Dostupni linkovi

Evrozoni preti bankrot


Ilustracija
Priredio: Dragan Štavljanin

Evropski zvaničnici su odlučili da kupuju vreme u nadi da će - pre svega Grčka, Irska i Portugalija, kao i ostale zemlje kojima preti dužnička kriza - uspeti da povrate kreditnu sposobnost. Ta strategija za sada ne daje rezultate.

Troškovi pozajmljivanja rastu, umesto da opadaju. U slučaju Grčke, prva zemlja kojoj treba da stigne pomoć, neznatne su šanse da dobije novac od privatnih pozajmljivača pod uslovima koje može da priušti. No, odlaganje da se suoči sa neizbežnim, neće umanjiti nevolje Grčke.

Grčka možda neće uspeti da ostvari zacrtane fiskalne ciljeve, zbog kobnog uticaja fiskalnog stezanja kaiša na ekonomiju ili opiranja da se sprovedu dogovorene mere.
Naprotiv, to će samo učiniti još bolnijim restruktuiranje dugova kada za to dođe vreme, piše Martin Volf (Wolf) u “Fajnenšel tajmsu” (The Financial Times).

Grčki dug je na putu da premaši 160 procenata domaćeg društvenog proizvoda. Nažalost, lako može da dostigne i mnogo viši iznos, kao što ukazuje Nurijel Rubini (Nouriel Roubini) i njegovi saradnici. Grčka možda neće uspeti da ostvari zacrtane fiskalne ciljeve, zbog kobnog uticaja fiskalnog stezanja kaiša na ekonomiju ili opiranja da se sprovedu dogovorene mere.

Realna depresijacija (evra), koja je neophodna da bi se povratila konkurentnost, može takođe da poveća procenat duga u odnosu na bruto društveni proizvod. Istovremeno, neuspeh u sprovođenju depresijacije, može da spreči neophodan rast. Evro može da ojača, čime bi dodatno podrio konkurentnost. Na kraju, banke možda odustanu od podrške ekonomiji.

Imajući u vidu takav dužnički teret, kakve su šanse da zemlja kao što je Grčka, može finasirati svoju dug? Veoma male.

Zamislimo da je kamatna stopa na dugoročni grčki dug 6 procenata, umesto sadašnjih 16 odsto. Zamislimo, takođe, da bruto društveni proizvod raste po stopi od 4 procenta. Treba imati u vidu da su ovo krajnje optimističke projekcije. U tom slučaju, samo za stabilizaciju duga, vlada mora da raspolaže viškom (pre plaćanja kamata) od 3,2 odsto svog društvenog proizvoda.

Teret na leđima Evropljana

Ako Grčka želi da smanji dug do 2040. godine na 60 odsto bruto društvenog proizvoda – što je utvrđeno Ugovorom iz Mastrihta – onda mora da poseduje viškove u iznosu od 6 odsto svog društvenog proizvoda. Onda će grčki građani biti prinuđeni da svake godine plaćaju veći porez nego što dobijaju natrag kroz vladinu potrošnju.
Atina: 10.000 demonstranata protestovalo je protiv vladinih mera štednje, 11. maj 2011.

Šta bi moglo da uveri investitore da je opravdano finansirati Grčku? Ništa što bih mogao da zamislim. Ukratko, Grčka se nalazi u situaciji u kojoj nijedna opcija nije dobra po nju. Kreditori znaju da ona nema kredibilitet da pozajmljuje po kamatnoj stopi koju može da priušti. Ostaće zavisna od sve veće količine pozajmica. No, time zamka postaje još opasnija. Pretpostavimo, na primer, da polovinu grčkog duga drže veliki kreditori, kao što su Međunarodni monetarni fond i Evropski stabilizacioni mehanizam, koji treba da zameni postojeći finansijski stabilizacioni mehanizam.

Pretpostavimo, takođe, da smanjeni dug nepohodan da bi se obezbedile pozajmice na privatnom tržištu – iznosi 50 odsto od njegove nominalne vrednosti. U tom slučaju, privatni kreditori bi bili počišćeni. Pod takvom pretnjom nijedan razuman kreditor ne bi pozajmljivao novac po podnošljivim uslovima. Ukoliko grčki dug preuzmu zvanični finansijeri, onda je povratak privatnim finansijama još manje verovatan.

Ukoliko se ozbiljno prihvati stav da je neophodno isključiti bilo kakvu mogućnost restruktuiranja grčkog duga, zašta se zalaže Lorenco Bini Smagi, uticajni italijanski član odbora Evropske centralne banke – onda će ključne međunarodne institucije morati da neudogled finansiraju Grčku. Štaviše, moraće da budu spremne da to čine pod tako povoljnim uslovima kako bi dugoročno smanjenje tereta duga bilo izvodljivo.

To je moguće, ali to bi bilo politički noćna mora. U moralnom smislu to bi bio veoma opasan poduhvat. Grčka bi skoro u potpunosti izgubila suverenitet na neodređeno vreme, a ozlojeđenost na obe strane bi dostigla tačku ključanja. Neevropske članice Međunarodnog međunarodnog fonda takođe bi sprečile ovu instituciju da bude tako darežljiva unedogled. Teret bi onda pao na leđa Evropljana. Izgleda malo verovatno da bi neophodni sporazum bio održiv.

“Fiskalno zdravlje” nije garantovano

Alternativa je prevremeno restruktuiranje duga, možda sledeće godine. S obzirom da nam tržišne cene ukazuju da to investitori očekuju, to ne bi trebalo da za njih bude šokantno. Restruktuiranje bi trebalo da poveća kreditnu sposobnost Grčke i podsticaje za održiv program stabilizacije i reforme. Štaviše, sa planiranim prevremenim restruktuiranjem duga, vlasti bi takođe mogle da osiguraju neophodnu podršku bankama – kako domaćim tako i stranim.

Postoji mnoštvo načina za restruktuiranje duga. Neki su prinudniji, neki manje. Na sreću, 95 odsto grčkog javnog duga je stvoreno, odnosno izdato po domaćim zakonima, što bi trebalo da smanji pravne probleme u sprovođenju željenog dubokog restruktuiranja. Suvišno je reći, da bi i dalje postojala velika zbrka. Štaviše, nema garancija da bi restruktuiranje duga omogućilo rast grčke ekonomije, jer ona takođe pati od nedostatka konkurentnosti. Unutar evrozone, ne postoji jednostavan način da se reši ovaj problem. Grčka može biti osuđena na dugu deflaciju.

No, koliko god da je nepopularno restruktuiranje – alternativa može biti još gora. Dug bi onda morao da se finansira unedogled. To bi onda vodilo stvaranju zakulisnog mehanizma fiskalne podrške, kudikamo drastičnijeg nego u svim državama u SAD.

Saga se verovatno ne bi završila sa Grčkom. Ostalim državama na evropskoj periferiji – na primer, Irskoj i Portugaliji – takođe će verovatno biti dugoročno uskraćen pristup privatnim tržištima (novca). U bilo kom slučaju nije garantovano uspostavljanje “fiskalnog zdravlja”, imajući u vidu izuzetno teške startne pozicije ovih zemalja. Prezadužene zemlje koje imaju sopstvenu valutu, mogu da je devalviraju.

Međutim, zemlje koje se zadužuju u stranoj valutu, na kraju dođu u situaciju da ne mogu da ispune obaveze prema poveriocima. Ulaskom u evrozonu, članice su prihvatile zajedničku valutu. Ako se isključi restruktuiranje duga kao opcija, članice evrozone moraju istovremeno da finansiraju i kontrolišu jedni druge. Još preciznije, veće i snažnije će finansirati i kontrolisati manje i slabije. Što je još gore, one će to morati da čine sve dotle dok se svaka članica ne oporavi od krize. Da li je to budućnost koju priželjkuju?

Pogledajte komentare (2)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG