Nova tranša prozivki unutar gradjanske političke opcije, kao da ih u prethodnih više od godinu dana nije bilo dovoljno. Pažnju sada zaokuplja polemika na stranicama e-novina, u čijem je fokusu različit odnos pripadnika ove strukture prema aktuelnoj vlasti, personifikovanoj u Aleksandru Vučiću.
Mirjana Miočinović, nekadašnja predvodnica “Druge Srbije”, koja je napustila poziciju univerzitetskog profesora u znak protesta zbog rata u Hrvatskoj, prigovorila je vlasniku i glavnom uredniku e-novina Petru Lukoviću, beskompromisnom kritičaru gospodara rata devedestih, pre svih ovih naših, srpskih, ovenčanom nagradama za gradjansku hrabrost, počasnom gradjaninu Sarajeva, prigovorila je, dakle, da se u svom mediju obrušava na dojučerašnje istomišljenike – saradnike sajta “Peščanik”, predsednicu Helsinškog odbora Sonju Biserko i druge, zbog njihove kritike potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića:
“Vi... ste izgubili svaku meru u podršci koju mu (Vučiću – prim. BT) pružate i to na jedan vrlo pervertiran način: vi mu ne upućujete lično pohvale (nešto vam ipak govori da to nije mudro), vi se samo trudite, uporno i dostojno jedino bezrezervnog pristalice, da uklonite svaku kritičku reč, čak i kad je upućena od ljudi koje, bar za sad, poštujete“, napisala je Miočinovićeva glavnom uredniku e-novina.
Luković joj je replicirao da “prošlost nije formula na kojoj ćete sa svojim prijateljima graditi budućnost. Ništa nije crno-belo ili žuto-plavo. Život nije veseli Tadićev balon. Ako vam je loše, onda – ništa. Čitajte “Peščanik”, the future belongs to you”.
Ako pomenuto pismo i odgovor nije, a nije, primer diskvalifikatorne polemike, mnoge reakcije ikoničkih figura gradjanske opcije na Tadićev debakl na izborima nisu bile daleko od oputžbi i prozivki istaknutih figura bivšeg DOS-a i proevropskog bloka. Suvišno je podsećati na napade na bivšu poslanicu Vesnu Pešić koja je vidjena kao krivac što je pozvala na strateško glasanje protiv Tadićeve “hedonističke samovlade”. Iz tabora njenih drugosrbijanskih saboraca stizale su poruke da je prolupala i da joj se preporučuje da umukne, a slične optužbe neskriveno su odasilane sa stranica nedeljnika “Vreme”, dnevnika “Danas” i drugih glasila.
I godinu dana posle izbora, predvodnici dela gradjanskog bloka, u odnosu prema rezultatima aktuelne vlasti u rovovskim su pozama. Društvo iz “Peščanika” će uporno marginalizovati pitanje evrointegracija i Kosova kojih su se Vučić i Dačić hrabro poduhvatili, vraćajući fokus na njihovu ulogu u devedesetim. Na drugoj strani su široj javnosti relativno nepoznati saradnici sajta Dvogled.rs, čije je stanovište da je politika Demokratske stranke doživela bankrot i da treba podržati započete sudbonosno važne projeke ove vlade, kojih prethodna nije smela da se poduhvati.
U celini gledano, nema se utisak da Srbija ima robustan i za naredne krupne izazove spreman intelektualni i civilni sektor. Naime, ne samo opozicija, dojučerašnja vlast, nego i gradjanska Srbija, u prilično je dubokom autizmu, još uvek rabi istrošene matrice i nikako da ozbiljno poradi na sebi. Da li neće ili ne umeju, svejedno, ljudima je već preko glave njihovih mantri o manjem i većem zlu koje nemaju nikakvog dodira sa stvarnošću.
Protiv delatne diskusije, razume se, niko nema ništa protiv, ona je, štaviše, više nego dobrodošla ovom zaostalom društvu, ali prozivanja zbog političkog izbora ili, pak, pozivanja na istomišljeništvo, i fatva ako ono izostane, očigledno nemaju dodirnih tačaka sa idejom pluralnog društva.
Principijelna rasprava o tome da li gradjanska Srbija treba ili ne treba da podrži jednogišnji saldo nove vlasti, srozava se tako na palanački nivo koji je najbolje razotrkrio Radomir Konstatinović, baš onaj na koga se svi učesnici ovih ružnih svađa i hajkanja bezrezervno pozivaju.
Lazar Stojanović, filmski reditelj i koordinator REKOM-a, ovako odgovara na pitanje zašto deo podeljene gradjanske Srbije političku raspravu srozava na nivo ličnih animoziteta:
Lazar Stojanović
“Ljudi će sve učiniti da se nadju u medijima i ljudi će uvek kao razmažena deca težiti da svoje neposredne emocije što glasnije ispolje i da ih čuje što više čaršije. Imam utisak da nekog mnogo dubljeg razloga od tog tu nema, pogotovu poznajući te ljude jer oni dolaze uglavnom iz malih organizacija, koje se vrlo retko, često ne mnogo uspešno pojavljuju na političkoj sceni; gde im uglavnom i nije mesto jer civilnim inicijativama je mesto u horizontalnom povezivanju društva, koje na duži rok treba da da neke demokratske rezultate, a ne u njihovom istrčavanju na političku scenu, gde je mesto liderima, gde je mesto ljudima koji imaju neposrednu praktičnu političku ambiciju. To je nešto što u civilnom sektoru neće da razumeju zbog toga što je kod nas, kao i u Rusiji, civilno društvo u velikoj meri bilo žrtva političkih pritisaka u nekim periodima, a onda se nalazimo u situaciji da se to kao bumerang vraća i da onda i ti ljudi sami misle da imaju nekog bitnijeg političkog uticaja. To nisu političke partije i bilo bi dobro da oni to sami razumeju. Mislim da je doista važnije šta jedna NGO uradi na svom mandatu i na implementaciji onoga zbog čega je osnovana nego na popularisanju svoga lidera”, kaže Stojanović.
Čini se da ovako nizak nivo komunikacije i nepoštovanje prava na različito mišljenje pokazuje da je Srbija još uvek pretpolitičko društvo u kojem ni njena intelektualna elita nije imuna na zov na “saborno” istomišljenje, pokazujući tako da ne razume principe demokratije.
Kultura ponižavanja
Barem na ovim prostorima je postojalo nešto što se zvalo književna polemika, koja je istovremeno bila i politička polemika. Sada je, medjutim, na delu kultura ličnih prepucavanja i poniženja koja javni prostor ne obogaćuje nego ga ogradjuje, zagadjuje i razgradjuje, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa čelnica Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević:
“Disput, rasprava, sukob, fraktura – ja mislim da je to jako korisna stvar, ali ne na bazi ličnog prepucavanja. Problem i jeste u tome kako nastupati, kako imati što više javnog prostora, a ne u njega unositi strah, sažaljenje, drhtanje i vredjanje. Jani prostor se na taj način ogradjuje i razgradjuje. Došli smo u kulturu ponižavanja jedni drugih. Imali smo kulturu suočenja, pa kulturu ožaljivanja, pa smo se sad prebacili u kulturu ponižavanja”, opisuje srpsku intelektualnu scenu Borka Pavićević.
Upitana zašto je ovde i sada tako teško legitimne razlike u mišljenju iznositi racionalno, a ne infantilno-emocionalno, naša sagovornica kaže:
“Naravno da se to može na racionalan način, a racionalan način se javlja kad neka grupa ljudi ili pojedinac imaju neki zajednički javni interes. Kad ti kažeš “ja sam za Evropu”, ali daj onda da vidimo, Borka, šta ti radiš u odnosu na to, šta je tvoja legitimacija u tom proevropskom ili, ako hoćeš, antievropskom stavu."
Izlaz iz ove neproduktivne klime naša sagovornica vidi u otvaranju ozbiljne rasprave jer je ona jedini način da se društvo razvija, ali to mora biti rasprava o relevantnim društvenim fenomenima.
“Mišljenje Vesne Pešić je jedno, mišljenje Nenada Prokića je drugo, mišljenje Mirjane Miočinović je treće, moje mišljenje je četvrto itd. Ono što ja vidim kao problem u svemu tome jeste odnos prema stvarnosti, odnosno, u onome što se dešava u nevladinom sektoru, u tome na koji način se ti ljudi bave opštim dobrom ili opštom bedom – u borskim rudnicima vam je, recimo, 40 000 radnika na ulici. Kako se u borbi protiv nacionalizma zapravo dogodila ovakva privatizacija i kakav je naš odnos prema stvarnim društvenim fenomenima – to su za mene centralna pitanja.”
I šta o tome kaže Druga Srbija?
“Pa, malo se o tome govori. Ali, igra je dvostruka. S jedne strane, ceo taj period se nastoji sanirati i učiniti nepostojećim zbog toga što smo u budućnosti. Nema prošlosti. To je rekla vlada”, kaže Pavićević.
Raskol na intelektualnoj i nevladinoj sceni Srbije, nažalost, nema dodirnih tačaka sa realnošću ovog društva i stvarnim životom gradjana. Šav unutar tog sloja pukao je drugde, kaže i pisac Saša Ilić:
“Mislim da se još od prethodnih izbora produbljuje raskol na našoj političkoj i intelektualnoj sceni, on je već dostigao neželjene razmere, ali mislim da će ići i dalje i da će doći do pucanja po mnogim šavovima”, veruje Ilić, koji naglašava da je čoveku često teško da razume o čemu se tu, zapravo, radi i šta je predmet sporenja i uzajamnog osporavanja. Ono što se, međutim, golim okom može videti, dodaje Ilić jeste to da nevladin sektor ima veliki problem:
“Veliki novac prošao je kroz NGO sektor, ali vreme finansijskog doticanja je prošlo, a da nisu uradjene veoma važne stvari u ovoj zemlji. Tek poneka nevladina organizacija uradila je ono za šta se registrovala i pojavila u ovoj zemlji. Time se može objasniti što danas postoji dosta niskih strasti i dosta sukoba izmedju nevladinih organizacija”, ocenjuje Ilić.
