Da li je završetak izbora na Zapadnom Balkanu, kraj otrovne nacionalističke retorike i zveckanja oružjem ili tek pauza do sledeće tranše međususedskog prepucavanja? Da li je Vučić mogao više da pritiska Dodika i da li je Zapad gajio takvo očekivanje?
Jesu li realna ili nerealna očekivanja da će mladi izvesti region iz dosadašnjih nacionalističkih matrica ili su i oni na takvim matricama odgajani? Na ova i druga pitanja RSE odgovara James Ker-Lindsay, ekspert za jugoistočnu Evropu i istraživač na Londonskoj školi ekonomije.
RSE: Pobednici lokalnih izbora u Bosni i Hercegovini ponovo su isti igrači - nacionalne, odnosno, nacionalističke partije - stranka Milorada Dodika u Republici Srpskoj, odnosno, Stranka demokratske akcije u Federaciji BiH. Čini se da je ovo svojevrsni perpetuum mobile u BiH, ali i u širem regionu. Kako izaći iz te slepe ulice?
Ker-Lindsay: Da, neophodno je da se pojavi novo političko mišljenje i delovanje, ali to odozdo nagore. Moj utisak je da građani još uvek nisu shvatili šta Evropska unija može da im donese, a bez prave predstave o tome, široko prihvaćene u populaciji, zapravo i ne znaju koje im se sve mogućnosti otvaraju ukoliko slede evropski put. Zato i nisu u stanju da izvrše neophodan pritisak na svoje političke lidere.
Političari, na drugoj strani, svesno neće ništa da menjaju. Aktuelna konfrontacija između nacionalističkih elita zapravo radi za njih same, pa zašto bi onda išta menjali? One se uzajamno optužuju, ali profitiraju od toga jer sve neuspehe pripisuju drugoj strani. Ta zacementirana konfrontacija nacionalista je neverovatno nezdrava po demokratiju u Bosni i Hercegovini i ona zemlju drži u blokadi. Otuda smatram da je neophodno novo političko mišljenje.
Ljudi takođe moraju da shvate da nije neophodno da imaju „nultu sumu“, odnosno, da pobeda jedne zajednice ne mora da bude gubitak druge. Primera radi, u kontekstu centralizacija versus decentralizacija Bosne i Hercegovine, svedoci smo često da bošnjački korpus nastoji da zadobije više ovlašćenja za Sarajevo, što nailazi na otpor u srpskom entitetu jer se to vidi kao umanjenje njihove sfere uticaja.
Ali, i ta premeštanja ingerencija mogu i treba da se definišu na nov način: ako predate neki set ovlašćenja centralnom nivou vlasti, niži, entitetski nivoi, zauzvrat mogu dobiti neka druga ovlašćenja od centralne vlade. Dakle, to bi bio jedan hibridni pristup pitanju raspodele ingerencija. Drugim rečima, možete istovremeno izvršiti i centralizaciju i decentralizaciju.
RSE: Da li je po vašem sudu srpski premijer Aleksandar Vučić mogao da učini više kako bi odvratio lidera Republike Srpske Milorada Dodika od raspisivanja referenduma o Danu Republike Srpske?
Ker-Lindsay: Da, mogao je, ali, s druge strane, nije dobro imati situacije u kojima stalno tražite od srpskog - ili bilo kog drugog premijera u konfliktima negde drugde - da interveniše. Posmatrao sam neke druge krize i smatram da nije dobro da zvaničnici vrše pritisak na svoje sunarodnike u drugim državama da urade ili ne urade ovo ili ono.
To se odnosi, recimo, i na grčke lidere kad su u pitanju kiparski Grci, kao i, primerice, na političare Albanije kad je reč o kosovskim Albancima. Siguran sam da premijer Rama ne bi želeo da se od njega očekuje da konstantno vrši pritisak na Prištinu da učini nešto što međunarodna zajednica želi.
To, pored ostalog, nije dobro i zato što takva očekivanja erodiraju poziciju tih lidera u njihovim sopstvenim zemljama, dok jačaju položaj nacionalista koji ih napadaju. Dakle, to je instrument koji treba da se koristi veoma, veoma oprezno.
RSE: Od samog početka godine čitav region Zapadnog Balkana bio je u predizbornim kampanjama – u Srbiji, kasnije u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini. Te kampanje obilovale su otrovnom nacionalističkom retorikom i zveckanjem oružja. Šta očekujete sada kada su izborni procesi završeni – nastavak nacionalističke plime ili pak početak pomirljivijih odnosa?
Ker-Lindsay: Da, verovatno najintenzivniji primer toga bio je poremećaj odnosa između Srbije i Hrvatske u poslednjih par godina. To je zaista za žaljenje jer su pre toga mnogi očekivali da odnosi između te dve zemlje budu primer dobrosusedske politike u čitavom regionu.
Hrvatska je obećala da neće blokirati Srbiju na putu ka Evropskoj uniji. Da, govorili su, imamo sa Srbijom neke nerešene bilateralne probleme, ali nećemo zbog toga blokirati njen evropski put. A onda je došao loš zaokret u odnosima između dve države. Čak i ako odnosi sada počnu da se normalizuju, uvek će se postavljati pitanje koliko je pomirenje zaista iskreno ako tako malo treba da se oživi nacionalizam.
RSE: Da li je Evropska unija, zbog višestrukih kriza koje su je potresale i potresaju, ispustila sa radara region Zapadnog Balkana?
Ker-Lindsay: Evropska unija je u konstantnoj krizi već osam godina: imali ste finansijsku krizu u Grčkoj, imate problem Ukrajine i odnosa sa Rusijom, onda je stigla migrantska kriza, a sada imate i Brexit, tako je da je Balkan ispao sa dnevnog reda. A uz to, postoji i snažan osećaj u mnogim evropskim prestonicama da Evropska unija najpre treba da sredi svoje redove pre nego što počne da razmišlja o prijemu novih članica.
To se i reflektovalo u Junkerovoj izjavi da se neće primati novi kandidati do 2020. godine. Ta njegova izjava previše je izdramatizovana na Balkanu, s obzirom da i bez nje države-kandidati do tada ne bi bile spremne za pridruživanje EU, ali, svejedno – izazvala je razočaranje u regionu.
Činjenica je, dakle, i mora se razumeti, da EU u ovako multiplikovanoj krizi ne može da pokloni više pažnje Zapadnom Balkanu. Tome, naravno, ne može da se aplaudira, ali stvari tako stoje. Na drugoj strani, u regionu se mora shvatiti da problemi neće biti automatski rešeni time što će EU da usisa sve države u svoje redove.
Prisetimo se da Francuska i Nemačka svojevremeno nisu imale Evropsku uniju da rešava njihove probleme - one su je tek stvarale. To se po mom mišljenju često gubi iz vida na Zapadnom Balkanu, zbog čega se neretko veruje da će nekakva spoljašnja sila, kao deus ex machina, rešiti sve probleme građana. Pošto se to neće dogoditi, u samom regionu mora postojati politička volja da se uhvati u koštac sa sopstvenim problemima.
Istorija na Balkanu: Šta učimo jedni o drugima?
RSE: U međuvremenu, nažalost, školski programi na Zapadnom Balkanu - pogledajte samo udžbenike novije istorije – „pobrinuli“ su se za to da se i nove generacije mladih vaspitavaju za etničku mržnju i nacionalizam. Nije li to najpogubniji način stalnog obnavljanja temelja za međuetničke konflikte?
Ker-Lindsay: Mnogo sam u tom kontekstu radio na kiparskom problemu i vrlo često sam slušao ljude koji su govorili: mladi će u budućnosti rešiti probleme, samo da se rešimo ove stare garde političara. To je, međutim, samozadovoljna iluzija, zatvaranje očiju, jer iskustvo to nije pokazalo. Naprotiv, ono pokazuje da među mladima postoji visok stepen radikalizacije.
Ukoliko oni ne traže načine da steknu iskustvo interakcije sa svojim vršnjacima iz susednih zemalja, ako kroz angažman ne otvore mogućnosti da steknu pozitivan pogled na pripadnike drugih etničkih zajednica, onda se ne možete nadati da će kroz dvadeset godina, kada dođe do smene generacija, novi lideri rešiti sve probleme.