U poslednje vreme i kosovski i srpski mediji, ali i pojedini zvaničnici, ponovo aktiviraju koncepte podele Kosova, odnosno, korekcije granica ili razmene teritorija. Sabina Fraizer (Sabine Freizer), direktorka Evropskog programa Međunarodne krizne grupe, govori za Radio Slobodna Evropa ko i odakle svako malo lansira takve ideje.
Freizer: O pitanju teritorijalnog izravnavanja između Srbije i Kosova već nekoliko godina se diskutuje iza zatvorenih vrata. Posebno su te diskusije na delu u Srbiji, ali, ako što rekoh – skriveno od ušiju javnosti. U poslednje vreme čini se da postoji snažniji interes, posebno u Beogradu, da se ovo pitanje otvori i da se o njemu razgovara kad počnu tehnički razgovori sa predstavnicima Kosova.
Freizer: Sasvim sigurno postoje krugovi u Srbiji koji razmišljaju u tom smeru, ali ne verujem da oni predstavljaju većinu ili da dominiraju u aktuelnoj vladi. Među onima koji zagovaraju ovakve ideje ima različitih predloga: jedni su za to da Srbiji pripadne sever Kosova kao naknada za priznanje Kosova od strane Beograda koje bi usledilo. Drugi su za razmenu teritorija u kojoj bi Srbija dobila sever Kosova, a Kosovu dala deo Preševske doline. Dakle, mislim da kruže različiti scenariji o kojima se diskutuje u Beogradu, a možda donekle i u Prištini, ali rekla bih da su to samo rasute ideje koje cirkulišu a ne nekakav veliki zaokruženi plan.
Freizer: Moguće je da je to politički manevar da se lopta iz sopstvenog premesti u dvorište Zapada, kako bi se time lakše otvorio prostor za priču o podeli Kosova. Na taj način se možda postiže efekat premeštanja pažnje na Zapad, kako bi se lakše moglo reći: evo, Zapad prihvata ideju podele, tako da je sad red na nas – na Srbiju i Kosovo – da to pitanje otvorimo. Kao što je poznato, u Srbiji ranije nije postojalo raspoloženje za koncept teritorijalnog izravnanja ili korekcije jer bi to značilo da Srbija praktično priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. U tom smislu, moguće je da je ovo sada evolucija u stavovima Beograda, to jest, prihvatanje činjenice da je Kosovo zauvek otišlo, pa da je došao trenutak da se otvori pitanje teritorijalnih izravnanja.
Freizer: Niko od Srbije ne traži da već sutra prizna Kosovo kao državu, ali ona treba da prihvati sagovornike sa Kosova sa kojima će razgovarati i sa kojima će sklapati sporazume. U međunarodnom iskustvu postoje slučajevi u kojima dve strane razgovaraju, postižu dogovore, iako ne priznaju jedna drugu kao državu. Uzmite Kinu koja je sklapala sporazume sa Tajvanom uprkos tome što ne priznaje Tajvan kao nezavisnu državu. Takođe, na Kipru vidite da turska i grčka zajednica nemaju problema da sednu za sto i razgovaraju iako ne jedna drugoj ne priznaju status. Dakle, ovo jasno pokazuje da Kosovo i Srbija i mogu i treba da sednu za sto i počnu razgovore. A pokazuje to, uostalom, i nedavna konferencija u Sarajevu, na kojoj su obe strane učestvovale bez državnih oznaka.
Freizer: Ja potpuno razumem da postoji velika doza frustracije u Srbiji i širem regionu zbog toga što je EU usporila proces proširenj. Ima dosta frustracija i u okviru same Unije jer implementacija Lisabonskog sporazuma teče veoma sporo, kao i formiranje novih institucija na planu spoljne politike. Treba se nadati da će EU, kad uspostavi te nove institucije, početi ponovo efikasnije i dinamičnije da funkcioniše. Što se tiče Zapadnog Balkana, uprkos svemu zabeležen je u poslednje vreme izvestan napredak. Hrvatska se nesumnjivo približava članstvu, što je dobro i za čitav region. i u slučaju Srbije učinjeni su pomaci, kao što je preporuka parlamentima EU članica da ratifikuju Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, a verujem da će uskoro uslediti i pozitivan odgovor Brisela na srpski zahtev za kandidaturu. To pokazuje da proces, iako usporeno, ipak napreduje. Razume se, i sama Srbija bi ga mogla ubzati kad bi učinila da se Ratko Mladić nađe u Hagu, odnosno, kad bi iskazala spremnost da započne razgovore sa Kosovom, čime bi pokazala da želi normalizaciju odnosa u regionu.
Freizer: O pitanju teritorijalnog izravnavanja između Srbije i Kosova već nekoliko godina se diskutuje iza zatvorenih vrata. Posebno su te diskusije na delu u Srbiji, ali, ako što rekoh – skriveno od ušiju javnosti. U poslednje vreme čini se da postoji snažniji interes, posebno u Beogradu, da se ovo pitanje otvori i da se o njemu razgovara kad počnu tehnički razgovori sa predstavnicima Kosova.
RSE: Kosovski dnevnik "Zeri" objavio je, pozivajući se na neimenovanog zapadnog diplomatu, da Srbija nakon odluke Međunarodnog suda pravde želi razgovore o novoj granici prema Kosovu. Taj izvor je naveo da se državno rukovodstvo Srbije sprema da postavi pitanje razmene teritorija - sever Kosova za opštinu Preševo, gde većinom žive Albanci. imate li vi neka saznanja o tome?
Freizer: Sasvim sigurno postoje krugovi u Srbiji koji razmišljaju u tom smeru, ali ne verujem da oni predstavljaju većinu ili da dominiraju u aktuelnoj vladi. Među onima koji zagovaraju ovakve ideje ima različitih predloga: jedni su za to da Srbiji pripadne sever Kosova kao naknada za priznanje Kosova od strane Beograda koje bi usledilo. Drugi su za razmenu teritorija u kojoj bi Srbija dobila sever Kosova, a Kosovu dala deo Preševske doline. Dakle, mislim da kruže različiti scenariji o kojima se diskutuje u Beogradu, a možda donekle i u Prištini, ali rekla bih da su to samo rasute ideje koje cirkulišu a ne nekakav veliki zaokruženi plan.
RSE: Pomoćnik ministra za Kosovo u srpskoj vladi Oliver Ivanović izjavio je lokalnim medijima pre nekoliko dana da bi Zapad za nekoliko godina mogao predložiti podelu Kosova kad shvati da je pitanje statusa Kosova nerešivo. Kako čitate ovu Ivanovićevu izjavu?
Freizer: Moguće je da je to politički manevar da se lopta iz sopstvenog premesti u dvorište Zapada, kako bi se time lakše otvorio prostor za priču o podeli Kosova. Na taj način se možda postiže efekat premeštanja pažnje na Zapad, kako bi se lakše moglo reći: evo, Zapad prihvata ideju podele, tako da je sad red na nas – na Srbiju i Kosovo – da to pitanje otvorimo. Kao što je poznato, u Srbiji ranije nije postojalo raspoloženje za koncept teritorijalnog izravnanja ili korekcije jer bi to značilo da Srbija praktično priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. U tom smislu, moguće je da je ovo sada evolucija u stavovima Beograda, to jest, prihvatanje činjenice da je Kosovo zauvek otišlo, pa da je došao trenutak da se otvori pitanje teritorijalnih izravnanja.
Niko od Srbije ne traži da već sutra prizna Kosovo kao državu, ali ona treba da prihvati sagovornike sa Kosova sa kojima će razgovarati i sa kojima će sklapati sporazume.
RSE: Evropska Unija, Sjedinjene Države i drugi spoljašnji akteri insistiraju da Srbija i Kosovo otvore pregovore o praktičnim pitanjima. Ali kako? Ako, recimo, počnu da pregovaraju o mobilnim operaterima, verovatno je da bi kosovski pregovarač rekao srpskom: ako hoćete da operišete na Kosovu, podnesite zahtev našem državnom ministarstvu ili agenciji. Lako se može predvideti da bi srpski odgovor bio da Srbija ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, pa ni njene državne organe. Kako, dakle, razdvojiti pitanje statusa od drugih, tehničkih pitanja?
Freizer: Niko od Srbije ne traži da već sutra prizna Kosovo kao državu, ali ona treba da prihvati sagovornike sa Kosova sa kojima će razgovarati i sa kojima će sklapati sporazume. U međunarodnom iskustvu postoje slučajevi u kojima dve strane razgovaraju, postižu dogovore, iako ne priznaju jedna drugu kao državu. Uzmite Kinu koja je sklapala sporazume sa Tajvanom uprkos tome što ne priznaje Tajvan kao nezavisnu državu. Takođe, na Kipru vidite da turska i grčka zajednica nemaju problema da sednu za sto i razgovaraju iako ne jedna drugoj ne priznaju status. Dakle, ovo jasno pokazuje da Kosovo i Srbija i mogu i treba da sednu za sto i počnu razgovore. A pokazuje to, uostalom, i nedavna konferencija u Sarajevu, na kojoj su obe strane učestvovale bez državnih oznaka.
RSE: Dotaknimo i problem zamora Evropske unije od daljeg širenja. Kako to može da se odrazi na da sada zavidan nivo evroentuzijazma u regionu Zapadnog Balkana?
Freizer: Ja potpuno razumem da postoji velika doza frustracije u Srbiji i širem regionu zbog toga što je EU usporila proces proširenj. Ima dosta frustracija i u okviru same Unije jer implementacija Lisabonskog sporazuma teče veoma sporo, kao i formiranje novih institucija na planu spoljne politike. Treba se nadati da će EU, kad uspostavi te nove institucije, početi ponovo efikasnije i dinamičnije da funkcioniše. Što se tiče Zapadnog Balkana, uprkos svemu zabeležen je u poslednje vreme izvestan napredak. Hrvatska se nesumnjivo približava članstvu, što je dobro i za čitav region. i u slučaju Srbije učinjeni su pomaci, kao što je preporuka parlamentima EU članica da ratifikuju Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, a verujem da će uskoro uslediti i pozitivan odgovor Brisela na srpski zahtev za kandidaturu. To pokazuje da proces, iako usporeno, ipak napreduje. Razume se, i sama Srbija bi ga mogla ubzati kad bi učinila da se Ratko Mladić nađe u Hagu, odnosno, kad bi iskazala spremnost da započne razgovore sa Kosovom, čime bi pokazala da želi normalizaciju odnosa u regionu.
