"Plavi voz" ide u sve države bivše Jugoslavije

Dugometražni igrani film Janka Baljka Plavi voz o tinejdžerima u vreme Titove smrti već je bio na nekolio festivala u zemlji i vani, a za sredu je zakazana beogradska premijera i početak bioskopskog života najnovijeg ostvarenja autora koji je poznat po nagrađivanim dokumentarcima o 90-im godinama prošlog veka.

Plavi voz je film o tinejdžerima iz 80-ih godina i njihovom učitelju marksizma koji je podoban za sva vremena (u 90-im postaje oficir koji predvodi dobrovoljce za Vukovar), o direktorki škole koja je zbunjena svojom putenošću tako različitoj od direktoske i ideološke strogoće, zatim, o visokom činovniku tadašnje UDBE ili tajne policije, koji trenira strogoću na svom ideološki neosvešćenom unuku.

Biće zanimljivo videti koliko će ovaj, još jedan u nizu filmova o Josipu Brozu Titu i vremenu socijalističke Jugoslavije, biti privlačan za današnje tinejdžere kojima je prevashodno namenjen.

Većina glumaca rođena je tek krajem 80-ih godina i kako je sam reditelj jednom prilikom rekao, morao je da im drži kurs o Titu i njegovom vremenu.

Neki od njih govorili su za RSE nakon novinarske projekcije o tome kakva je njihov odnos prema tom vremenu.

Sanja Popović, u filmu igra srednjoškolku koja doživljava ljubavnu romansu sa vršnjakom i oko koje se zapliće drama i bunt mladih, kaže da su joj u glavi stalno priče njenih roditelja.

„Uvek se setim tatine i mamine rečenice da su putovali bez problema, da su sami sebi mogli da kupe kuću, da sagrade kuću na moru i da idu tri puta godišnje do Londona, a nisu ništa nasledili od baka i deka, sve su to postigli svojim radom. I prosto negde žalim što ne znam da li ću to sve moći sebi da priuštim", kaže ona.

Glumac Ljubomir Bulajić, Sanjina ljubav iz filma kaže da se oseća dobro u sadašnjem vremenu i Srbiji ovakvoj kakva je, a 80-e mu nisu previše privlačne.

„Jednostavno je to vreme bilo strožije. U to vreme se nije moglo sve što se može danas. Pogotovo mladi nisu imali slobodu koliku imaju danas. Smatram da živimo u mnogo boljem vremenu. Naravno, mnogi se neće složiti sa mnom", kaže on.

RSE: Da li možete da zamislite da ceo jedan stadion plače za jednim čovekom, za predsednikom tadašnje SFRJ?

Bulajić: Ne mogu da stavim sebe u tu situaciju da plačem za nekim ko mi nije blizak.

Sani Meha, rođen je na na kraju decenije koja je započela Titovom smrću. On se ne slaže sa Bulajićem i smatra da su mu neke vrednosti iz ranih 80-ih nedostajale tokom njegovog odrastanja.

„Za razliku od Bulajića, ja bih sebe mogao da zamislim kako plačem za Titom jer verujem da je on tim ljudima u tom vremenu ispunjavao želje, da je bilo mirnije, slobodnije, da se nije strahovalo da li će te neko napasti na ulici ili ćeš imati neki problem. Ljudi su mi pričali da si tada mogao spavali na klupi i da ih niko pa ni policija zbog toga nije maltretirala. Tako da to vreme ima neku svoju težinu i dosta se razlikuje od današnjeg", kaže on.



RSE: Kad bi vas neko pitao, sada posle snimanja ovog filma, kakav je bio Tito, šta biste rekli?

Meha: Kažu da je bio velik čovek.

RSE: A ta Jugoslavija?

Meha: To je nešto mnogo, mnogo starije od mene. Ja sam dosta razgovarao sa roditeljima i oni se sećaju puno lepih trenutaka iz tog perioda.

RSE: Da li ste ikada upoznali Hrvatsku, BiH ili Sloveniju?

Meha: U Sloveniji nisam nikada bio, Hrvatsku sam proputovao zbog mora, imamo tamo kuću, a u Bosni sam bio i to u Sarajevu, Tuzli, Mostaru i u još mnogo mesta. Zaista, važno je da prevaziđemo loše stvari koje su nam se dešavale, jer mi smo nova generacija.

Film se završava kadrovima plavog voza kojim se kovčeg sa telom Josipa Broza Tita provozao celom zemljom, a koji je danas turistička atrakcija. Za male pare možete se njime provozati. Reditelj jedino nije rekao da je trasa danas mnogo, mnogo kraca.