Dostupni linkovi

Među razlozima za neprijavljivanje nasilja kom su izložene od svojih supruga ili partnera žene u Srbiji često navode i način na koji mediji govore o njihovoj poziciji, proizlazi iz istraživanja „Kako vas žene čitaju“ nevladinog Autonomnog ženskog centra.

„Nasilnik se predstavlja kao divan čovek i uzoran komšija, dok se žrtva predstavlja kao neko ko je izazvao nasilje ili svojim ponašanjem ili svojim izgledom“, jasna je asistentkinja na mreži Žene protiv nasilja iz Autonomnog ženskog centra Vedrana Lacmanović.

„Što se tiče fotografija koje prate priloge o medijskom izveštavanju o nasilju prema ženama, to su često fotografije sa scenama nasilja, stisnutim pesnicama, pištoljima, krvavim noževima. Sve ovo je u najvećoj meri senzacionalistički. To zastrašuje žene podsećajući ih na nasilje koje su one preživele i varaća ih u to vreme“, navodi sagovornica Radija Slobodna Evropa.

Takav medijski pristup je krajnje poražavajući s obzirom na zastrašujuću statistiku koja pokazuje da je samo u 2017. godini ubijeno 26 žena u Srbiji.

Mediji, prvenstveno štampani, o ubistvima žena i nasilju nad ženama u partnerskim odnosima izveštavaju senzacionalistički, ne obazirući se na to kakve posledice takvo pisanje može imati na same žrtve nasilja.

„Fotografije koje prikazuju scene nasilja, prebacivanje odgovornosti sa nasilnika na žrtvu samo su neki od segmenata koji ostavljaju posledice na žene koje trpe nasilje u partnerskim odnosima“, ocenjuje Lacmanović.

„Ovakvim izveštavanjem žene gube veru u sistem da im neko može pomoći, te se stvara neka vrsta atmosfere u društvu da nema podrške za žrtve“, dodaje naša sagovornica.

„Ako mediji ovako pišu o tome, ako su mediji već osudili žrtvu, kako će meni neko verovati. Dakle i ja ću biti kao ova žena iz članka optužena da sam izazvala nasilje ili da je problem u meni, tako da ih i to dodatno demotiviše. Isto tako mediji ovakvim izveštavanjem stvaraju atmosferu u društvu tako da okolina žrtve počinje da veruje da je ona izazvala nasilje, da je ona kriva, da nešto nije uredu sa njom te se samim tim smanjuje podrška koju ona može dobiti u svojoj okolini od članova porodice ili prijatelja“, kaže Lacmanović i podvlači da tako žrtve umesto da nailaze na podršku, suočavaju se sa osudom.

Za Sanju Petrović iz Autonomnog ženskog centra vrlo je bitno da mediji od početka do kraja prate priču i izveštavaju da li je nasilnik kažnjen ili nije, što se retko dešava u medijima u Srbiji. Takođe potrebno je govoriti o tome na koji način su institucije postupale u ovoj situaciji.

„Smatram da su mediji odgovorni za to. Jer nama se na SOS telefon često jave žene koje kažu: `Da li ću ja ikada biti dobro i da li ću ja ikada moći da izađem iz ovoga? I upavo je to odgovornost medija u kojima retko vidimo žene koje su posle nasilja u porodici nastavile normalno da žive`“, navodi Petrović.

Po njenim rečima ukoliko mediji pišu o ženama koje imaju iskustva sa nasiljem to uvek moraju da budu žene koje su izašle iz traume.

„Bilo bi dobro da su to žene na pozicijama moći jer na taj način one, ukoliko su poslanice, biznismenke, ukoliko su to žene koje su se ostvarile u životu i ukoliko izađu u medije i kažu `Ja sam to nekada preživljavala, danas sam dobro`, na neki način će podstaći i druge žene koje imaju manje moći da vide da je moguće izaći iz te situacije“, zaključila je Petrović.

Umesto toga novinski tekstovi i televizijski prilozi preplavljeni su pričama ispunjenim brutalnošću, dok je malo ili uopšte nema primera dobre prakse, prikazivanje iskustava žena koje su uspele da prežive torturu, da bi kasnije nastavile da vode normalan život.

  • 16x9 Image

    Danica Gudurić

    Novinarstvom počela da se bavi slučajno, u RTB Boru i ostala verna novinarskoj profesiji više od dve decenije. Od 2003. godine dopisnica RSE. Dobitnica više nagrada za reportažu.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG