Evropsku perspektivu Zapadnog Balkana treba osnažiti - možda posebnom političkom deklaracijom ili zaključcima Saveta ministara EU. To podržavaju i SAD jer su u Vašingtonu ubeđeni da će to veoma doprineti stabilnosti cele Evrope. Promptno obećanje briselskog “zelenog svetla” Islandu za pregovore o članstvu po brzom postupku bilo je okidač za bojazan da će zemlje Zapadnog Balkana osetiti da ih je Brisel gurnuo u stranu. Otuda je Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske, zemlje koja predsedava Evropskom unijom, zatražio pre nekoliko dana da Brisel pruži opipljive dokaze snaženja strategije članstva za Zapadni Balkan.
Jonathan Eyal, direktor Studija međunarodne bezbednosti u londonskom Kraljevskom institutu združenih oružanih snaga (Royal United Services Institute of Defence Studies) za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da je Karl Bilt u pravo vreme ukazao na istinski problem.
Eyal: Uradio je to u atmosferi u kojoj je Evropskoj uniji na delu razočaranje dosadašnjim efektima proširenja, u kojoj njene članice još ispoljavaju nezadovoljstvo poslednjim talasom proširenja koji je obuhvatio Bugarsku i Rumuniju, poslednjim dvema komunističkim državama koje su ušle u Uniju; u atmosferi u kojoj još uvek postoji osećanje, a na to je i Karl Bilt i ciljao, da bivše komunističke zemlje istočne i srednje Evrope zaslužuju manje pažnje Evropske unije nego zapadne zemlje. Javna je tajna da je Bilta najviše iritirala činjenica što su svi u Briselu spremno uskočili u diskusiju o pridruživanju Islanda Evropskoj uniji, pri čemu su još u startu izjavili da u vezi sa islandskom kandidaturom ne vide ni najmanji problem, ali čim su pomenute zapadnobalkanske zemlje odjednom su krenuli da nabrajaju prepreke - političke, ekonomske i socijalne probleme Balkana. Bilt je jednostavno osetio da dvadeset godina od kolapsa komunizma u Evropi nešto nije u redu sa redosledom prioriteta. S razlogom je izrazio stav da bi manjak evropskog fokusa na Balkan i njegove nerešene probleme mogao biti jedan od najozbiljnijih izazova sa kojim će se Evropska unija ubrzo suočiti. Veoma često Brisel tvrdi da je snažno angažovan na Balkanu, ali učinci kao što je, recimo, vizna liberalizacija, koja se u Uniji predstavlja kao izuzetno veliki uspeh, zapravo je samo temelj na kojem Brisel treba da se gradi. Stoga je ono što je Karl Bilt rekao izuzetno važna poruka: ambicije na planu integracije Zapadnog Balkana Evropska unija mora učiniti snažnijim jer one ne mogu da budu zadovoljene jednim, u suštnini birokratskim, korakom kao što je vizna liberalizacija u regionu.
RSE: Postoji li iza retorike Brisela o ponovnom isticanju evropske perspektive Balkana istinska rešenost da se na tome i odlučnije poradi, upravo u skladu sa Biltovim stavovima?
Eyal: Nije lako ignorisati stavove zemlje koja predsedava Evropskom unijom. Bilt, koji je kako izvrstan ekspert za Balkan, tako i vrstan diplomata, svoju argumentaciju prezentirao je veoma snažno. Učinio je to, zapravo, na veoma sličan način kao Obamina administracija koja se odlučila na nov pristup odnosima sa nekim zemljama. I Evropska unija, po Biltovom mišljenju, treba da preispita odnose sa zemljama u svom susedstvu i da se odlepi od filozofije prošlosti. Sad, da li će njegova poruka stvoriti dovoljno snažan zamajac – ostaje da se vidi. Signali su trenutno i ovakvi i onakvi. Komesari Evropske komisije koji su požurili da izjave da će islandska kandidatura odmah dobiti “zeleno svetlo”, zaćutali su jer su shvatili koliko je apsurdno staviti na “brzu traku” zemlju koja je tek pre nekoliko nedelja istakla kandidaturu, a ignorisati zemlja koje su se kandidovale godinama ranije, a kojima povrh toga Evropska unija treba mnogo više nego što treba Islandu. Mora se ovde pomenuti i stav Pierra Lellouche-a, novoizabranog francuskog člana Evropske komisije, koji je u pokušaju da situaciju uravnoteži rekao da niko ne misli da Island treba da skače preko svih drugih. Kao što vidite, signali su mešoviti. Tačno je, razume se, da tehnički gledano, Island nema značajnije prepreke za učlanjenje u Evropsku uniju, ali je takođe tačno, da je u krajnjoj liniji, proširenje Evropske unije politički, a ne tehnički čin. Dakle, ne sme se dogoditi da umesto o političkom značaju prijema preostalih država u evropski klub pričamo o tehničkoj spremnosti Islanda za članstvo, koji zato treba da preskoči taj dugi niz zemalja koje još duži niz godina strpljivo čekaju na učlanjenje. Time se približavamo slanju opasne poruke da nam je špic severnog dela Evrope važniji ili strateški značajniji nego južni deo Evrope.
RSE: Može li Vašington u komunikaciji sa Briselom pomoći proces ubrzanja integracije Zapadnog Balkana u evro-atlantske strukture?
Eyal: Moram podsetiti da je kad god su Sjedinjene Države pokušale da se sugerišu Evropskoj uniji rešenja problema na svojoj teritoriji odgovor bio prilično agresivan, zato što u Briselu postoji snažno osećanje da Sjedinjene Države ne treba da se mešaju u unutrašnje poslove Evrope. Najklasičniji primer ovoga o čemu govorim je, naravno, Turska. Administracija predsednika Obame je poslala poruku Evropskoj uniji da ubrza pregovore o članstvu sa Ankarom, ali je Brisel ne časeći uzvratio prilično oštrim odgovorom – i to Obami koji se u Evropi doživljava kao heroj. Dakle, smatram da Amerikanci ni u pitanju balkanskih integracija direktnim “guranjem” Brisela ne bi mnogo postigli. Ono čime bi oni mogli da doprinesu jeste da ne otežavaju ionako komplikovanu situaciju na Balkanu, čime bi se Unija dovela u situaciju da se suoči sa problemima koji se više ne mogu rešiti. U tom pogledu sam prilični optimista. Kad je potpredsednik Joe Biden nedavno posetio Balkan, on se zapravo uzdržao od bilo kakvih novih inicijativa i “novog mišljenja” kog je na Balkanu svih ovih godina bilo isuviše.
Jonathan Eyal, direktor Studija međunarodne bezbednosti u londonskom Kraljevskom institutu združenih oružanih snaga (Royal United Services Institute of Defence Studies) za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da je Karl Bilt u pravo vreme ukazao na istinski problem.
Eyal: Uradio je to u atmosferi u kojoj je Evropskoj uniji na delu razočaranje dosadašnjim efektima proširenja, u kojoj njene članice još ispoljavaju nezadovoljstvo poslednjim talasom proširenja koji je obuhvatio Bugarsku i Rumuniju, poslednjim dvema komunističkim državama koje su ušle u Uniju; u atmosferi u kojoj još uvek postoji osećanje, a na to je i Karl Bilt i ciljao, da bivše komunističke zemlje istočne i srednje Evrope zaslužuju manje pažnje Evropske unije nego zapadne zemlje. Javna je tajna da je Bilta najviše iritirala činjenica što su svi u Briselu spremno uskočili u diskusiju o pridruživanju Islanda Evropskoj uniji, pri čemu su još u startu izjavili da u vezi sa islandskom kandidaturom ne vide ni najmanji problem, ali čim su pomenute zapadnobalkanske zemlje odjednom su krenuli da nabrajaju prepreke - političke, ekonomske i socijalne probleme Balkana. Bilt je jednostavno osetio da dvadeset godina od kolapsa komunizma u Evropi nešto nije u redu sa redosledom prioriteta. S razlogom je izrazio stav da bi manjak evropskog fokusa na Balkan i njegove nerešene probleme mogao biti jedan od najozbiljnijih izazova sa kojim će se Evropska unija ubrzo suočiti. Veoma često Brisel tvrdi da je snažno angažovan na Balkanu, ali učinci kao što je, recimo, vizna liberalizacija, koja se u Uniji predstavlja kao izuzetno veliki uspeh, zapravo je samo temelj na kojem Brisel treba da se gradi. Stoga je ono što je Karl Bilt rekao izuzetno važna poruka: ambicije na planu integracije Zapadnog Balkana Evropska unija mora učiniti snažnijim jer one ne mogu da budu zadovoljene jednim, u suštnini birokratskim, korakom kao što je vizna liberalizacija u regionu.
RSE: Postoji li iza retorike Brisela o ponovnom isticanju evropske perspektive Balkana istinska rešenost da se na tome i odlučnije poradi, upravo u skladu sa Biltovim stavovima?
Eyal: Nije lako ignorisati stavove zemlje koja predsedava Evropskom unijom. Bilt, koji je kako izvrstan ekspert za Balkan, tako i vrstan diplomata, svoju argumentaciju prezentirao je veoma snažno. Učinio je to, zapravo, na veoma sličan način kao Obamina administracija koja se odlučila na nov pristup odnosima sa nekim zemljama. I Evropska unija, po Biltovom mišljenju, treba da preispita odnose sa zemljama u svom susedstvu i da se odlepi od filozofije prošlosti. Sad, da li će njegova poruka stvoriti dovoljno snažan zamajac – ostaje da se vidi. Signali su trenutno i ovakvi i onakvi. Komesari Evropske komisije koji su požurili da izjave da će islandska kandidatura odmah dobiti “zeleno svetlo”, zaćutali su jer su shvatili koliko je apsurdno staviti na “brzu traku” zemlju koja je tek pre nekoliko nedelja istakla kandidaturu, a ignorisati zemlja koje su se kandidovale godinama ranije, a kojima povrh toga Evropska unija treba mnogo više nego što treba Islandu. Mora se ovde pomenuti i stav Pierra Lellouche-a, novoizabranog francuskog člana Evropske komisije, koji je u pokušaju da situaciju uravnoteži rekao da niko ne misli da Island treba da skače preko svih drugih. Kao što vidite, signali su mešoviti. Tačno je, razume se, da tehnički gledano, Island nema značajnije prepreke za učlanjenje u Evropsku uniju, ali je takođe tačno, da je u krajnjoj liniji, proširenje Evropske unije politički, a ne tehnički čin. Dakle, ne sme se dogoditi da umesto o političkom značaju prijema preostalih država u evropski klub pričamo o tehničkoj spremnosti Islanda za članstvo, koji zato treba da preskoči taj dugi niz zemalja koje još duži niz godina strpljivo čekaju na učlanjenje. Time se približavamo slanju opasne poruke da nam je špic severnog dela Evrope važniji ili strateški značajniji nego južni deo Evrope.
RSE: Može li Vašington u komunikaciji sa Briselom pomoći proces ubrzanja integracije Zapadnog Balkana u evro-atlantske strukture?
Eyal: Moram podsetiti da je kad god su Sjedinjene Države pokušale da se sugerišu Evropskoj uniji rešenja problema na svojoj teritoriji odgovor bio prilično agresivan, zato što u Briselu postoji snažno osećanje da Sjedinjene Države ne treba da se mešaju u unutrašnje poslove Evrope. Najklasičniji primer ovoga o čemu govorim je, naravno, Turska. Administracija predsednika Obame je poslala poruku Evropskoj uniji da ubrza pregovore o članstvu sa Ankarom, ali je Brisel ne časeći uzvratio prilično oštrim odgovorom – i to Obami koji se u Evropi doživljava kao heroj. Dakle, smatram da Amerikanci ni u pitanju balkanskih integracija direktnim “guranjem” Brisela ne bi mnogo postigli. Ono čime bi oni mogli da doprinesu jeste da ne otežavaju ionako komplikovanu situaciju na Balkanu, čime bi se Unija dovela u situaciju da se suoči sa problemima koji se više ne mogu rešiti. U tom pogledu sam prilični optimista. Kad je potpredsednik Joe Biden nedavno posetio Balkan, on se zapravo uzdržao od bilo kakvih novih inicijativa i “novog mišljenja” kog je na Balkanu svih ovih godina bilo isuviše.
