Žak Rupnik (Jacques Rupnik), politikolog sa Instituta za političke studije u Parizu (L'Institut d'études politiques de Paris), kaže u intervjuu za RSE da EU mora da se odrekne dosadašnjeg “regata pristupa” u proširenju već da pronađe regionalni pristup, koji bi uključio političko članstvo za zemlje Zapadnog Balkana a njihova potpuna integracija u Uniju zavisila bi od kasnijeg ispunjavanja standarda. Rupnik upozorava da bi u suprotnom, još uvek sporna pitanja u ovoj regiji mogla da imaju nepredvidive posledice.
RUPNIK: Postoje dve stvari. Najpre, da bi se dalje širila, EU mora biti koherentna i snažna. Međutim, ako je interno slaba, razjedinjena, boreći se za opstanak evra, onda svakako nije u stanju da se koncentriše na širenje što bi trebalo da bude jedan od njenihprioriteta. Drugo, Grčka je prva balkanska zemlja koja je postala članica EU. To znači da se ceo taj region gleda i ocenjuje na Zapadu kroz primer Grčke, a što nije mnogo podsticajno za sadašnje širenje evropske 27-orke. Kad se ispostavi da je zemlja koja je bila jedan od najvećih korisnika evropske pomoći u poslednjih 30 godina kroz strukturalne fondove, ušla u evrozonu na kraju priznajući da je lagala prikrivajući pravo stanje svoje ekonomije, onda je to ozbiljan problem. Naime, Grčka je godinama falsifikovala informacije pa se umesto oko 4 na kraju pokazalo da je njen budžetski deficit dostigao 14 odsto. A čitava ideja EU, u tom kontekstu i evra, počiva na poverenju. Međutim, kada se ispostavi da ne možete verovati svojim partnerima, onda je ideja proširenja u velikoj meri dovedena u pitanje. Mnogi u EU mogu da kažu: ne treba nam 5-6 novih Grčki. Ja ne tvrdim da je to fer i politički mudro, ali to je realnost. Takođe, na Grčku se gledalo kao na zemlju koja može pomoći približavanju ostalih balkanskih zemalja EU. Međutim, Atina blokira ulazak Makedonije u NATO zbog spora oko njenog imena. Znači, Grčka ne samo da je podrila poverenje u ceo region Balkana, već ima spor i sa jednom od zemalja sa tog prostora. Nadam se da će u ovoj situaciji, ako ništa drugo, grčko rukovodstvo pokazati veću fleksibilnost i odreći se “bizantijskih” rasprava oko imena Makedonija.
RUPNIK: Ne mislim da će se to desiti. Voleo bih da znam šta je alternativa ulasku u EU. Alternativa bi išla u prilog autoritarnim i nacionalističkim političarima koji znaju da bi članstvo u EU podrilo njihovu nepotističku, korupcionašku praksu koju su ustanovili u poslednje dve decenije nakon pada komunizma. Ja se ipak nadam da u bivšoj Jugoslaviji preovladava opredeljenje za članstvo u EU. Istovremeno, problemi sa kojima se danas suočava Grčka, uključujući i loše upravljanje, ne znači da članstvo u EU nije pomoglo njenoj transformaciji. Ona je pre 30 godina bila siromašna zemlja, jedna od najsiromašnijih u Evropi. Bez obzira na ekonomske teškoće, na zloupotrebe evropskih fondova, Grčka je u poslednjih 30 godina ostvarila veliki napredak. Naravno, postojala je iluzija da Grci mogu da žive kao Nemci, ali to se ne može desiti preko noći, a naročito ne prikrivanjem i nameštanjem računa. Dakle, pouka za zemlje aspirante sa Zapdnog Balkana nije da se traži alternativa Evropskoj uniji, već šta sve treba da učine da bi uživale poverenje, a to je moguće pre svega dubokim i sveobuhvatnim reformama. Na primer, u Evropi sada uviđaju da je “omiljeni sport” u Grčkoj izbegavanje poreza, a kako je sarkastično napisao jedan nemački list “da li Nemci treba da se penzionišu sa 67 godina, da bi Grci mogli da nastave dosadašnju praksu okončanja radnog veka sa 60”. Pouka je da se ne možete ponašati kao slobodni strelac u Evropskoj uniji. Takođe, grčki primer ne znači da treba zaustaviti prijem novih članica već da se ne sledi iskustvo zvanične Atine.
Proširenje se ne sme dugo odlagati
RUPNIK: Biće svakako dosta pritisaka da se pooštri ocenjivanje napretka zemalja kandidata. Međutim, važno je naglasiti da niko u EU ne dovodi u pitanje privrženost prijemu država sa Zapadnog Balkana. To je od samita u Solunu 2003. ponovljeno više puta. Međutim, postoji dvostruki problem. S jedne strane, nije ozbiljno, pre svega prema zapadnom mnjenju, davati obećanja o skorašnjem prijemu balkanskih zemalja, jer one još nisu spremne a grčka kriza je pojačala sumnje. S druge pak, proširenje se ne sme predugo odlagati jer bi to demotivisalo političke elite…
RSE: … i ojačalo nacionaliste.
RUPNIK: ...Upravo tako. Dakle, odlaganje prijema unedogled bi demotivisalo demokratske snage da nastave reforme u cilju stvaranja još slobodnijeg društva, vladavine prava, efikasnog upravljanja. Građani bi takođe postali razočarani i sumnjičavi pa bi političke elite zaključile da je najbolje da nastave po starom.
RUPNIK: Zbog toga Evropska unija mora da ima regionalni pristup prema zemljama Zapadnog Balkana. Znam da se EU u politici proširenja pridržava “regata principa”, tačnije da se svaki kandidat ocenjuje prema svom učinku. Međutim, treba imati u vidu da su balkanske države relativno nove i još u izgradnji. Na primer, održivost Bosne zavisi i od njenog kapaciteta da reformiše Ustav. Crna Gora je nova država, Kosovo. Istovremeno, postoji nekoliko još uvek spornih pitanja, kao što je stanje u Bosni, zatim spor između Srbije i Kosova, Atine i Skoplja oko imena Makedonije, Hrvatske i Slovenije oko granice. Naravno, iz ugla Brisela, učinak svake zemlje treba posmatrati odvojeno, ali imajući u vidu pomenute probleme – neophodan je i regionalni pristup. Zbog toga širenje EU prema Zapadnom Balkanu treba da bude nešto drugačije nego prema Centralnoj Evropi, gde nije bilo problema u osporavanju državnosti ili granica.
RUPNIK: Nije reč toliko o ceni koja mora da se plati zbog negativnih iskustava, već da proces evropskih integracija ide uzlaznim trendom. Na primer, tokom 1960-ih zemlje osnivači su stvarali zajedničko tržište. U 1980-im, pridružuju se nove članice u uslovima jedinstvenog tržišta. Početkom 1990-ih ugovorom iz Mastrihta predviđeno je stvaranje zajedničke valute, kao i duboke institucionalne reforme zaključno sa sporazumom iz Lisabona. Vi ste u pravu, kada je Grčka pre nepunih 30 godina postala članica, nivo integracija u EU je bio mnogo niži. Zbog toga je sada zemljama Zapadnog Balkana teže da uđu nego tada Grčkoj. Zato se zalažem za preispitivanje sadašnjeg pristupa prijema zemalja na osnovu njihovih pojedinačnih učinaka, jer bi to u slučaju bivše Jugoslavije trajalo predugo i obeshrabrilo bi tamošnje političare i stanovništvo…
Regionalni pristup
RUPNIK: Založio bih se u najmanju ruku za regionalni pristup i neku vrstu političkog članstva na početku a onda razrađivati modalitet integracije koji ne bi bio istog tempa za sve. Srbija, na primer, nije u istoj situaciji kao Kosovo. Međutim, potrebna je neka vrsta regionalnog pristupa kako bi se rešila sva sporna pomenuta bilateralna pitanja. Ne želim da preterujem, ovi problemi mogu da se reše, ali svakako mogu da ojačaju i poziciju nacionalista. Da bi se to sprečilo potrebno je da se ceo Zapadni Balan usredsredi na svoju evropsku perspektivu. Beograd i Priština sespore oko nezavisnosti Kosova, kao i granica. Međutim, ako se fokusiraju ka evropskoj budućnosti, ta granica biće otvorena i samim tim umanjena njena važnost, kao i postojeće tenzije.
RUPNIK: Da. Ne postoji rešenje čarobnim štapićem. Ja znam da to zašta se ja zalažem nije popularno u Briselu. No, smatram da je potreban novi pristup, jer je zemljama Zapadnog Balkana, s jedne strane, Evropa najpotrebnija, a, s druge, najmanje su spremne za članstvo.
RUPNIK: Biće uskoro samit početkom juna u Sarajevu, ali je neizvesan njegov ishod. Naravno, nadamo se da će dati podsticaj evropskim integracijama Balkana, osigurati još aktivniji angažman EU u toj regiji. Nadam se da neće biti samo uopštenih deklaracija, već da će biti saopšteno nešto konkretnije. Na primer, vizna liberalizacija za Bosnu i Hercegovinu i Albaniju. Drugo bi bilo, mada ne znači da će se to desiti, obećanje političkog članstva zemalja Zapadnog Balkana sa predočavanjem okvirnog datuma. Nakon toga bi se predočilo svakoj zemlji pojedinačno šta sve još treba da uradi do punopravnog članstva. Bojim se, međutim, da je EU isuviše ukopana i blokirana zbog svojih problema kao što je grčka kriza i evra u celini, tako da je pitanje da li će biti u stanju da povuče tako dalekosežne poteze. U tom slučaju, osim zamora u EU od proširenja, može ojačati i zamor na Zapadnom Balkanu od evrointegracija.
RUPNIK: To pitanje će se vremenom postaviti. U ovom trenutku Srbija se protivi nezavisnosti Kosova, što je u suprotnosti sa politikom većine članica EU. Istovremeno, zvanični Beograd ne podriva napore Brisela da ojača institucije Kosova, vladavinu prava u okviru mandata misije Euleksa. To je neka vrsta dobrodošlog komprommisa. No, Filip Gordon je u pravu. Na kraju, biće nemoguće da Srbija uđe u Evropsku Uniju a da ne prizna kandidaturu Kosovo za članstvo. Brisel neće dozvoliti ponavljanje kiparskog scenarija. Taj slučaj je veliko upozorenje i zvono za uzbunu da se to ne ponovi. EU neće više ikada primiti u članstvo zemlju koja nije rešila svoja teritorijalna, odnosno granična pitanja sa susedima. Stoga, iskreno govoreći ne vidim kako će Srbija ući u Evropsku Uniju a da prethodno ne reši problem odnosa sa Kosovom.
RSE: Kako će se grčka ekonomska kriza odraziti na evropske integracije Zapadnog Balkana?
RUPNIK: Postoje dve stvari. Najpre, da bi se dalje širila, EU mora biti koherentna i snažna. Međutim, ako je interno slaba, razjedinjena, boreći se za opstanak evra, onda svakako nije u stanju da se koncentriše na širenje što bi trebalo da bude jedan od njenih
Mnogi u EU mogu da kažu: ne treba nam 5-6 novih Grčki. Ja ne tvrdim da je to fer i politički mudro, ali to je realnost.
RSE: Da li grčka kriza može, s druge strane, da obeshrabri proevropske snage na Zapadnom Balkanu i njihov entuzijazam za ulazak u EU, jer mnogi mogu da kažu: “ako se Grčka suočava sa takvim problemima posle 30 godina članstva, šta može nas da očekuje”?
Proširenje se ne sme dugo odlagati
RSE: Vaš odgovor sugeriše da će grčka kriza ojačati već postojeći zamor od proširenja. Da li će Brisel sada biti u najmanju ruku strožiji u oceni kriterijuma koje balkanske zemlje treba da ispune.
RUPNIK: Biće svakako dosta pritisaka da se pooštri ocenjivanje napretka zemalja kandidata. Međutim, važno je naglasiti da niko u EU ne dovodi u pitanje privrženost prijemu država sa Zapadnog Balkana. To je od samita u Solunu 2003. ponovljeno više puta. Međutim, postoji dvostruki problem. S jedne strane, nije ozbiljno, pre svega prema zapadnom mnjenju, davati obećanja o skorašnjem prijemu balkanskih zemalja, jer one još nisu spremne a grčka kriza je pojačala sumnje. S druge pak, proširenje se ne sme predugo odlagati jer bi to demotivisalo političke elite…
RUPNIK: ...Upravo tako. Dakle, odlaganje prijema unedogled bi demotivisalo demokratske snage da nastave reforme u cilju stvaranja još slobodnijeg društva, vladavine prava, efikasnog upravljanja. Građani bi takođe postali razočarani i sumnjičavi pa bi političke elite zaključile da je najbolje da nastave po starom.
RSE: A pozicija nacionalista bi, kao što sam rekao, ojačala imajući u vidu još sporna pitanja, kao što je stanje u Bosni i Hercegovini i ćorsokak u odnosima Srbije i Kosova.
RUPNIK: Zbog toga Evropska unija mora da ima regionalni pristup prema zemljama Zapadnog Balkana. Znam da se EU u politici proširenja pridržava “regata principa”, tačnije da se svaki kandidat ocenjuje prema svom učinku. Međutim, treba imati u vidu da su balkanske države relativno nove i još u izgradnji. Na primer, održivost Bosne zavisi i od njenog kapaciteta da reformiše Ustav. Crna Gora je nova država, Kosovo. Istovremeno, postoji nekoliko još uvek spornih pitanja, kao što je stanje u Bosni, zatim spor između Srbije i Kosova, Atine i Skoplja oko imena Makedonije, Hrvatske i Slovenije oko granice. Naravno, iz ugla Brisela, učinak svake zemlje treba posmatrati odvojeno, ali imajući u vidu pomenute probleme – neophodan je i regionalni pristup. Zbog toga širenje EU prema Zapadnom Balkanu treba da bude nešto drugačije nego prema Centralnoj Evropi, gde nije bilo problema u osporavanju državnosti ili granica.
RSE: Stanovništvo Balkana je delimično razočarano jer, da ne govorimo o o Španiji, Portugalu i Grčkoj koji nisu morali da zadovolje tako striktne standarde tokom 1980-ih, ali po mnogima, Rumunija i Bugarska su pre 3 godine ušle u EU a da pri tom nisu ispunile kriterijume koji se sada traže. Zbog toga u zemljama sa prostora bivše Jugoslavije smatraju da moraju da plate cenu zbog negativnih iskustava tokom prethodnih proširenja EU.
RUPNIK: Nije reč toliko o ceni koja mora da se plati zbog negativnih iskustava, već da proces evropskih integracija ide uzlaznim trendom. Na primer, tokom 1960-ih zemlje osnivači su stvarali zajedničko tržište. U 1980-im, pridružuju se nove članice u uslovima jedinstvenog tržišta. Početkom 1990-ih ugovorom iz Mastrihta predviđeno je stvaranje zajedničke valute, kao i duboke institucionalne reforme zaključno sa sporazumom iz Lisabona. Vi ste u pravu, kada je Grčka pre nepunih 30 godina postala članica, nivo integracija u EU je bio mnogo niži. Zbog toga je sada zemljama Zapadnog Balkana teže da uđu nego tada Grčkoj. Zato se zalažem za preispitivanje sadašnjeg pristupa prijema zemalja na osnovu njihovih pojedinačnih učinaka, jer bi to u slučaju bivše Jugoslavije trajalo predugo i obeshrabrilo bi tamošnje političare i stanovništvo…
Regionalni pristup
RSE: … Izvinite, da li to znači prijem Zapadnog Balkana u celini, kao bloka…
RUPNIK: Založio bih se u najmanju ruku za regionalni pristup i neku vrstu političkog članstva na početku a onda razrađivati modalitet integracije koji ne bi bio istog tempa za sve. Srbija, na primer, nije u istoj situaciji kao Kosovo. Međutim, potrebna je neka vrsta regionalnog pristupa kako bi se rešila sva sporna pomenuta bilateralna pitanja. Ne želim da preterujem, ovi problemi mogu da se reše, ali svakako mogu da ojačaju i poziciju nacionalista. Da bi se to sprečilo potrebno je da se ceo Zapadni Balan usredsredi na svoju evropsku perspektivu. Beograd i Priština se
Nadamo se da će konfrencija 2.juna u Sarajevu dati podsticaj evropskim integracijama Balkana, osigurati još aktivniji angažman EU u toj regiji. Nadam se da neće biti samo uopštenih deklaracija, već da će biti saopšteno nešto konkretnije. Na primer, vizna liberalizacija za Bosnu i Hercegovinu i Albaniju.
RSE: Vaš predlog sugeriše različite nivoe članstva u EU za zemlje Zapadnog Balkana.
RUPNIK: Da. Ne postoji rešenje čarobnim štapićem. Ja znam da to zašta se ja zalažem nije popularno u Briselu. No, smatram da je potreban novi pristup, jer je zemljama Zapadnog Balkana, s jedne strane, Evropa najpotrebnija, a, s druge, najmanje su spremne za članstvo.
RSE: Da li mislite da bi neka vrsta novog međunarodnog samita o Zapadnom Balkanu mogla da bude solucija? Ne “Dejton 2” na kome se bi razmatralo prekrajanje granica, već pronašlo kreativno rešenje.
RUPNIK: Biće uskoro samit početkom juna u Sarajevu, ali je neizvesan njegov ishod. Naravno, nadamo se da će dati podsticaj evropskim integracijama Balkana, osigurati još aktivniji angažman EU u toj regiji. Nadam se da neće biti samo uopštenih deklaracija, već da će biti saopšteno nešto konkretnije. Na primer, vizna liberalizacija za Bosnu i Hercegovinu i Albaniju. Drugo bi bilo, mada ne znači da će se to desiti, obećanje političkog članstva zemalja Zapadnog Balkana sa predočavanjem okvirnog datuma. Nakon toga bi se predočilo svakoj zemlji pojedinačno šta sve još treba da uradi do punopravnog članstva. Bojim se, međutim, da je EU isuviše ukopana i blokirana zbog svojih problema kao što je grčka kriza i evra u celini, tako da je pitanje da li će biti u stanju da povuče tako dalekosežne poteze. U tom slučaju, osim zamora u EU od proširenja, može ojačati i zamor na Zapadnom Balkanu od evrointegracija.
RSE: Kada je reč o Kosovu. Pomoćnik američkog državnog sekretara Filip Gordon izjavio je pre neki dan da ne vidi kako će Srbija ući u EU bez prethodne normalizacije odnosa sa Kosovom. Znači li to da će se Srbija suočiti sa dilemom – ili da prizna Kosovo kako bi ušla u EU, ili da u slučaju zadržavanja sadašnjeg stava ostane van.
RUPNIK: To pitanje će se vremenom postaviti. U ovom trenutku Srbija se protivi nezavisnosti Kosova, što je u suprotnosti sa politikom većine članica EU. Istovremeno, zvanični Beograd ne podriva napore Brisela da ojača institucije Kosova, vladavinu prava u okviru mandata misije Euleksa. To je neka vrsta dobrodošlog komprommisa. No, Filip Gordon je u pravu. Na kraju, biće nemoguće da Srbija uđe u Evropsku Uniju a da ne prizna kandidaturu Kosovo za članstvo. Brisel neće dozvoliti ponavljanje kiparskog scenarija. Taj slučaj je veliko upozorenje i zvono za uzbunu da se to ne ponovi. EU neće više ikada primiti u članstvo zemlju koja nije rešila svoja teritorijalna, odnosno granična pitanja sa susedima. Stoga, iskreno govoreći ne vidim kako će Srbija ući u Evropsku Uniju a da prethodno ne reši problem odnosa sa Kosovom.
