Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Šta je zajedničko aktivistima Srbije, Kosova i Tunisa?


Besa Luci, Srđa Popović i Wiem Chamsi

Razgovarala: Nevena Bogdanović

"Moć zajedništva" je moto ovogodišnje Međunarodne nedelje civilnog društva, koja je u Beogradu okupila aktiviste iz svih krajeva sveta. U Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa (RSE), aktivisti iz Tunisa, sa Kosova i iz Srbije – Viem Šamsi, Besa Luci i Srđa Popović – objašnjavaju šta je zajedničko u njihovom radu, koji su najveći izazovi za civilno društvo i na koji način uključiti mlade u politički život.

Viem Šamsi (Tunis): Teško je iz diktature uskočiti u demokratiju

RSE: Kako danas izgleda živeti u državi koja je prošla Arapsko proleće, a već pet godina je na snazi vanredno stanje?

Šamsi: Prvo se u Tunisu desila revolucija tokom Arapskog proleća, i od tada do danas se suočavamo sa mnogim problemima. Na početku nismo imali parlament i morali smo da napravimo mnoge reforme, a tu je i problem terorizma. Nekoliko godina nakon revolucije proglašeno je vanredno stanje. Ja lično sam iskusila vrlo neprijatnu situaciju, morala sam da putujem ubrzo nakon drugog terorističkog napada u Susu. Čak i kada idete na aerodrom tretiraju vas kao teroristu. Bilo nam je veoma teško, jer je Tunis turistička zemlja, ekonomija je zasnovana na turizmu. Ukoliko se dogodi nekoliko terorističkih napada niko ne želi da dođe.

Ekonomija je u padu, ali pokušavamo da se oporavimo. Srećom, Alžirci svake godine dolaze da "spasu" turističku sezonu. Takođe, investitori ne žele da ulažu u zemlju u kojoj je na snazi vanredno stanje. Teško je, ali pokušavamo da rešimo situaciju.

RSE: Tokom Arapskog proleća, aktivisti iz Tunisa odigrali su značajnu ulogu. Dobitnici su i Nobelove nagrade za mir 2015. godine. Kako vi gledate na njihovo delovanje tokom revolucije?

Šamsi: Civilni sektor nije imao veliku ulogu tokom diktature, jer nam nisu dozvoljavali da se borimo za ljudska, socijalna i druga prava. Ali tokom revolucije mnoge organizacije su se uključile. Dogodio se obrt kada je reč o ulozi ljudskih prava u državi. Nobelova nagrada za mir, za nacionalni dijalog koji su vodile četiri organizacije bila je potvrda da je nevladin sektor odigrao veliku ulogu tokom revolucije.

Po mom mišljenju, organizacije civilnog društva su sada aktivnije, mnogo više doprinose promenama, često su i strateški partneri u reformama. Vlada se često oslanja na nevladin sektor. Ali, imamo priliku i da kritikujemo vlast. Česte su kritike na račun vlade kada je reč o borbi protiv korupcije, na primer. Mislim da civilni sektor u Tunisu zaista ima snagu da menja stvari i da bi zato trebalo što više uključiti mlade u aktivizam.

RSE: Da li je nakon Arapskog proleća demokratija zaista došla u Tunis?

Šamsi: Nije lako iz duge diktature tek tako uskočiti u demokratiju. Ceo taj proces nije nimalo lak. Mi ranije nismo mogli da govorimo o problemima, nismo imali slobodu govora. A danas imamo veliki broj političkih partija, nevladinih organizacija, medija. To je dobar pravac kada ga uporedite sa onim što smo ranije imali, ali da li se zaista krećemo u dobrom pravcu – to je zaista teško pitanje. Mi smo na početnoj fazi razvoja demokratije, ali nismo pravo demokratsko društvo. I dalje imamo novinare koji idu u zatvor jer pokreću određene teme. Srećom, sada imamo jak civilni sektor koji brzo reaguje na takve slučajeve. Nismo pravo demokratsko društvo, ali se trudimo da nađemo pravi put. To je bitka kroz koju moramo da prođemo.

RSE: Koji su glavni problemi za aktiviste u Tunisu?

Šamsi: Glavni problem je vlast koja ne reaguje dovoljno brzo. Posle revolucije smo otkrili da imamo mnogo problema u Tunisu – infrastruktura, nejednakost, mnogo problema za koje nismo ni čuli dok smo bili pod diktaturom. Problem je i što u civilnom sektoru imamo organizacije koje ne sarađuju međusobno. Često se pojedine organizacije bave istim temama, ali ne sarađuju. Slede nam i izbori u Tunisu, tako da je cela politička scena mnogo zbrkana. Izazov je kako sve te aktere usmeriti ka zajedničkom cilju, kako bi se Tunis promenio na bolje.

RSE: Pomenuli ste da se bliže izbori. Takođe, svedoci smo da su u Tunisu česti antivladini protesti. U takvoj političkoj atmosferi, strahujete li da mogu da izbiju veliki konflikti?

Šamsi: Postoji konflikt na političkom nivou. Ali građani su postali politički osvešćeni, jasno im je da imaju ulogu u promeni društva. U trenutnom predizbornom procesu, birači nisu baš zadovoljni kandidatima. Dobra stvar je da se prvi put jedna žena uključila u trku za predsedničke izbore, ali je problematično njeno političko delovanje i partija koju zastupa, iako je mnogo ljudi podržava. Istovremeno, vlada i veliko nepoverenje u političare, bilo da su na vlasti ili se kandiduju za buduće lidere. Plašimo se da mnogo građana neće izaći na izbore, i u tome će biti ključna uloga organizacija civilnog društva, da mobilišu što više ljudi da glasaju, jer su izbori veoma važni u trenutnoj tranzicionoj fazi kroz koju prolazi Tunis.

'Mladi Tunisa žele da napuste zemlju, baš kao i u Srbiji, gde vi želite da odete u Nemačku zbog bolje budućnosti.'
– Viem Šamsi

RSE: Kada govorimo o mobilizaciji građana, posebno mladih, treba pomenuti i Vaš projekat koji ima za cilj da podstakne mlade da učestvuju u političkom životu. Koji su najveći izazovi kada govorimo o aktivizmu mladih u Tunisu?

Šamsi: Što se tiče aktivizma mladih, trenutno vlada veliko nepoverenje u vlast, u aktere na političkoj i društvenoj sceni. Mladi Tunisa žele da napuste zemlju, baš kao i u Srbiji, gde vi želite da odete u Nemačku zbog bolje budućnosti. Imamo isti problem. Mladi žele da odu jer vlada nije sposobna da reši njihove probleme. Tako da je teško mobilisati mlade da budu u centru promene.

Moj pokret nudi mladima novi, otvoren prostor da se bave onim problemima koji ih se tiču, koji im nešto znače i za koje žele da iznađu rešenje. Nudimo im neformalan prostor u kome mogu da pokažu inicijativu za održivi razvoj, pomažemo im da se povežu, da nauče nove veštine, kao i da nađu novac za svoje projekte. Trenutno delujemo kao neregistrovani pokret, iako nam mnogi da se registrujemo jer vlada priznaje samo one pokrete koji su registrovani. Trenutno sam na prekretnici – da li da registrujem svoj pokret, ili da radim na tome da on bude veći. U dilemi sam, a koliko čujem, tu dilemu imaju i mnogi učesnici ovog događaja u različitim delovima sveta.

Viem Šamsi: Teško je iz diktature uskočiti u demokratiju
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:41 0:00

RSE: Ono što je zajedničko za Srbiju i Tunis jeste što to su obe zemlje na migrantskoj ruti. U Srbiji su izbeglice već pri kraju svog puta ka Evropskoj uniji, a u Tunisu su pred Sredozemnim morem, koje im je jedno od glavnih prepreka na putu. Kako migrantska kriza izgleda sa druge strane mora?

Šamsi: Tunis je tranzitna zemlja u Severnoj Africi za izbeglice i mi smo u centru tog problema. Kako mi to vidimo, kao država iz koje izbeglice kreću na put preko Sredozemnog mora? To je dramatično. Čak i Tunižani, i mladi, i žene, spremni su da uđu u te čamce sa izbeglicama, pređu more i odu u Evropu zbog boljih uslova života. Vlada se trudi da se uključi u problem, ali su u rešavanje problema najviše uključene nevladine organizacije. Trude se da pruže podršku izbeglicama, da se nađe održivi način da oni možda ostanu u Tunisu, da im se pronađe posao ili da pokrenu svoj posao. Ali oni ne žele da ostanu u Tunisu, žele da idu dalje. To je izazovna tema, za sve, ne samo za državu koja se suočava sa mnogim problemima nakon revolucije, već i za nas, međunarodne aktiviste koji takođe pokušavamo da pronađemo neko rešenje.

Besa Luci (Kosovo): Aktivisti više rade na pomirenju od političara

RSE: Na ovogodišnjoj Međunarodnoj nedelji civilnog društva mogli smo da čujemo koji su sve globalni trendovi sa kojima se suočavaju aktivisti širom sveta. Koji su glavni izazovi za aktiviste na Kosovu?

Luci: Sve više mladih se aktivira, svuda u svetu. Mislim da je razlog tome njihova potreba i želja da i njihov glas bude važan, da budu deo debate i deo promene.

A što se Kosova tiče, postoji niz tema koje su sfera interesovanja i borbe aktivista, što je dobro, jer to podstiče različitost. Na primer, u poslednje tri godine u pokretu koji promoviše prava žena došlo je do smene generacija, i sve više mladih žena se priključuje pokretu. One su donele novu snagu i bave se nekim novim problemima kada je u pitanju nejednakost polova.

Takođe, tu je i pokret "Protestoj" (Protestujem) koji izlazi na ulice uvek kada se javi neki problem u vezi sa korupcijom, nepotizmom, temama koje su vezane za institucije vlasti.

Dobro je što su njihove teme različite, jer moramo da obezbedimo građanima pristup debati, a jedan od načina je kroz aktivizam civilnog društva.

RSE: Kako uključiti mlade, takozvane "milenijalce" u političke i društvene procese? Kako im se obratiti?

Luci: Mladi su aktivni na neki svoj način, i mislim da je mnogo bitno da imamo u vidu da su milenijalci aktivni u onlajn prostoru i da je to mesto gde oni mogu da budu veoma glasni. Ukoliko želimo da milenijalci budu uključeni, bitno je da razumemo sa kojim se problemima suočavaju.

Bitno da starije generacije ne naređuju, ne nameću, da ne govore mladima šta je o ono o čemu bi trebalo da brinu, nego da ostave prostor da se vidi koji su to teme koje su važne mladima. Mislim da će se mobilizacija mladih u velikoj meri događati u onlajn sferi, ali da će se preliti i na druge forme društvenog života.

RSE: Da li su mladi Kosova zainteresovani za političke procese u državi?

Luci: Mislim i da jesu i da nisu. Zavisi, jer su mladi velika grupa. Imate mlade na Kosovu koji se zalažu za reformu obrazovanja, borbu protiv korupcije, jednakost polova, prava LGBT populacije. Takođe, imate i mnogo onih koji smatraju da su obespravljeni, koji se osećaju apatično, ili misle da nemaju moć da nešto promene. Mnogo je različitih osećanja među njima.

Ne treba da očekujemo da se ogroman broj mladih mobiliše i da mislimo da ne postoji šansa za promenom, ukoliko nije mnogo njih na ulicama. Mislim da bi trebalo da obratimo pažnju na kvalitet, ne na kvantitet. Možda na Kosovu nemamo veliki broj mladih na ulicama koji protestuju za promene, ali postoje grupe koje se bore za svoju lokalnu sredinu ili širu zajednicu, ili kreiraju aktivističke kampanje. Ti mladi postoje, ali mi moramo da se naviknemo na njihove načine borbe, da obratimo paažnju na njih, da ih razumemo i da ih podržimo.

RSE: Kako ocenjujete saradnju organizacija civilnog društva iz Srbije i sa Kosova?

Luci: Saradnja između organizacija postoji godinama i različiti su problemi sa kojima se suočavaju. Kada dolazite sa Kosova postoji problem slobode kretanja – primera radi, ja sam pre nekoliko dana dolazila u Beograd, i pored toliko godina takozvane "normalizacije odnosa", ja sam morala da promenim registarske tablice kada sam prelazila granicu. U prethodnih nekoliko godina imali smo situaciju da je sportskim timovima zabranjeno da učestvuju.

Ti problemi se odražavaju na celokupnu društvenu klimu kada je reč o dijalogu, tako da se sa pravom možemo zapitati da li se ikakva promena dešava, i da li će biti promene u budućnosti. Iako saradnja među organizacijama civilnog društva postoji, nisam sigurna da postoji saradnja srpskog i kosovskog društva. Političke elite sa obe strane imaju korist od toga, jer mislim da se nužno ne zalažu za dijalog i pomirenje, iako tvrde da se zalažu. Nastavak konflikta i tenzija je za njih način da i dalje ostanu na vlasti i da imaju moć. Takva je situacija u celom regionu.

RSE: Kada uporedimo način vođenja dijaloga između aktivista Srbije i Kosova sa političkim dijalogom, šta je drugačije?

Luci: Među aktivistima vlada međusobno priznanje onoga što se dogodilo u prošlosti, priznanje činjenica o događajima tokom rata. Da biste obezbedili bolju budućnost, morate da se suočite sa prošlošću, da budete odgovorni i da postoji dijalog. Vidimo da se to dešava među aktivistima. Videli smo da se aktivisti iz Srbije zalažu za priznavanje ratnih zločina tokom rata na Kosovu. Aktivisti sa Kosova zalažu se za priznanje onoga što se desilo u problematičnom periodu tokom i nakon rata kada je reč o odnosu prema manjinama. Oni stvarno vode dijalog.

'Politički lideri imaju dva lica - jedno za svoje građane, drugo za Evropsku uniju.'
– Besa Luci

Ali kada pogledate politički nivo, mislim da ne postoji iskrenost u onome što govore i rade. Politički lideri, po mom mišljenju, imaju dva lica - jedno za svoje građane, drugo za Evropsku uniju. Koriste različite diskurse, u zavisnosti od toga kome se obraćaju. Postoji ta fraza "tranziciona nepravda", za koju mislim da je prikladnija za naša društva. Nažalost, mislim da se naša društva sve više udaljavaju, umesto da polako idu napred ka međusobnom razumevanju. To će biti veliki problem u budućnosti.

RSE: Koje bi teme, po Vašem mišljenju, trebalo da budu prioritet u dijalogu Srbije i Kosova?

Luci: Mislim da je obrazovanje jedna od ključnih sfera u kojima mora da se radi mnogo više, a malo se pažnje posvećuje tome. I što se tiče kvaliteta obrazovanja, ali i toga kako je nedavna istorija predstavljena u udžbenicima. Ukoliko uporedimo udžbenike istorije u regionu, videćemo totalno drugačija tumačenja istih događaja. Na taj način se, nekako podsvesno, nameće tenzija koja se podgreva. Obrazovanje mladih mora biti prioritet. Aktivisti mogu da se bave tim problemima u svojoj sferi, ali ukoliko kao društvo ne napravimo kritički osvrt, ne samo ka drugima, već i ka sebi, mislim da nećemo napraviti održive promene za budućnost.

Besa Luci: Aktivisti više rade na pomirenju od političara
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:53 0:00

RSE: "Moć zajedništva" je moto ovogodišnje Međunarodne nedelje civilnog društva. Koliko su Srbija i Kosovo daleko od te krilatice?

Luci: Nalazimo se u zanimljivom političkom trenutku, jer postoji ideja da se dijalog bliži kraju, ali ne postoji jasna saglasnost oko toga kako će taj kranji sporazum izgledati. Ali čak iako sporazum bude potpisan, mislim da se dva društva time neće pomiriti. Čini mi se da u Srbiji ne postoji širi društvena svest i razumevanje šta se desilo na Kosovu tokom rata i pre rata, kao i kolika je bila odgovornost Srbije u tome. Takođe, mislim da je za kosovsku stranu teško da prihvati svoju ulogu, kako je tretirala manjine nakon 1999. Bez ovog priznanja, mislim da je teško krenuti napred. Aktivisti rade na ovome, ali potrebno je i da političari "nametnu" tu temu. Nisam sigurna da imamo političke lidere koji su spremni da o tome razgovaraju, do sada to nisu uradili. Zato mislim da smo daleko od te krilatice "moć zajedništva".

Naravno, mnogo pozitivnih stvari se dešavalo tokom godina, ali sada, u ovom trenutku, mislim da se ponovo vraćamo na staro. Politički dijalog koji se vodi, po mom mišljenju, više doprinosi razočarenju i nedostatku želje da dva društva iskreno krenu napred.

Srđa Popović (Srbija): Ako se niko ne buni, znači da je društvo mrtvo

RSE: Da li su se građani Srbije razočarali u nevladin sektor nakon petooktobarskih promena? Da li se nevladin sektor pasivizirao?

Popović: Pa teško je odgovoriti na to pitanje jer smo pre petog oktobra imali jedno pretpolitičko stanje u kojem je postojao vakuum između nosilaca političkih funkcija i građana. Taj vakuum su jako dobro iskoristile nevladine organizacije i one su bile ključ u formulisanju nekih zahteva u mnogo čemu mnogo efikasnije od opozicionih političkih partija u to vreme. Onda je došlo vreme demokratije u kom smo ušli u neki "mejnstrim".

Sada smo opet u vremenu kada taj "mejnstrim" ne funkcioniše. Da li su nevladine organizacije efikasne u formulisanju zahteva društva, na to pitanje je teško odgovoriti. Da li bi mogle da budu efikasnije – svakako da.

Sa jedne strane, postoji škola mišljenja da nevladine organizacije treba da se bave svojim poslom i da ne ulaze u politiku, a, sa druge strane, kada kažete "građanska organizacija" onda je jasno da one postoje zbog građana. Ja sam pristalica aktivne uloge nevladinih organizacija.

'Ključ je na dva fronta - jedan je odbrana demokratije, a drugi je da li se oni ljudi koje ste birali ponašaju kao servis građana ili kao da je država njihov plen.'
– Srđa Popović

Mislim da je u ovom momentu ključ na neka dva fronta. Jedan je odbrana demokratije u Srbiji, a drugi je ono što se na engleskom zove "accountability", odnosno da li se oni ljudi koje ste birali i plaćate ponašaju kao servis građana, ili se ponašaju kao da je država njihov plen. U oba slučaja delovanje nevladinih organizacija može da bude dobro, pre svega jer one imaju autoritet kod građana –zato što se ne bore za vlast, kao što to čine partije. To je ono što ih čini privlačnim za građane, jer ih vide kao kanal kroz koji oni mogu da se organizuju, tim više što politika u Srbiji i borba za vlast imaju jedan negativan kontekst.

RSE: Kako pronaći balans između političkog delovanja nevladinih organizacija i ulaska u politiku "iznutra". Pokušaj da se Otpor, čiji ste bili lider, pretvori u "mejnstrim" političku partiju nije prošao slavno. Na prošlim izborima Inicijativa Ne davimo Beograd nije prešla cenzus.

Popović: To je legitimno pitanje, ali opet, pre dve nedelje u Slovačkoj je jedna nevladina aktivistkinja postala predsednica države, upravo na temelju toga što je godinama vodila uspešnu kampanju protiv korupcije i odlaganja opasnog otpada. Građanski aktivizam donosi legitimitet, donosi pratioce, ukoliko znate kako da ga primenite, može da se pretvori u jednu ozbiljnu organizaciju. Da li hoćete da izađete u izbornu arenu ili ne, to je pitanje za organizacije. Ja ne mogu da kritikujem ni jedno, ni drugo.

Ono što ja znam iz svog iskustva, to je da koliko god vi hoćete da kažete "to je sad neko čistunstvo, NGO sektor je ovde, a političke partije onde", vi u uslovima nedemokratskog sistema možete da pobedite samo ako objedinite sve organizacije oko nekog cilja.

Postoji niz situacija i problema u kojima nevladine organizacije moraju da učestvuju, hajde da se dotaknemo onoga što je u Beogradu aktuelno ovih dana, bilo da se radi o seči drveća, izgradnji gondole na Kalemegdanu – to su upravo stvari u kojima bi građani trebalo da se pitaju, pa pošto ih država ne pita, onda na scenu stupaju nevladine organizacije.

RSE: Često govorite o moći "običnih ljudi" da donesu promene. Gde su danas obični ljudi u Srbiji – na ulicama, na Tviteru ili u svojim domovima nezainteresovani i razočarani u politiku?

Popović: Mislim da je pitanje da li uspete da mobilišete obične ljude. I to nikada nije pitanje za ljude, to je pitanje za organizacije koje teže nekoj promeni. I ako pogledate svet koji je u ovom momentu proključao, naročito kada je reč o zemljama koje imaju neku težnju ka sužavanju demokratskog prostora, vi ćete videti da su upravo građani ti koji nose odbranu demokratije i odbranu demokratskih institucija, kada je ona ugrožena od strane ljudi sa autokratskim tendencijama.

RSE: Kako u tom kontekstu vidite proteste "Jedan od pet miliona" koji su više meseci aktivni u gradovima Srbije?

Popović: U okruženju Srbije, u svakoj zemlji imate proteste. Mi smo deo svetskog trenda. Svuda u svetu su građani na ulicama i to je dokaz da je demokratija živa. I to je odlična stvar po sebi, jer ako ništa ne mrda i ako se niko ne buni, to znači da je društvo mrtvo, to znači da u njemu nema šanse za nekom pozitivnom promenom i da će kakav, takav status quo biti doveka.

Mi treba da se pitamo kakva je naša zemlja i za mene je osnovno građansko pravo da pitaš čoveka koji je na vlasti "je li, bre, šta ti radiš", zato što ga plaćaš iz svog džepa.

Ako to posmatrate sa teorije političkih pokreta, hladne glave, postoje neka pravila. Uspešni pokreti imaju viziju, znaju šta je razlika između onog "sad" i "kad bi se oni pitali". Uspešni pokreti imaju strategiju.

Protest '1 od 5 miliona' do Skupštine Beograda
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:10 0:00

RSE: A kako sa aspekta političke strategije vidite kampanju Budućnost Srbije, predsednika Aleksandra Vučića, koja takođe izvodi ljude na ulice?

Popović: Meni nedostaje dijalog. Potreban je dijalog između nosilaca vlasti i ljudi koji zahtevaju promenu. Izvođenje ljudi koji viču sa jedne i druge strane nije dijalog, to je vikanje. Dijalog je potreba da se razgovara sa onim drugim, dijalog je formulisanje jasnih zahteva, ali je dijalog i pristajanje da ne gledaš samo u tabloide i televizor, nego da pogledaš i kroz prozor. I da vidiš da ima nekih ljudi kojima nešto nije jasno, pa da onda uključiš te ljude. Mi smo jedina zemlja na svetu gde vi možete da promenite lični opis grada, a da za to ne pitate građane.

Građani se bolje uključuju u dijalog ako imaju neku strategiju i neku vrstu vođstva, a sa druge strane, posao državnih službenika, namerno ih zovem tako a ne vlast, je da uključe građane.

Srđa Popović: Svi pričaju o mladima, a niko ih ne sluša
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:54 0:00

RSE: Kako uključiti mlade ljude u političke procese, one koje vi zovete "generacija Y"?

Popović: Kao sredovečan čovek koji je naučio nešto malo o tom zanatu, učestvujući u jednom omladinskom pokretu, ja mislim da je kada mobilišete mlade prvenstveno važno da to rade mladi. Mi kad smo pravili studentski protest i Otpor to je bio protest koji je krenuo od grupe ljudi koja je imala između 20 i 25 godina. Sami organizatori, sami lideri su bili mladi ljudi. Drugi koristan savet na tom polju je takozvano vlasništvo nad pokretom. Mladi ljudi po definiciji, generacija Y još i više nego moja generacija su individualci, oni ne trpe autoritete. Otpor je, između ostalog, bio efikasan pokret zbog toga što je imao 50 hiljada lidera. On nije imao pet lidera ili dva lidera ili sedam lidera. Mladi ljudi imaju trend da se više uključuju ako se pitaju, i oni vole da se pitaju.

"Da se zna": Mladi nisu "svete krave"
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:04:58 0:00

​Mi smo nacija sredovečnih ljudi. Srbija ima godina u proseku koliko ja, malo iznad četrdeset. To, naravno, ne znači da mladi ljudi ne treba da se uključuju, to samo znači da je lakše da se uključuju tamo gde ih ima mnogo više. Drugi važan element toga je da, mislim da svi pričaju o mladima, ali niko ih ne sluša. Mislim da ono što je mladima bitno nisu neke velike svetske teme i velike ezoterične teme. Mislim da su to teme kao što je pitanje budućnosti, pitanje zapošljavanja, perspektive, preduzetništva, inicijative.

Postoji način da mladi ljudi donesu promene, mladi ljudi donose promene u svetu. Pre dve nedelje je preko pet miliona mladih ljudi u svetu izašlo iz srednjih škola u maršu protiv klimatskih promena. Tako da su oni vrlo mobilisani, i onog trenutka kad izvadimo glavu iz pupka i pogledamo kako drugi to rade, a ne pokušamo baš kao Srbi da svaki put otkrivamo točak i rupu na saksiji i elektricitet, kad počnemo da učimo na tome šta drugi rade, utoliko ćemo biti efikasniji u mobilizaciji mladih ljudi, ili u bilo čemu drugom.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG