Dostupni linkovi

Konstantinovićev nacionalistički demokrata ili demokratski nacionalista


Početkom juna pojavila se knjiga "Konstantinović. Hronika", autora Radivoja Cvetićanina, sveobuhvatna hronika o životu i radu književnika, književnog teoretičara i filozofa Radomira Konstantinovića.

Pisac "Filosofije palanke" je krajem 60-ih godina prošlog veka ukazivao na pogubni palanački duh, pogodan za srpski nacionalizam, koji neminovno vodi ka nacizmu. Konstantinović je bio na čelu Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca koji su se suprotstavili ratnoj politici Slobodana Miloševića.

Radivoj Cvetićanin je diplomirao književnost, bavio se novinarstvom, bio savetnik predsednika Srbije Ivana Stambolića, i predsednika Vlade SR Jugoslavije Milana Panića, te prvi ambasador Srbije u Hrvatskoj od 2006. do 2009. godine.

RSE: Pre nekoliko nedelja je izašla tvoja knjiga "Konstantinović. Hronika". Milan Vlajčić, kritičar, kaže da tu vrstu knjige prave instituti a ne pojedinac. Koliko ti je trebalo da je završiš i zašto si se poduhvatio takvog posla?

Cvetićanin: Trebalo mi je skoro pet godina. Poduhvatio sam se toga posla iz dva razloga. Bio sam sa Konstantinovićem prijatelj, poznavao sam ga. Mada, kada sam sada sve ovo proučio i pročitao, vidim da ga skoro nisam poznavao. Sada sam ga upoznao još bolje. To je bio prvi razlog.

Drugi razlog je što sam osetio potrebu, a učinilo mi se da imam snage, s obzirom da imam i iskustvo, i lično i šire, kulturno i društveno, da bih mogao nešto da napravim, da Konstantinovića predstavim u svoj njegovoj širini.

U poslednjih 20 godina se on posmatra samo kroz vizuru "Filosofije palanke." Isključivo se veže za nju. Ne kažem da on nije i "Filosofija palanke", da čak postoji i neki znak jednakosti između njegovog imena i naslova njegove studije. Ipak, znajući njegovo književno delo, njegove teorijske radove i estetičke studije, smatrao sam da nije fer da se on ograniči kao pojava u kulturnoj javnosti samo na jednu stvar. U knjizi sam napisao da on nije pisac jedne knjige i jedne teze.

RSE: Kakvih reakcija je bilo na tvoju knjigu, s obzirom na to da je knjiga "Filosofija palanke" svojevremeno izazvala velike polemike i burne reakcije. Za jedne je bila savremene Biblija, za druge dogmatska knjiga, maltene antisrpska.

Cvetićanin: I danas ona izaziva oprečne reakcije. Do sada ima dva života. Jedan, kada se 1969. godine pojavila, drugi neposredno posle toga. Posle raspada Jugoslavije i ratova ona je ponovo izbila u javnost i na neki način se doživljavala kao nešto anticipatorsko, kao da je Konstantinović prozreo budućnost ili proročki video šta će se dogoditi i na osnovu čega – na osnovu jedne patrijarhalne civilizacije koja je tu pokazala svoje varvarstvo.

Na moju knjigu za sada ima reakcija više ličnih, u kontaktima. Naravno, najveći broj njih je prijateljski. Kritičar Milan Vlajčić mi je poslao jedan SMS. Neću reći šta je napisao. Očekujem da će se o njoj duže razgovarati. To bih voleo i priželjkivao bih, mada sam možda pretenciozan, možda prepotentan. Knjiga ima 800 strana i nije je lako savladati. Pogotovo u današnje vreme to nisu zgodne knjige. Život je brži, traži se nešto kompaktnije i kraće. Očekujem da će se o njoj razgovarati na jesen, pa tokom godine. Očekujem da će se možda razgovarati o njoj i napolju, ima nekih indicija.

RSE: Istoričarka Latinka Perović je rekla za Konstantinovića "Filosofiju palanke" da je to "knjiga sa tajnom šifrom naše sudbine". Da li je ona tako prepoznata? Kako je moguće da se u 60-tim godinama, kada je tadašnje jugoslovensko društvo, pa i srpsko, izgledalo prilično idilično, anticipira priča o palanačkom duhu, srpskom nacionalizmu koji vodi u nacizam?

Cvetićanin: To si jako dobro primetila. Prateći ono što je on napisao i kako se javljao 60-ih, pa sve tamo do 70-ih, do Hrvatskog proljeća i do sloma srpskih liberala, on je neprestano oštro ukazivao na nacionalizam, da se nešto iza brda javlja i da to može skupo da nas košta. Možda se to nekome činilo kao neka vrsta društvene paranoje, ali nije bila društvena paranoja, nego je bila društvena prognoza.

Kada se pojavio predlog za razmišljanje, pa kada je odavde otišla reakcija na to i kasnije nastupilo Hrvatsko proljeće, on je izazivao direktno u jednom intervjuu Petra Šegedina da se i on javi sa nečim sličnim, kao što je njegova "Filosofija palanke", očekujući da svako nešto treba da kaže o sebi. Rekao je: "Ako nismo ništa rekli o sebi, nismo rekli ništa". Šegedin je bio Krležijanac.

Latinka ima stanovište da se često stavlja znak jednakosti između Konstantinovića i "Filosofije palanke". Mislim da je ona jedna od tih koji tako misle i govore, odnosno daju izuzetan značaj "Filosofiji palanke" u njegovom opusu. Nisam težio u knjizi da to osporim, naprotiv. Hteo sam da to postavim znatno šire.

Cvetićanin: Neprestano je ukazivao na nacionalizam
Cvetićanin: Neprestano je ukazivao na nacionalizam

RSE: Konstantinović se angažovao u 90-im godinama u Beogradskom krugu i u sesijama takozvane Druge Srbije. On je i krajem 90-ih godina i početkom 2000-ih govorio o opasnosti od "nacionalističkog demokrate". Da li je tačno da je on plakao kada je glasao za Vojislava Koštunicu 2000. godine?

Cvetićanin: Zaista je plakao. On je glasao za Koštunicu znajući da je to jedini izbor u tom trenutku da se Milošević otera sa vlasti. Znao je šta to znači. Govorio je: "ili demokratski nacionalist ili nacionalistički demokrata", koristio je te dve formule za istu stvar. To je njega najviše plašilo.

On je 5. oktobra sedeo kod kuće. Toga dana je doživeo izvesnu radost, ali je bio vrlo skeptičan prema onome što se odigralo jer je video svet koji se odmah tu pojavio, profesore Svetu Stojanovića i Ljubu Tadića. Nije imao neki veliki optimizam kada je video da će stvari da se dovrše lako i brzo.

Vratio bih se na demonstracije 1996. godine. Tada je dao intervju Radio France International. Govorio je o Beogradu koji se tada buni. Rekao je da je to Beograd koji najviše voli. Bio je oduševljen, ali je govorio: "Čujemo da se viče - Bando crvena, ali ne čujemo da se viče - Bando nacionalistička". Nema tih uzvika. To je njega brinulo. Rekao je da mi "počinjeno da izvlačimo noge iz blata, ali sa takvim stvarima ne verujem da možemo da ih izvučemo sasvim".

RSE: Kada se stvarao 1992. godine Beogradski krug nezavisnih intelektualaca, on je bio za ime – Druga Akademija. Da li je on hteo da podvuče da je to ono sa druge strane SANU (Srpske akademije nauka i umetnosti koja je u velikom delu stala uz Miloševićevu politiku)?

Cvetićanin: Mislim da jeste. Nisu se drugi složili. Beogradski krug je u svakom slučaju lepše ime.

RSE: Pominješ njegov poslednji intervju koji je dao Radiju Slobodna Evropa 2002. godine u kojem je rekao da je Druga Srbija "ona Srbija koja se ne miri sa zločinom". Rekao je da je "Druga Srbija" marginalna, ali da je jedina budućnost Srbije. Iz ove perspektive, 15 godina posle, da li su ove reči proročanske!?

Cvetićanin: To je bio tvoj intervju i poslednji intervju koji je on dao. Inače, nije dao puno intervjua u životu, maksimalno sedam, osam. Želim da se zna da je tu rekao nekoliko kapitalnih stvari.

Jedna od tih je istorijska lenta na kojoj piše "Druga Srbija je ona koja se ne miri sa zločinom". To ostaje formula Druge Srbije za sva vremena. Tu se prisetio Miladina Životića (filozofa i jednog od osnivača Beogradskog kruga), koji je isto tako jako važan. Bilo mu je stalo da govori o Životiću, koji je pomalo zaboravljen.

Rekao je i neke stvari koje su ga uvele u jednu polemiku sa desničarem Milom Lomparom koji ga je napao. U intervjuu je govorio da njegova ulica Sime Miloševića dobija novo ime, sklanja se ime partizana, a daje se ime naciste Svetislava Stefanovića. Tu ga je Lompar napao, ali Konstantinović nije odgovarao. To je propustio.

Intervju nije bio veliki po obimu, ali je imao nekoliko ključnih tačaka koje imaju šire, dublje i dalekosežnije značenje.

Cvetićanin: On je RSE rekao nekoliko kapitalih stvari
Cvetićanin: On je RSE rekao nekoliko kapitalih stvari

RSE: Zašto se Konstantinović relativno brzo povukao iz javnosti, pa praktično i iz Beogradskog kruga?

Cvetićanin: Možda tu ima nekoliko razloga. On je tu ušao dosta teško. U svojim sećanjima piše o tome na nekoliko mesta, ima čak i pomalo neprijatnih opaski. Možda ga malo hvata paranoja, možda se plašio režima, možda je i supruga Kaća uticala na njega da se ne izlaže. On je osećao, kao ozbiljan i odgovoran čovek, da mora da pridoda svoj glas u pobuni protiv Miloševićevog režima i srpskog nacionalističkog radikalizma. On je ušao u to, ali nevoljno.

Izabran je po prirodi stvari za lidera toga pokreta. Dao mu je svoje ime, iskustvo, svoju biografiju i celu težinu. Beogradski krug je sa njim dobio ogromno na težini. Ali, on nije bio čovek kolektivnih zanosa i hora. On je bio veliki individualista.

RSE: On se čak ni posle VIII sednice nije direktno i odmah izjasnio, iako je prijateljovao, i politički i privatno, sa Ivanom Stambolićem (bivšim predsednikom Srbije).

Cvetićanin: Baš iz toga istoga razloga. On je teško hteo da pripadne nekom kolektivitetu, nekoj širini. Uglavnom je voleo da bude zatvoren u svoju radnu sobu, da sedi za svojim stolom i da neprekidno radi. Posle kraćeg vremena povukao se skoro nevidljivo iz Beogradskog kruga.

RSE: Ali, on se nije distancirao.

Cvetićanin: Nije, ali srećan je što je bio i srećan je što je otišao.

RSE: Pišeš mnogo o njegovim čvrstim i emotivnim vezama sa Sarajevom. On je postao počasni član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine. Rekao je da je Sarajevo žrtva fašističke agresije. On je posećivao Sarajevo neposredno uoči rata i posle rata. To su bili zanimljivi okrugli stolovi o tome šta će se dogoditi i šta se događalo.

Cvetićanin: Pet dana pošto je Ante Marković preuzeo Saveznu vladu i postao savezni premijer 1989. godine, u Sarajevu su organizovani razgovori o "Filosofiji palanke" na 20. godišnjicu od njenog objavljivanja. Mislili su ljudi, u najboljoj nameri, možda pomalo i naivno, da takvi razgovori mogu dovesti do preokreta. Drama je već bila na vidiku. Nije ništa pomoglo.

U Sarajevu je on objavio jedan roman "Čisti i prljavi". To je bio njegov treći roman. Objavio je tamo neke svoje radove u časopisima i revijama, neke najbolje eseje kao "Gde je danas Tolstoj?".

Sarajevo je žrtva fašističke agresije: Konstantinović
Sarajevo je žrtva fašističke agresije: Konstantinović

Njegova sarajevska priča se nastavlja i posle 1989. godine. Tokom rata je odlazio tamo sa veteranima ili u nekim drugim aranžmanima. Govorio je krajnje otvoreno, bez dlake na jeziku i bez vrdanja šta je u pitanu. Poslednji put kada je tamo govorio, nastali su neki od njegovih najboljih retoričkih, literarno, filozofski i politički najbolji nastupi. Jedan je o njegovom životu u nekoj vrsti egzila ovde. "Između života psa i života koji vode neki naši neodgovorni intelektualci radije ću izabrati život psa".

On je rekao da Sarajevo može ponovo biti veliko samo ako je grad svih njegovih stanovnika. On tu dosta dobro podvlači svima da ne može Sarajevo biti neka naša nada ili nešto tako slično ako ne bude ono što je nekada bilo.

RSE: Zanimljivo je da je Konstantinović ispraćao mnoge svoje prijatelje 90-ih godina koji su odlazili iz Beograda – Boru Ćosića, Mirka Kovača, Bogdana Bogdanovića, a sam se odlučio da ostane u Beogradu, iako je pred kraj života rekao da je emigrant u svojoj zemlji.

Cvetićanin: Ima kod njega nekog rodoljublja kojeg je on primio od svoga oca. Barem tako mislim. Njegov otac je poznati profesor Pravnog fakulteta Mihailo Konstantinović. On je prešao Albaniju, posle toga je studirao u Francuskoj gde je doktorirao prava. Posle je bio profesor. Pred rat je bio i profesor kralju Petru. Bio je član Vlade. On je arhitekta sporazuma Cvetković - Maček, hrvatsko-srpski sporazum o stvaranju hrvatske banovine. Dao je ostavku kada je Cvetkovićeva Vlada prišla Hitlerovom paktu, ali nije ušao u novu pučističku Simovićevu Vladu. Kada je rat počeo, on je izbegao sa Vladom.

Iz te neke tradicije možda proizlazi Radomirovo starinsko rodoljublje, što može da čudi ljude. On je izrazito nepokolebljivo govorio je da je antinacionalista. Možda se baš u tome smislu može reći da je on zato bio dobar i veliki Srbin. Baš zato što je takav. Zato on nije ni napuštao Beograd. Ostao je ovde u materijalno bednom položaju.

RSE: Kakav je bio njegov odnos prema Josipu Brozu Titu? Mnogi mu zameraju nekrolog koji je napisao odmah posle Titove smrti.

Cvetićanin: Mnogi mu to zameraju i smatraju da je to nedopustivo. To jeste tekst ponesen, sa pohvalama. On je smatrao da je Tito ovu patrijarhalnu civilizaciju izveo u svet. On je to tako video i mislio je da tu stvar sa Titom treba u osnovi tako i gledati.

Da li je to preterao ili nije, nisam sklon da to ocenjujem. U svakom slučaju, bilo je onih koji su mu to zamerili. Za Titovog života nikada nije napisao tekst o Titu. Spomenuo ga je samo dva puta, kada je bio mlad, u neka dva članka.

Cvetićanin: Smatrao je da je Tito ovu patrijarhalnu civilizaciju izveo u svet
Cvetićanin: Smatrao je da je Tito ovu patrijarhalnu civilizaciju izveo u svet

RSE: Da li je on bio komunista po ubeđenju? Samo jednom je ušao najdirektnije u politiku. To je bilo pred sam pad Ivana Stambolića. Ušao je u rukovodstvo tadašnjeg Socijalističkog saveza. To je vrlo kratko trajalo.

Cvetićanin: On je bio komunista i član Komunističke partije jedno kraće vreme 50-ih godina. Bio je u Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), pa je ušao u Partiju. Kada se vratio iz vojske, odmah je izišao iz Partije. Posedovao je neku veštinu. Izaći iz Partije tada nije bilo lako. Ostao je neka vrsta saputnika. Neki njegovi prijatelji u šali su govorili da je on komunista koji nije u Partiji. Uvek je za levicu imao simpatije. On je bio čovek levice.

RSE: Dosta pišeš o njegovom prijateljstvu sa Samuelom Beketom. Čudno se odvijalo to prijateljstvo, a na čudan način se i okončalo.

Cvetićanin: I on sam kaže u knjizi "Beket prijatelj" da se prijateljstvo okončalo na čudan način, jednom tišinom. Odjednom je sve prestalo. Od 1958. godine, pa u narednih 15-ak godina, komunikacija je nekada bila intenzivnija, nekada manje intenzivna. Prepiska je postojala.

Kontaktirao sam urednike Beketove prepiske. Znao sam šta je Beket pisao Konstantinoviću, ali nema nigde šta je njemu Konstantinović pisao. Hteo sam da dođem do toga. Rekli su mi da Beket nije čuvao poštu koju je primao tako da nema Konstantinovićevih pisama, kao što nema ni nečijih drugih kod Beketa. Možemo samo naslućivati na osnovu Beketovih odgovora šta bi mogla biti sadržina.

U knjizi "Beket prijatelj", koja je izašla 2000. godine, vidi se jedan fer odnos, tu i tamo filozofski, tu i tamo sasvim ravan i jednostavan, bez nekih većih značenja. U Radomirovim dnevnicima, koje je vodio tih godina, znao je u dva tri navrata da mu zameri njegovu autoritarnost, zatvorenost, to što od sebe pravi zvezdu. Malo je sa svoga idola skidao sjaj.

RSE: U knjizi se vidi da je takav stav imao i prema svojim prijateljima. Nije ih baš štedeo uvek.

Cvetićanin: Nekada, dok je sedeo sa Stambolićem, Špirom Galovićem i drugim prijateljima, vratio bi se i u dnevnik zapisao.

RSE: U knjizi, dve trećine, od 800 stranica, je posvećeno Konstantinoviću piscu i teoretičaru književnosti. On se teško probio kao pisac i mnogi ga nisu priznavali. Smatrali su da je njegova književnost vrlo zatvorena, da ne korespondira sa čitaocima. Da li je on danas razumljiviji?

Cvetićanin: On bi danas mogao biti apsolutno lako razumljiv, posle celoga iskustva moderne literature, medija, posle spotova. Njegovi eksperimentalni romani sada su mačiji kašalj i mogu se čitati kao jednostavna gotovo realistička literatura. Možda u vreme kada se delo pojavilo, bilo je malo čudo, kao što je Džejms Džojs bio čudo, kao Beket.... Mogla bi ga danas mlađa generacija čitati sa lakoćom.

RSE: Da li ti je Konstantinović draži kao pisac, filozof ili teoretičar?

Cvetićanin: Meni je, posle svega, najbliži kao pisac. Njegov prvi roman "Daj nam danas" je nešto izuzetno. Njegov poslednji roman "Dekartova smrt" je, neki smatraju, filozofski esej. To su remek-dela književnosti, iako on ne bi hteo to da čuje. Remek-dela su i neke manje forme koje je on radio o našim piscima, klasičnim, realistima, o Lazi Lazareviću, o Dositeju Obradoviću, Vuku Karadžiću, Jovanu Skerliću... To su radovi koje niko nikada, osim njega, o tim ljudima nije napisao.

RSE: Da li je delo Radomira Konstantinovića na čekanju, da se prevrednuje?

Cvetićanin: Mislim da će to biti proces. Možda je življi sada nego ikada u poslednjih 15 godina.

RSE: Da li je živ kao pisac, kao teoretičar?

Cvetićanin: Živ je kao neka pojava. On je sada neki fenomen. Možda će neko ispitivati nešto iz njegove književnosti, neko njegovu filozofiju, neko ponovo "Filosofiju palanke". Miša Stambolić (izdavač) je pre nekoliko godina rekao da je knjiga "Pentagram" gurnuta u stranu, došla je u senku "Filosofije palanke", iako je to ogromna studija.

RSE: U ovom trenutku, nije loše da se sećamo Konstantinovića i njegovih proročanskih reči o srpskom nacionalizmu i nacizmu.

Cvetićanin: To nikada neće prestati da zvuči ovim prostorom. On je tu bio bez kompromisa i bio je jasan. On tu nije imao dilema, niti bi sada povukao ijednu svoju reč.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG