Pišu: Dušan Komarčević i Jovana Georgievski
Prvi svedok optužbe na suđenju Ratku Mladiću Elvedin Pašić seda na klupu za svedoke i priseća se dana kada su u blizini sela Grabovica u BiH 1992. godine poginuli njegov otac i ujak.
„Naredili su da ustanu žene i deca, a ja nisam hteo da ustanem, jer nisam želeo da se odvajam od tate“, priča Pašić u prepunoj sudnici Haškog tribunala.
„Rekao mi je da ustanem, jer ću jedino tako preživjeti“. Svedoku se tresu ruke, a u nekoliko navrata otire suze sa lica. Pašićevo svedočanstvo uvod je u dokumentarni film „Suđenje Ratku Mladiću“ britanskih autora Roba Milera i Harija Singera.
Film „Suđenje Ratku Mladiću“ premijerno je prikazan 9. maja, u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs. Autori filma imali su ekskluzivan pristup sudnici haškog tribunala tokom 530 dana suđenja, koje je obuhvatilo 592 svedoka i skoro 10.000 dokaza.
Prvostepena presuda Ratku Mladiću izrečena je u novembru 2017. godine. Mladić je osuđen na doživotni zatvor za genocid u Srebrenici, proterivanje Bošnjaka i Hrvata iz Bosne i Hercegovine, teror nad civilima u Sarajevu i uzimanje pripadnika mirovnih snaga UN za taoce.
Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju podigao je optužnicu protiv Mladića u julu 1995. godine. Nakon što je proveo 16 godina u bekstvu, Mladić uhapšen u Srbiji 26. maja 2011. godine. Protesti protiv izručenja Mladića Haškom tribunalu tada su održani u više gradova u Srbiji i Republici Srpskoj.
Kada su autori kontaktirali Haški tribunal kako bi tražili dozvolu za snimanje, nisu ni slutili da im predstoji pet godina redovnih poseta sudnici.
„Iako sam znao da ti procesi mogu da traju nisam bio spreman za ovo“, priča u razgovoru za Radio Slobodna Evropa Robert Miler.
Ovo je prvi dokumentarni film o jednom haškom suđenju. Nakon premijere u Holandiji u novembru 2018. godine, obišao je dvadesetak festivala u Evropi. “Reakcije su generalno pozitivne”, kaže Miler.
Kako su autori uopšte uspeli da dobiju pristup sudnici? „Mislim da su po sredi tri ključna razloga“, priča Miler i ističe da je stav optužbe Tribunala na samom početku bio da su dokazi protiv Mladića toliko čvrsti da takoreći ne postoji šansa da ne bude osuđen.
„Presude koje su prethodile suđenju Mladiću dale su predstavnicima Haškog tribunala osećaj ponosa na ono što rade“, smatra autor. On podseća da suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Balkana, nisu dobila veliku pažnju šire javnosti. „Haški tribunal je želeo da se za njihov rad čuje“, ocenjuje Miler.
Film se posebno fokusira na dve tačke optužnice – genocid u Prijedoru 1992. i Srebrenici 1995. godine. „Bilo nam je izuzetno važno da omogućimo da se čuju sve strane. Akteri filma su tužioci i odbrana, članovi Mladićeve porodice i porodica žrtava“, ističe autor.
Mišljenja o ulozi Mladića u oružanim sukobima koji su pratili raspad Jugoslavije do dan danas su umnogome podeljena. Ta podela se mogla videti i na beogradskoj projekciji filma u Domu omladine. Za Stefana Milosavljevića je značajna činjenica da je „Suđenje Ratku Mladiću“ prikazano u glavnom gradu Srbije.
„Mislim da je jako važno da se ovaj film prikazuje u Srbiji i što je na projekciji bio veliki broj ljudi. Važno je da se priča o onome što se desilo u Srebrenici, da to postane deo kolektivnog pamćenja i da se naše društvo suoči sa istinom“, rekao nam je Stefan nakon projekcije.
S druge strane, Hajo Kalke, Nemac koji živi u Beogradu, smatra da film koji je pogledao nije objektivan. „To je, po mom mišljenju, bila pseudoobjektivnost. To znači da on pokazuje nešto, ali daje ograničeno vreme onome što priča odbrana. Ali sve drugo, ceo okvir je jasno postavljen protiv Mladića.“
Momak koji nam se predstavio samo kao Dragan je svoje utiske o filmu je sumirao ovako: „Film je urađen profesionalno, ali ništa novo nisam saznao. Već sam znao sve.“
Miler kaže da je na početku rada na filmu bio iznenađen stepenom polarizacije sa kojim se susreo tokom poseta Bosni i Hercegovini: „Iako sam znao da je bilo protesta nakon što je Mladić izručen Hagu, nisam znao da određena grupa ljudi ne samo da podržava Mladića, nego ga smatra herojem“, priča on. „Sa druge strane, imate ljude čiji su članovi porodica poginuli i za koje je Mladić najozloglašeniji ratni zločinac, čovek koji je kriv što su njihovi bliski ubijeni. Čini mi se da nisam bio svestan dubine etničkih podela koje i dalje traju”.
Miler i Singer su tokom snimanja sarađivali i sa braniocem Ratka Mladića, advokatom Brankom Lukićem. “On je u početku dosta obazrivo odgovarao na moje mejlove, a neke je selektivno ignorisao”, priča Miler. “Na kraju sam uspeo da se sretnem s njim u jednom kafiću, gde sam mu rekao je nama kao rediteljima vrlo važno da prikažemo obe strane, a ne samo optužbu“, navodi reditelj.
Ekipa filma takođe je provela nekoliko dana sa članovima porodice Ratka Mladića. Miler kaže da nije bilo lako zadobiti njihovo poverenje: Mladićev sin, Darko Mladić, na početku je odbio da učestvuje u snimanju.
„Razgovarali smo o tome koliko je, iako će u filmu biti momenata sa kojima se on sigurno neće složiti, važno da Mladićeva porodica ispriča svoju stranu priče. Mislim da im je na kraju bilo drago da učestvuju“, priča Miler.
Ratko Mladić je tokom bekstva pretrpeo dva srčana i moždani udar. Zbog toga, sud je odlučio da ga izuzme iz svedočenja. Susreta reditelja i Mladića jedan na jedan nije bilo.
„U dva navrata, njegovi advokati su me obavestili da me je Mladić pozvao da ga posetim u ćeliji. Ja sam, naravno, pristao, ali oni nikad nisu uredili svu potrebnu papirologiju da bih ja mogao otići u jednu takvu posetu. Mislim da to nije naročito osiromašilo film, s obzirom na to da smo snimali Mladića u sudnici, a prikazali smo i arhivske snimke iz rata“, navodi autor.
- Može vas interesovati: Doživotni zatvor za Radovana Karadžića, 'pravda za sve žrtve'
Miler dodaje da je svestan kritika koje je jedan deo javnosti u Srbiji i BiH imao na rad Tribunala, kao i mišljenja da Tribunal nije doprineo procesu pomirenja u regionu.
„Mislim da je uverenje da bilo koji sud može da pomiri zavađene narode krajnje naivno“, kaže Miler i dodaje da nigde u svetu nijedna međunarodna institucija ne može da sprovede proces pomirenja među narodima – može da pomogne, ali narodi se međusobno moraju pomiriti.
„Tribunal se bavio individualnom odgovornošću određenih ljudi koji su učestvovali u ratu. Čuo sam i mišljenje da tribunal samo otvara stare rane i na taj način dodatno doprinosi podelama. Trenutna situacija na Balkanu, gde se sa konfliktima nije do kraja raščistilo, upravo dokazuje da se ne može dalje dok pravda ne bude zadovoljena“, smatra on.
Miler pronalazi razumevanje i za nezadovoljstvo radom Tribunala koje je prisutno u Srbiji i Republici Srpskoj. „Iako Haški tribunal priznaje i srpske žrtve, on jeste donekle podbacio da osudi odgovorne za zločine protiv Srba“, smatra autor. On dodaje, da se Tribunal suočio sa poteškoćama u prikupljanju dokaza za zločine protiv Srba.
„Ja ne znam da li je to tačno, ali činjenica je da je po pitanju zločina protiv Srba Tribunal bio manje efikasan“, navodi autor. „Mislim da u ogorčenosti koju je rad Haškog tribunala izazvao kod određenih ljudi ima i nerealnih očekivanja i razumljivog nezadovoljstva“, ocenjuje on.
U martu prošle godine, odbrana Ratka Mladića tražila je poništavanje presude i oslobađanje iz zatvora. Žalbeni postupak u vezi sa prvostepenom presudom kojom je Ratko Mladić osuđen za genocid i druge zločine je u toku. Ratko Mladić ima 75 godina. Trenutno se nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, gde čeka konačnu odluku.
Ukoliko ne bude oslobođen optužbi, trebalo bi da nakon izricanja drugostepene presude bude prebačen u neku od država sa kojim Tribunal ima ugovor, kako bi odslužio doživotnu kaznu.
Facebook Forum