Pomeranje ravnoteže globalne moći ka Aziji je počelo pre 20 godina, kaže za Radio Slobodna Evropa profesor Fransoa Ejsbur (Francois Heisbourg), predsedavajući Međunarodnog instituta za strateške i studije bezbednosti u Ženevi.
On smatra da, bez obzira na surevnjivosti, postoji prostor za saradnju između Vašingtona i Pekinga, ali da je teško predvideti budućnost imajući u vidu neprozirnu politiku Kine i podeljeni američki politički sistem.
Ejsbur: Budući istoričari će verovatno reći da je ta prekompozicija moći počela već u prvoj polovini 1990-ih godina. Dakle, to traje dve decenije, ali, kao i u svim dosadašnjim pomeranjima ravnoteže, ljudi reaguju tek kada to postane vidljivo. Premeštanje središta moći je sada veoma uočljivo, pre svega od izbijanja globalne ekonomske krize. Kada je reč o Kini, njena transformacija iz regionalne u supersilu je započela pre desetak godina. Pre dve-tri godine pretekla je japansku ekonomiju, druga je po izdvajanjima za odbranu. Prema mnogim pokazateljima, kineska ekonomija će se po društvenom proizvodu približiti američkom, kao i prema izdvajanju za odbranu, negde oko 2020-21 godine, mada će SAD ostati najveća sila.
Ejsbur: Najpre, kada je reč o odnosima moći, polazi se od ukupne ekonomske snage neke zemlje, a ne standarda po glavi stanovnika. To znači da će Kina biti super sila, pre nego što njeni građani postanu bogati. To, naravno, nije dobro za Kineze, ali je realnost u pomeranju ravnoteže globalne moći. Drugo, zaista se postavlja pitanje kakve će odnose imati SAD i njeni saveznici sa Kinom.
Međutim, pitanje je i da li će evropske zemlje odbaciti kineske investicije, njen zajam MMF za spasavanje prezaduženih članica evrozone? Nisam siguran u to. Ako za deset godina izbor bude između popuštanja ekonomskoj moći Kine i podrške SAD-u, koje se i same suočavaju sa ogromnim dugovima, smanjuju ulaganja u odbranu – niko ne zna kako će se opredeliti na starom kontinentu. Ne bih uzeo zdravo za gotovo da će Evropljani stalno, bezuslovno i blisko sarađivati sa SAD-om u suočavanju sa rastućom moći Kine.
Ejsbur: Sve velike sile – SAD, Kina, Evropa, Indija i ostali se oslanjaju na slobodnu plovidbu. Za svaku od njih bila bi velika katastrofa ako bi se narušila sloboda trgovine na morima. Ako Peking usmeri potrošnju za odbranu na sprečavanje pristupa američkih ratnih brodova Zapadnom Pacifiku i Indijskom okeanu, to ne bi bio povoljan rasplet ni za SAD, ali ni za samu Kinu.
Međutim, moguća je i ta opcija. U poslednje vreme u Pentagonu se često pominje veoma čudna krilatica, odnosno termin “A2AD” (anti access area denial). To znači razmatranje mogućnosti da Kina pokuša da ograniči pristup američkoj ratnoj mornarici Zapadnom Pacifiku. O tome se u Vašingtonu veoma ozbiljno razmišlja.
Ovo je drugačiji svet u odnosu na onaj od pre 10-20 godina.
Ejsbur: Dobro je što su ovom trenutku realni izgledi za pozitivne ishode. To znači saradnja, partnerstvo, naravno, i ekonomsko nadmetanje, ali moguća je, istovremeno, politička i strateška saradnja. Međutim, to sve zavisi od centara odlučivanja u Vašingtonu i Pekingu. Dakle, budućnost je neizvesna imajući u vidu, s jedne strane, neprozirnu i netransparentnu politiku Kine i, s druge, američki politički sistem opterećen dubokim podelama.
***
* Profesor Ejsbur je bio savetnik francuskog ministra odbrane i jedan od osnivača francusko-nemačke komisije za odbranu i bezbednost krajem osamdesetih godina.
On smatra da, bez obzira na surevnjivosti, postoji prostor za saradnju između Vašingtona i Pekinga, ali da je teško predvideti budućnost imajući u vidu neprozirnu politiku Kine i podeljeni američki politički sistem.
RSE: Sve se učestalije govori o pomeranju ravnoteže moći sa Zapada na Istok, mislim na Aziju. Koliko je ta teza utemeljena i, ako je tačna, koliko će taj proces trajati.
Ejsbur: Budući istoričari će verovatno reći da je ta prekompozicija moći počela već u prvoj polovini 1990-ih godina. Dakle, to traje dve decenije, ali, kao i u svim dosadašnjim pomeranjima ravnoteže, ljudi reaguju tek kada to postane vidljivo. Premeštanje središta moći je sada veoma uočljivo, pre svega od izbijanja globalne ekonomske krize. Kada je reč o Kini, njena transformacija iz regionalne u supersilu je započela pre desetak godina. Pre dve-tri godine pretekla je japansku ekonomiju, druga je po izdvajanjima za odbranu. Prema mnogim pokazateljima, kineska ekonomija će se po društvenom proizvodu približiti američkom, kao i prema izdvajanju za odbranu, negde oko 2020-21 godine, mada će SAD ostati najveća sila.
RSE: Međutim, čak iako kineska ekonomija po obimu premaši američku, činjenica je da će njeni građani i dalje biti mnogo siromašniji nego u SAD. Takođe, Kina ima mnogo manji potencijal za stvaranje koalicija na globalnom planu. SAD, osim tradicionalno na EU, može da računa i na savezništvo sa Indijom, zbog njenog tradicionalnog rivalstva sa Kinom, zatim Japanom, Tajvanom i još nekoliko zemalja u Aziji koje strahuju od rastuće moći Pekinga.
Ejsbur: Najpre, kada je reč o odnosima moći, polazi se od ukupne ekonomske snage neke zemlje, a ne standarda po glavi stanovnika. To znači da će Kina biti super sila, pre nego što njeni građani postanu bogati. To, naravno, nije dobro za Kineze, ali je realnost u pomeranju ravnoteže globalne moći. Drugo, zaista se postavlja pitanje kakve će odnose imati SAD i njeni saveznici sa Kinom.
Međutim, pitanje je i da li će evropske zemlje odbaciti kineske investicije, njen zajam MMF za spasavanje prezaduženih članica evrozone? Nisam siguran u to. Ako za deset godina izbor bude između popuštanja ekonomskoj moći Kine i podrške SAD-u, koje se i same suočavaju sa ogromnim dugovima, smanjuju ulaganja u odbranu – niko ne zna kako će se opredeliti na starom kontinentu. Ne bih uzeo zdravo za gotovo da će Evropljani stalno, bezuslovno i blisko sarađivati sa SAD-om u suočavanju sa rastućom moći Kine.
RSE: Šta to znači u vojnom smislu? U pacifičkom regionu je raspoređena veoma moćna američka mornarica i, kao što smo rekli, može da se udruži sa Indijom, Japanom, Tajvanom i, u slučaju zaoštravanja situacije, blokira kineski izvoz koji itekako zavisi od pomorskih ruta, zbog čega je Peking veoma ranjiv.
Ejsbur: Sve velike sile – SAD, Kina, Evropa, Indija i ostali se oslanjaju na slobodnu plovidbu. Za svaku od njih bila bi velika katastrofa ako bi se narušila sloboda trgovine na morima. Ako Peking usmeri potrošnju za odbranu na sprečavanje pristupa američkih ratnih brodova Zapadnom Pacifiku i Indijskom okeanu, to ne bi bio povoljan rasplet ni za SAD, ali ni za samu Kinu.
Međutim, moguća je i ta opcija. U poslednje vreme u Pentagonu se često pominje veoma čudna krilatica, odnosno termin “A2AD” (anti access area denial). To znači razmatranje mogućnosti da Kina pokuša da ograniči pristup američkoj ratnoj mornarici Zapadnom Pacifiku. O tome se u Vašingtonu veoma ozbiljno razmišlja.
Ovo je drugačiji svet u odnosu na onaj od pre 10-20 godina.
RSE: Kako će izgledati geopolitička karta u tom prelaznom periodu? U kojojm meri će se razlikovati od hladnoratovske strukture sa dva bloka i, kasnije tokom devedesetih sa unipolarnim svetom? U kojoj meri će SAD i Kina sarađivati, a u kojoj biti rivali? Ili će se ta dva trenda prožimati.
Ejsbur: Dobro je što su ovom trenutku realni izgledi za pozitivne ishode. To znači saradnja, partnerstvo, naravno, i ekonomsko nadmetanje, ali moguća je, istovremeno, politička i strateška saradnja. Međutim, to sve zavisi od centara odlučivanja u Vašingtonu i Pekingu. Dakle, budućnost je neizvesna imajući u vidu, s jedne strane, neprozirnu i netransparentnu politiku Kine i, s druge, američki politički sistem opterećen dubokim podelama.
***
* Profesor Ejsbur je bio savetnik francuskog ministra odbrane i jedan od osnivača francusko-nemačke komisije za odbranu i bezbednost krajem osamdesetih godina.
