Dve velike grupacije – G8 i G20 – okupljaju se u petak u Kanadi na trodnevnom samitu da bi razmotrili jedno od najsloženijih pitanja - u kojoj meri vlade moraju da intervenišu da bi pospešile još uvek krhki globalni ekonomksi oporavak.
Lideri G8 i G20 uglavnom se ne sastaju istovremeno. Međutim, s obzirom na izazove sa kojima se suočavaju, ovakav skup ne samo da je pogodan već i neophodan.
Članice G8 su najrazvijenije zemlje – SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Italija, Japan i Rusija. G20 okuplja, osim pomenutih država, i ekonomije u usponu kao i regionalne sile, kao što su Brazil, Kina, Indija, Argentina, Australija, Indonezija, Meksiko, Južna Koreja, Saudijska Arabija, Turska i Evropska Unija. Ova grupacija čini 90 odsto svetske ekonomije.
„Svako se suočava sa serijom komplikovanih pitanja na koje ne postoji jednostavni odgovori, i svako ima svoje viđenje i interes. U ovom trenutku SAD traže od Evropljana da ne smanjuju svoj budžetski deficit prebrzo strahujući da bi se oštar rez negativno odrazio na rast privrede. Istovremeno, SAD i EU pritiskaju Kinu da ojača svoju valutu i stimuliše domaću potrošnju kao razvojnu strategiju“, kaže Ričard Parker (Richard), profesor Univerziteta Harvard o izazovima sa kojima se suočavaju G8 i G20.
Najooštrije razlike su u pozicijama dva velika svetska igrača – SAD i Nemačke.
Nemačka kancelarka Angela Merkel pozvala je EU da uvede stroge mere štednje kao odgovor na ekonomsku krizu na starom kontinentu – pre svega na spasavanje Grčke koja je suočena sa ogromnim javnim dugovima. Paket pomoći je omogući predah Atini, ali još nekoliko članica Unije, kao što su Portugal i Španija, mogu se suočiti sa sličnim teškoćama. Međutim, mnogi su zabrinuti zbog zahteva Angele Merkel.
Vašington je naročito kritikovao nemačku kancelarku, ističući da bi zatezanje kaiša u jednoj od najvažnijih ekonomskih regija u svetu, dovelo u pitanje globalni rast.
Različiti stavovi Evrope i SAD
Predsednik SAD Barak Obama uputio je ove sedmice pismo evropskim liderima, tražeći od njih da ne slabe tražnju privatnog sektora, tačnije da se ne usredsređuju samo na izvoz kako bi se obezbedila ekonomska ravnoteža. No, Angela Merkel je odbacila Obamin zahtev, što nagoveštava njihove nesuglasice pa i sukob na samitu u Kanadi.
Slične su i razlike u stavovima SAD i EU u kojoj meri vlada treba da reguliše finansijsko tržište.
„Američka administracija želi veoma labavu regulaciju finansijskog tržišta jer na njega gleda kao na pokretačku mašinu rasta svoje ekonomije.Istovremeno, Evropljani smatraju da takva labava regulacija predstavlja rizik od novog kruga bankrota na Vol Stritu u narednoj deceniji, za šta oni moraju da plaćaju cenu. Zbog toga se EU zalaže za strožu regulaciju“, kaže profesor Ričard Parker.
Ove razlike ne tiču se samo ekonomskih već i kulturnih vrednosti. SAD stavljaju naglasak na individualnim slobodama, dok Evropa ukazuje na važnost kolektivne odgovornosti.
Doduše, i Obama se založio za reformu američkog finansijskog sektora, što je i Senat verifikovao usvajanjem odgovarajućeg akta u maju. Obama je tada istakao da se građani moraju zaštiti od štete koju izazivaju finansijski spekulanti.
„Zbog finansijskih reformi od američkih građana više nikada neće biti traženo da plaćaju račun za greške Vol Strita. Više neće biti spasavanja propalih kompanija parama poreskih obveznika. Tačka“, poručio je Obama.
Međutim, Angela Merkel se zalaže za još strože mere.
„Mi ćemo se pripremiti za ovaj skup tako da nastupimo sa što usaglašenijom pozicijom. To znači uvođenje poreza na banke i oporezivanje finansijskiog tržišta. Nemačka i Francuska se, na primer, zalažu da za krizu plate oni koji su je i izazvali“, rekla je ona.
Učesnici samita se razlikuju i oko toga na koji način regulisati funkcionisanje finansijskih institucija na koje javnost najčešće upire prst kao na spekulante – ofšor (offshore) banke.
Velika Britanija se, na primer, zalaže za labaviju regulaciju ofšor banaka nego ostale članice EU, jer joj to omogućava da privuče investicije i čini London glavnim finansijskim središtem. Dodatni pritisak na učesnike biće i veliko očekivanje javnosti, čije je strpljenje sve manje, da pronađu rešenje za ekonomsku krizu.
Na prethodna tri samita u Vašingtonu, Londonu i Pitsburgu – bilo je više deklaracija o solidarnosti nego konkretnih zajedničkih mera koje bi omogućile napredak.
Lideri G8 i G20 uglavnom se ne sastaju istovremeno. Međutim, s obzirom na izazove sa kojima se suočavaju, ovakav skup ne samo da je pogodan već i neophodan.
Članice G8 su najrazvijenije zemlje – SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Italija, Japan i Rusija. G20 okuplja, osim pomenutih država, i ekonomije u usponu kao i regionalne sile, kao što su Brazil, Kina, Indija, Argentina, Australija, Indonezija, Meksiko, Južna Koreja, Saudijska Arabija, Turska i Evropska Unija. Ova grupacija čini 90 odsto svetske ekonomije.
U ovom trenutku SAD traže od Evropljana da ne smanjuju svoj budžetski deficit prebrzo strahujući da bi se oštar rez negativno odrazio na rast privrede.
„Svako se suočava sa serijom komplikovanih pitanja na koje ne postoji jednostavni odgovori, i svako ima svoje viđenje i interes. U ovom trenutku SAD traže od Evropljana da ne smanjuju svoj budžetski deficit prebrzo strahujući da bi se oštar rez negativno odrazio na rast privrede. Istovremeno, SAD i EU pritiskaju Kinu da ojača svoju valutu i stimuliše domaću potrošnju kao razvojnu strategiju“, kaže Ričard Parker (Richard), profesor Univerziteta Harvard o izazovima sa kojima se suočavaju G8 i G20.
Najooštrije razlike su u pozicijama dva velika svetska igrača – SAD i Nemačke.
Nemačka kancelarka Angela Merkel pozvala je EU da uvede stroge mere štednje kao odgovor na ekonomsku krizu na starom kontinentu – pre svega na spasavanje Grčke koja je suočena sa ogromnim javnim dugovima. Paket pomoći je omogući predah Atini, ali još nekoliko članica Unije, kao što su Portugal i Španija, mogu se suočiti sa sličnim teškoćama. Međutim, mnogi su zabrinuti zbog zahteva Angele Merkel.
Vašington je naročito kritikovao nemačku kancelarku, ističući da bi zatezanje kaiša u jednoj od najvažnijih ekonomskih regija u svetu, dovelo u pitanje globalni rast.
Različiti stavovi Evrope i SAD
Predsednik SAD Barak Obama uputio je ove sedmice pismo evropskim liderima, tražeći od njih da ne slabe tražnju privatnog sektora, tačnije da se ne usredsređuju samo na izvoz kako bi se obezbedila ekonomska ravnoteža. No, Angela Merkel je odbacila Obamin zahtev, što nagoveštava njihove nesuglasice pa i sukob na samitu u Kanadi.
Slične su i razlike u stavovima SAD i EU u kojoj meri vlada treba da reguliše finansijsko tržište.
„Američka administracija želi veoma labavu regulaciju finansijskog tržišta jer na njega gleda kao na pokretačku mašinu rasta svoje ekonomije.
Učesnici samita se razlikuju i oko toga na koji način regulisati funkcionisanje finansijskih institucija na koje javnost najčešće upire prst kao na spekulante – ofšor banke.
Ove razlike ne tiču se samo ekonomskih već i kulturnih vrednosti. SAD stavljaju naglasak na individualnim slobodama, dok Evropa ukazuje na važnost kolektivne odgovornosti.
Doduše, i Obama se založio za reformu američkog finansijskog sektora, što je i Senat verifikovao usvajanjem odgovarajućeg akta u maju. Obama je tada istakao da se građani moraju zaštiti od štete koju izazivaju finansijski spekulanti.
„Zbog finansijskih reformi od američkih građana više nikada neće biti traženo da plaćaju račun za greške Vol Strita. Više neće biti spasavanja propalih kompanija parama poreskih obveznika. Tačka“, poručio je Obama.
Međutim, Angela Merkel se zalaže za još strože mere.
„Mi ćemo se pripremiti za ovaj skup tako da nastupimo sa što usaglašenijom pozicijom. To znači uvođenje poreza na banke i oporezivanje finansijskiog tržišta. Nemačka i Francuska se, na primer, zalažu da za krizu plate oni koji su je i izazvali“, rekla je ona.
Učesnici samita se razlikuju i oko toga na koji način regulisati funkcionisanje finansijskih institucija na koje javnost najčešće upire prst kao na spekulante – ofšor (offshore) banke.
Velika Britanija se, na primer, zalaže za labaviju regulaciju ofšor banaka nego ostale članice EU, jer joj to omogućava da privuče investicije i čini London glavnim finansijskim središtem. Dodatni pritisak na učesnike biće i veliko očekivanje javnosti, čije je strpljenje sve manje, da pronađu rešenje za ekonomsku krizu.
Na prethodna tri samita u Vašingtonu, Londonu i Pitsburgu – bilo je više deklaracija o solidarnosti nego konkretnih zajedničkih mera koje bi omogućile napredak.
