vas?
Stojanović: Uticale su apsolutno. Nisam nikakav nomad ali sam vezan za dva grada u kojima sam živeo i onih nekoliko na svetu koje redovno posećujem. Na mene su uticala i neka druga mesta. Mislim da je treći po uticaju Dubrovnik, što iz privatnih, što iz nekih drugih, širih ili kulturoloških razloga. Takođe Zagreb veoma volim. U njega rado odlazim. Moj najbolji prijatelj živi u Zagrebu. U Puli sam odrastao na festivalu. Tu su i neki gradovi po svetu, to su sva ona mesta u kojima imate tačku u koju odmah odete jer znate da ćete tamo pronaći nešto za sebe.

Volim Beograd, živim u Beogradu i živeću u Beogradu, kako stvari stoje. U Sarajevo jako rado odlazim. Ne samo zbog toga što radim predstavu, pa možda i film, nego i zbog nekih drugih stvari. Osećam se vrlo prijatno, normalno, kao i na nekim drugim mestima.

RSE: Rekli ste da smatrate pitanja upućena Vama o Sarajevu intimnim? Što ste time mislili?
Stojanović: Ima ljudi Sarajlija koji su uspeli u svojim angažmanima da potru tu činjenicu, iako se njima Sarajevo mnogo više čuje u govoru, nego meni. Ja ne bežim od toga i sam podstičem priču o Sarajevu. To jesu pitanja koja su intimna jer je Sarajevo deo moje intime. Mogu satima da pričam o Sarajevu.

Predstava koju trenutno radim se bavi time. Usudio bih čak da se umešam i u neke stvari koje se tiču nasleđa kulture i zaborava tog nasleđa. Uspeo sam da izvučem dva kratka filma Ivice Matića. Ne samo da su mi bili potrebni za predstavu, nego mislim da je to neka vrsta sramote što se jedan deo kulturnog blaga, koje je nastalo u Sarajevu, zaboravlja.

Kada me pitate o Sarajevu, to je kao da me pitate o majci ili o ocu.

RSE: Proteklih par sedmica u Sarajevu proveli ste intenzivno radeći na novoj predstavi. Čime se ona bavi i kada je predviđena premijera?
Stojanović: Zove se "Sarajevska pozorišna tragedija" i bavi se žestokom temom odnosa Srba i Muslimana u Bosni. Celu stvar su inicirali Dino Mustafić i MESS. Predstava će biti izvedena u sarajevskom Narodnom pozorištu, 23. aprila. Pisac najvećeg dela tog teksta je Peđa Kojović, poznati sarajevski novinar. Napisao je jednu priču koja sadrži dramske elemente, koju sam dopunio njegovom poezijom i jednim žestokim tekstom, koji je neka vrsta osnova za celu tu priču. Muziku sam posudio od sarajevskog benda Kongres, iz mog vremena. Tu su i filmovi Ivice Matića i fotografije Izete G. umetničke
Sarajevski filmski festival je postao apsolutno najznačajniji i najprestižniji festival, ne samo u regionu, nego i šire od toga. Posto je ključno mesto za balkansku kinematografiju.
direktorke SFF-a. Ona je neka vrsta neformalnog hroničara zbivanja o sarajevskoj alternativnoj umetničkoj sceni osamdesetih godina, koju su potpuno pojeli skakavci zvani new primitives, nešto što je ostalo potpuno nepoznati ostatku Bosne i Hercegovine, a kamoli Jugoslavije.

Te fotografije su deo scenografije i mali su uvod za veliku foto-monografiju, koja bi mogla da obuhvati period od 1980. do 1985. godine, a možda i posle. To je jedan ogroman period i ogromno vreme u kome se puno sviralo, u kome se pisalo. I neke poznate biografije Miljenka Jergovića ili Aleksandra Hemona su u tome jer su bili deo te scene, kao učesnici, svedoci, klinci. Moja generacija sada ima 25 godina mature. Svi su u nekoj dijaspori. Na 20 godina mature sam bio ponosan i srećan jer tu gotovo da nema neuspešnih ljudi. U svakoj od profesija, koju su ti ljudi odabrali, i na svim tačkama planete, na koje su otišli, čime god da se bave, oni su veoma uspešni. Oni su proizvod jedne kulturne klime koja je postojala u Sarajevu, koju je požderala ta medijska eksploatacija new primitives, pa se sve svelo na Audiciju, Kusturicu i Bijelo dugme, a bilo je nečega velikog i važnog iza svega toga. Ako ništa, kroz naše biografije jasno je da je to i dalje prisutno.

RSE: Kakav projekt ste imali na Kostarici?
Stojanović: Jugoslavensko dramsko pozorište je gostovalo sa predstavom Federina ljubav, koja i jeste nastala u koprodukciji sa sarajevskim MESS-om. Tamo je pre dve godine i prikazana, kada je nastala. Predstava je izazvala ogromnu pažnju stranih selektora festivala, pa je gostovala još i u Madridu. Trenutno se ansambl nalazi, ali sa drugom predstavom, u Bogoti, u Kolumbiji. Na oba festivala su prikazane i dve sarajevske predstave Kamernog teatra. Obe predstave je režirao Dino Mustafić.

RSE: Kako vidite trenutno stanje kinematografije i pozorišta u regionu?
Stojanović: Različito je po različitim sredinama. U Beogradu se dešava jedna ogromna ekspanzija reditelja. Ima oko desetak reditelja, koji imaju između 29 i 33 godine, koji imaju razvijene, dovršene i jasne sopstvene poetike i koji polako preuzimaju prvu ligu. Mogli su to i malo i brže. Trudio sam se, sa pozicije umetničkog direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, da se to desi što pre.

Sarajevski filmski festival je postao apsolutno najznačajniji i najprestižniji festival, ne samo u regionu, nego i šire od toga. Posto je ključno mesto za balkansku kinematografiju.

Zagreb ima jednu ekspanziju visoko-kvalitetnih igranih programa za televiziju. Voleli li ih, ili ne, ne može im se poreći kvalitet.

Postoji razmena glumaca i ideja. Jugoslovensko dramsko je imalo premijeru, jako uspešne predstave "Drama o Mirjani i ovima oko nje", koju je napisao Igor Martinić. Pre toga, u poslednjih 50 godina, nije bilo nikakve izvedbe u Beogradu nekog zagrebačkog komada ili hrvatskog teksta. Usuđujem se reći da se sada dešava neka vrsta saradnje između ova tri grada koje govore sličnim jezicima, ili jednim jezikom, čak i više nego što se dešavala u vreme SFRJ. To smatram dobrim i pozitivnim, nečim vrlo važnim i u tome učestvujem.

RSE: Pitanje slobode Vam je vrlo važno, često kritizirate njenu skučenost u Beogradu, javno ste istupali za Paradu ponosa.
Stojanović: Naravno da je sloboda skučena. Ceo moj angažman oko "Parade ponosa" je bio zbog toga što osećam da je moja sloboda ugrožena, mada, dok nisu zatražili moj angažman, ja se ne bih setio da se angažujem. Nisam pripadnik zajednice koja je mislila da tu treba da izrazi svoj ponos, ali sam
Evrovizija je zanimljiva jer uprkos pokušajima, pogotovo ovih sa balkanskih prostora, da se ona pretvori u jednu etno viziju, tu i dalje ostaje jedan srednji ukus pop muzike...
apsolutno pripadnik zajednice koji želi da svako ima prvo na izražavanje svojih misli, ukoliko te misli i osećanja ne ugrožavaju nikog drugog.

Mislim da je potrebno ograničiti neke druge slobode izražavanja, koje su neograničene jer su nedovoljno ograničavane u Srbiji ili Beogradu. Sloboda je ključna reč, ali ona je jako patetična. Nerado je koristim. I to je jedna intimna stvar i intimna kategorija. Skučenost je jedna odluka ljudskog karaktera.
Pitanje slobode je temeljno pitanje, ali ima jako puno ljudi koji nemaju potrebu za slobodom. Ne radi se čak ni o bekstvu od slobode, nego ljudi imaju potrebu da neko drugi za njih misli, da za njih radi, da im sažvaće žvaku, pa im je stavi u usta, a ne da oni naprave bilo kakav napor. Osvajanje slobode je napor – psihički, fizički, mentalni, emotivni socijalni, čovek se ne budi sa tom stvari.

Politički i partijski nisam angažovan jer ne verujem u sopstveni partijski angažman. Teško mogu pasti pod nešto što se zove partijska disciplina. To mi nije išlo ni u osnovnoj školi. Bio sam izviđač, ali je moj izviđački načelnik bio slavni bosanski pisac, Nenad Veličković. Onda će vam biti jasno da način na koji smo mi bili izviđači, svakako nije bila ona vrsta militarne hijerarhije.

RSE: Vaši prijatelji u šali kažu da ste ¨nogometni fanatik¨, albumi sa sličicama poznatih fudbalera bili su Vam vrlo važni u djetinjstvu a i danas?
Stojanović: To i danas radim. Jedva čekam da izađe album za ovogodišnje Svetsko prvenstvo. Malo se nerviram što se već nije pojavio. Ima nas puno koji to skupljamo i razmenjujemo sličice. Nikada nisam uspeo da skupim ceo album, ali uvek uspem da skupim bar dve trećine. Čovek meri život na razne načine, a ja sam jednom napisao da život merim Mundijalima. Onda sam u jednoj pesmi Peđe Kojovića, koju sam i uključio u predstavu koju radim, našao tu istu misao, s tim što on kaže da prosečan život muškarca na ovim prostorima, u periodima između ratova, se meri sa 14 svetskih prvenstava u fudbalu.

Nisam više siguran da uopšte treba ići na utakmice na našim stadionima. Ali teško bih otišao na premijeru, pa makar bila i moja, ako bi te večeri igrala Barcelona.

RSE: Mnogi kritikuju novi kvalitet pjesama na Euroviziji. Imate jedno svoje iskustvo sa Marijom Šerifović, i to dosta uspješno. Ponovo ste uključeni u Eurosong?
Stojanović: Sprema se moje treće evrovizijsko iskustvo. Prvo je bilo uspešno, a to je bila pobeda. Drugo je bilo sasvim neuspešno, a to je bila crnogorsko učešće u Beogradu. Evroviziju posmatram odvojeno od muzičkog života, bilo kog, pa pogotovo mog. Evrovizija je spektakl i jako dobar merač ukusa i neukusa, jedan rez kroz evropski neukus.

Evrovizija je zanimljiva jer uprkos pokušajima, pogotovo ovih sa balkanskih prostora, da se ona pretvori u jednu etno viziju, tu i dalje ostaje jedan srednji ukus pop muzike, nešto što zadovoljava različite generacije i vrlo različite ukuse. Ona se trenutno proširila i na prostore do Azerbejdžana i zalazi duboko u Aziju. Evrovizija je fenomenološki, kulturološki i civilizacijski zanimljiva.

Ne mogu da kažem da dane provodim preslušavajući evrovizijske pesme, ali je uvek zanimljivo videti kako nastaje formula za dobitak u jednoj krajnjoj demokratskoj situaciji u kojoj imate tri minuta i ništa više. To je u osnovi protivno pravilima industrije pop muzike. U osnovi pop muzike je da se fabrikuje, proizvodi i prezentuje, a ovde se sve to uradi i stavi u tri minute. Onda postanete ABBA, ili ne postojite. To je jako zanimljivo. To je trenutak kada vas vidi 180 miliona ljudi, ili ostanete anonimni i posle tog nastupa ili naprotiv, posle svega nastavljate svoj život kao zvezda.

RSE: Pretpostavljam da ste pregledali i konkurenciju. Imate li favorita?
Stojanović: Jesam, onaj deo koji me se više ticao u odnosu na polufinale, u kojem će biti "moj" učesnik. Mislim da tu imaju tri ili četiri jake individue, od kojih mislim da Azerbejdžanka nije slučajno prva na kladionicama. Bilo bi baš zanimljivo da Evrovizija bude u Azerbejdžanu.

Gorčin Stojanović bio je naš on-line gost. Odgovore na vaša pitanja možete pročitati OVDJE.
XS
SM
MD
LG