Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Subotić: Proširiti Narodni muzej, umesto otvaranja Muzeja srednjevekovne Srbije


Subotić: Sami smo krivi što je Narodni muzej bio 15 godina zatvoren
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:03:34 0:00

Subotić: Sami smo krivi što je Narodni muzej bio 15 godina zatvoren

Od stučnjaka koji nisu dizali svoj glas, preko publike koju su više interesovali realiti programi nego kultura, do Ministarstava kulture i političara svih vlada koji nisu pokazivali volju - tako Irina Subotić, jedna od najistaknutijih i najuglednijih istoričarki umetnosti na ovim prostorima, deli krivicu što je Narodni muzej u Beogradu, koji obuhvata 8.000 godina civilizacije na ovom tlu, 15 godina bio zatvoren.

Od glamuroznog otvaranja, kaže, bitnije je da li će Narodni muzej od sada glamurozno funkcionisati. Sagovornica Radija Slobodn Evropa smatra da je 5.000 kvadratnih metara Narodnog muzeja mali prostor da se toliko blago predstavi i omoguće i drugi sadržaji – edukativni i multimedijalni, i stoga promoviše ideju da zgrada napuštene Železničke stanice u Beogradu, koja se neće rušiti jer je spomenik kulture, bude svojevrsno proširenje Narodnog muzeja, a ne nekakav fantomski muzej srednjevekovne Srbije, u koji i ne bi imalo šta da se postavi.

RSE: Verujem da ste vi među onima koji su najviše patili što 15 godina ovaj grad i ova zemlja nisu imali otvoren Narodni muzej, niti Muzej savremene umetnosti, koji je 10 godina bio zatvoren. Nije li malo neumesno, kičasto, slaviti otvaranje Narodnog muzeja ako čitava generacija, od osnovne škole do fakultetske diplome, do sada nije imala priliku da uđe ni u jedan ni u drugi muzej?

Subotić: U pravu ste da je ogromna katastrofa što je Narodni muzej bio zatvoren i što to ogromno blago, 8.000 godina civilizacije na našim prostorima i našim vezama sa Evropom, nije bilo pristupačno. Slavlje je moralo da se desi jer sve što se dešava u ovoj kulturi, prolazi kroz filter politike. Politika je tu umešala svoje prste i politika je preuzela na sebe odgovornost što nije bilo do sada otvaranja Muzeja i što je tek sada otvoren.

Narodni muzej u Beogradu posle 15 godina ponovo otvara vrata
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:02:28 0:00

Ja, ipak, moram da kažem da sam presrećna što je Muzej otvoren, što sada ima pristojne sale. Nadam se i da su svi aparati u vezi sa hlađenjem, grejanjem ili obezbeđenjem na najbolji način sređeni. Postavka je klasična, isto ono što smo ranije videli. U donjim prostorijama su arheološki delovi, dolazi srednji vek, pa inostrana i naša starija umetnost, pa modernija umetnost. Veći deo je ostavljen za grafiku. Može se sagledati u malome ono što je naša civilizacija i sve blago koje čuva Narodni muzej. Moram, međutim, reći da je tih 5.000 kvadratnih metara za tako veliki period, za tako veliko blago koje čuva Narodni muzej malo.

RSE: Vi ste i sami govorili da je sramota što 15 godina Narodni muzej nije bio otvoren. Ko je kriv?

Subotić: Svi smo krivi. Krivi su stručnjaci što nisu bili dovoljno glasni. Kriva je publika, koja je zaboravila i kojoj Muzej nije bio toliko važan, nego se okrenula reality show-u. Krivo je Ministarstvo kulture, gde su se razni smenjivali i nisu shvatili da su muzeji jezgro vaspitanja. Politička volja nije postojala. Krivica se mora podeliti na sve strane. Nema jednog krivca.

Hajde, ipak, da gledamo na to šta se sada može sa tim muzejom raditi i zašto je važan taj muzej. Muzej je važan, ne samo zbog svakog izdvojenog artefakta, nego zbog toga što on pokazuje sve slojeve civilizacije na kojima mi živimo, koliko veliko bogatstvo imamo, koje bi trebalo da nas hrani, ne samo znanjem, već i kreativnošću.

Ono što se vrlo mnogo u svetu govori, muzeji i druge ustanove kulture, baština, spomenici kulture, postaju izvori velikih prihoda, samo ako se njima na dobar način upravlja i ako oni znaju da se ponude publici.

RSE: Izvedena je jedna računica: da je Narodni muzej bio na vreme otvoren, on bi sam isplatio svoju rekonstrukciju u prvih godinu dana.

Subotić: Sigurno, ali, to je sada sve prošlost. Nisam toliko spremna da tražimo krivicu jer prihvatam da svi moramo da je delimo. Mnogo me više interesuje da li će posle ovakvog slavlja, skupocenih načina pristupa Muzeju, počev od video radova, do plavog tepiha, do posluženja, do glamuroznosti sa kojom smo to dočekali, da se kreće isto tako glamurozno, da omogućava da Muzej dobro funkcioniše. Pod tim podrazumevam nove otkupe, i nove ljude, koji bi trebalo da rade jer su mnogi otišli u penziju. Muzej više nema toliki broj saradnika koji je imao ranije.

"Slavlje je moralo da se desi jer sve što se dešava u ovoj kulturi, prolazi kroz filter politike", kaže Subotić (Foto: Politički vrh Srbije prilikom svečanog otvaranja Narodnog muzeja 28. juna 2018.)
"Slavlje je moralo da se desi jer sve što se dešava u ovoj kulturi, prolazi kroz filter politike", kaže Subotić (Foto: Politički vrh Srbije prilikom svečanog otvaranja Narodnog muzeja 28. juna 2018.)

Govorim o uspostavljanju međunarodne saradnje, koja nam je neobično potrebna jer naša publika decenijama nije videla ozbiljne izložbe; o tome da se uspostavi saradnja kako bi se još više naše blago predstavljalo svetu; da se uspostavi i intenzivna saradnja u regionu jer imamo neko blago i neko nasleđe koje je zajedničko, da vidimo gde su ti zajednički koreni, gde smo se rastali, gde smo se sastali.

Ima mnogo onoga što Muzej može da uradi, ali Muzej to ne može da uradi sam, ako nema potporu politike. Mislim da je velika odgovornost na Ministarstvu kulture i na Vladi da razumeju da za ovako veliki muzej nije dovoljno da se samo uz fanfare otvori, nego uz fanfare mora i da radi.

RSE: Tih 5.000 kvadratnih metara za kulturnu ustanovu kao što je Narodni muzej, rekli ste, mali je prostor. Imali ste ideju da zgrada Železničke stanice, koja to više nije, bude deo Narodnog muzeja.

Subotić: Negde sam to već rekla, pa sam se osetila kao glas u pustinji, koji niko ne čuje. Imam moralno pravo ovo reći jer sam se kao predsednik Upravnog odbora Narodnog muzeja borila, i tada, početkom 2000. godine, da se proširi Narodni muzej jer muzeji traže mnogo prostora. Ne samo za jedan veći broj predmeta, koji je bio izložen, već i zbog načina na koji će biti izložen, zbog tog edukativnog pratećeg aparata, zbog multimedijalnih mogućnosti. Pojedine sale treba da budu za decu, za odrasle, za ljude sa hendikepom, da bude biblioteka dostupna svima. Nekada nema dovoljno mesta u Narodnom muzeju ni da primi nove knjige, a kamoli da bi se tamo sedelo i radilo. Ima, dakle, mnogo stvari zbog kojih muzeji treba da budu veliki.

Pošto je već odlučeno da Železnička stanica bude napuštena, a pretpostavljam da se spomenik kulture, kakav ta zgrada jeste, neće rušiti, da bi se udovoljilo zahtevima Beograda na vodi, onda bi bilo sjajno da se tu postavi proširenje Narodnog muzeja, a ne nekakvi fantomski muzeji srednjevjekovne Srbije, za koji i nemamo materijala, s obzirom na to da se celokupni materijal čuva ili u Narodnom muzeju, ili u Muzeju grada Beograda, ili u nekim drugim muzejima ili u Galeriji fresaka, ili se nalaze po manastirskim riznicama. Da se ne bi pravilo nešto što ne postoji, bilo bi jako dobro da veliki prostor bude pružen kao proširena ruka Narodnog muzeja.

Neću da ulazim u organizaciju, ali tamo bi eventualno mogao da bude izložen mnogo širi raspon arheologije i Srednjeg veka, a da u zgradi na Trgu Republike ostane mnogo više radova iz srpske, iz jugoslovenske i evropske umetnosti.

"Devojka u plavom" - delo Đure Jakšića, jedan od eksponata u Narodnom muzeju
"Devojka u plavom" - delo Đure Jakšića, jedan od eksponata u Narodnom muzeju

Muzeji se svuda u svetu prostiru na stotinama hiljada kvadratnih metara. Ne treba ljude koji su iz muzejskog sveta da opominjem, ali naši ministri kulture, naši predsednici Vlade, trebalo bi to da znaju. Oni u svetu obilaze muzeje i vide da su ti muzeji velelepni, upravo zbog toga što je doživljaj ući u taj prostor. Mi bismo to mogli da imamo, samo ako bi bilo razumevanja.

RSE: Kako je nestala spomenička kultura u ovoj zemlji? Kako smo se srozali dotle da od izvanrednih, avangardnih, memorijala u poznoj fazi komunizma, dođemo do toga da imamo ovakve monumente, ružne, neadekvatne, grobljanske, kako biste vi rekli? Setimo se nedavnog tragikomičnog primera spomenika Juriju Gagarinu, one male glavice na postolju koja je, na kraju, skinuta.

Subotić: Potpuno ste u pravu. Mislim da je to veliki sociološki problem i da bi bilo dobro da se sociolozi priključe istraživanju, zajedno sa estetičarima i istoričarima, da se vidi kako je došlo do te dekadencije znanja i ukusa, zašto se vratio takav konzervativizam, zbog čega je došlo do takvog populizma. Srbija nije jedina u tome. U celom svetu postoji velika ideja da se revitalizuje ono što je klasična skulptura, ali ona je sada potpuno ispražnjena značenja. Umetnici sami ne znaju da prave ono što se ranije pravilo sa punom dušom, znanjem, verom u ideje koje se implementiraju u jedno takvo delo.

Devedesetih godina krenulo se sa osvetništvom prema komunističkom periodu. Na sreću se mnogi od tih spomenika kod nas nisu rušili, ali su zapusteli. U Hrvatskoj je mnogo više antifašističkih spomenika bilo porušeno. Antifašizam je bio zastava sa kojom je Jugoslavija bila pobednica i sa kojom se treba uvek i svugde ponositi, a ne to omalovažavati.

Ti spomenici o kojima vi govorite, na velikim prostorima, oni su bili umetnost zemlje gde su se osvajali prostori, ljudi su dolazili, dešavale su se ili umetničke ili političke priredbe. Sve je imalo nekog smisla. Ono što su uradili Vojin Bakić, Bogdan Bogdanović, Milovan Živković i mnogi drugi, to je bilo vrlo važno i sada se u svetu to više izučava nego kod nas.

Devedesetih godina, upravo kao neka osvetnička psihologija, došlo je do podizanja niza spomeničkih memorijala, manjih i većih glava, bista vojvodama, kraljevima, raznim crkvenim velikodostojnicima, ljudima koji su sigurno zaslužili neki pomen, ali ne na taj način. To je krenulo kao jedna zvanična umetnost. To je napravilo zagađenje koje ljudi ne znaju da koriste, ne znaju kako sa tim da izađu na kraj, kako da ih gledaju. Oni to prihvataju kao nešto normalno uprkos tome što smo u XXI veku. To ne samo da nije normalno nego je to retrogradna estetika.

Pesimista sam da bismo mogli stvari da pomerimo i da dobijemo neku prosvetljenu Vladu, koja će u prvom planu imati kulturu: Irina Subotić
Pesimista sam da bismo mogli stvari da pomerimo i da dobijemo neku prosvetljenu Vladu, koja će u prvom planu imati kulturu: Irina Subotić

RSE: Tako, recimo, šetajući Tašmajdanom, idete u susret ovekovečenom azerbejdžanskom diktatoru.

Subotić: Tako je, takvih i sličnih pomenika je koliko god hoćete. Nastavlja se sa kneginjom Milicom u Kruševcu, a otvara se i Nemanjin spomenik. To je pravo zagađenje.

RSE: Šta mislite o ideji ministra kulture Vladana Vukosavljevića da se urna Nikole Tesle drži u hramu Svetog Save?

Subotić: Još jedna glupost, još jedno nerazumevanje. Cela Teslina zaostavština je ostavljena Muzeju, to je deo celog života koji je Nikola Tesla imao. Postavljanje urne bi trebalo da bude izraz poštovanja prema ličnosti, a ne da se na takav način oskrnavi Teslin testament.

RSE: Koliko je poznato, Nikola Tesla nije spadao u ljude koji su izraziti vernici.

Subotić: Otac mu je bio sveštenik, ali Nikola Tesla je imao svoju drugu veru: nauka, ono što je radio, bila je njegova vera.

RSE: Vidite li vi uopšte izlazi iz ove priče u kojoj se potpuno urušila kultura i kulturna politika ove zemlje? Kuda god se okrenete, na koju god stranu, vidite ruševine i navalu ružnog i kiča - od spomeničke kulture do urbicida, odnosno, takozvanog investitorskog urbanizma. Da li smo se svi predali? Može li se to zaustaviti?

Subotić: Mislim da je to vrlo teško zaustaviti jer je to tendencija u celoj Evropi. Vrlo sam aktivna u međunarodnoj panevropskoj organizaciji Evropa Nostra, koja pokušava da svojim apelima i deklaracijama, svojim direktnim učešćem u upravljanju onome što čini evropska zajednica, govori o nedozvoljenim uništavanjima gradova. Sada je na redu Malta, jedna od najlepših i najstarijih zemalja, gde takođe nameravaju da dižu visoke zgrade, kao što je kod nas Beograd na vodi. Nikakvi apeli stručnjaka nisu dovoljni. Važno je ubediti one koji pomažu investitorima. To su uglavnom ljudi na rukovodećim mestima.

U Beogradu su toliko gluvi i slepi da se tu ne čuju nikakvi napori. Ono što radi pokret Ne davimo Beograd, protiv onoga što je Beograd na vodi jeste jedan ogroman napor, kojim se ukazuje na stotine i stotine regularnosti - i na pravnom, i na urbanističkom, estetskom, na ljudskom i socijalnom planu, estetskom. Ali, ovde vlada neoliberalizam. On je poguban.

Mi moramo samo da budemo svesni da je borba potrebna, da je potrebno stalno govoriti. Nekoga ćemo možda i uspeti da ubedimo, ali generalno, promeniti politiku, mislim da je veoma teško.

To je nešto što je bolno, sa čim teško možemo da se pomirimo. Spremna sam na akcije i na suprotstavljanja tome, ali sam pesimista da bismo mogli stvari da pomerimo i da dobijemo neku prosvetljenu Vladu, koja će u prvom planu imati kulturu.

Muzej za čekanje
molimo pričekajte
Embed

No media source currently available

0:00 0:01:23 0:00

RSE: Ovih dana se desilo, uprkos pesimističkim tonovima, i nešto lepo, kada je reč o našim umetnicima.

Subotić: Da. Bila je velika manifestacija u Berlinu prošle nedelje, centralna manifestacija cele Evrope za godinu kulturne baštine, koju je Evropska unija proglasila ove godine. Tada je Evropa Nostra imala svoju godišnju skupštinu i dodelu nagrada na evropskom nivou. Među velikim brojem nagrada stvaraocima iz celog sveta mi smo dobili čak tri, što se nikada nije desilo da jedna država dobije. Na to smo jako ponosni.

Najveću nagradu za konzervaciju i projekt dobila je Slavica Vujović za svoj projekt Vekovi Bača, koji je prihvaćen kao jedan od najzanimljivijih integralnih projekata zbog obuhvatanja različitih multikultura i različitih načina rada sa publikom.

Nagrada je dodeljena za veoma uspešnu rekonstrukciju paviljona Knez Miloš u Bukovičkoj banji jer je malim sredstvima vraćena vrlo dobra funkcija starog banjačkog paviljona.

Intervju nedelje: Irina Subotić
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:17:25 0:00
Direktan link

I najzad, dva toma knjige, koji se naziva Državna zbirka umetnička. To su umetnička dela Na daljinskim dvorovima. Za ta istraživanja i dve vrlo reprezentativne knjige, jedna je posvećena evropskoj, a druga jugoslovenskoj umetnosti, nagradu su dobile naše kolegice Jelena Todorović i Biljana Crvenković.

Mi smo zaista bili u centru pažnje u Berlinu na evropskom kongresu, koji je bio posvećen baštini i možemo na to biti ponosni.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG