Evroazija pod pritiskom rivaliteta SAD i Kine

Piše: Reid Standish

Kako rivalitet Kine i Sjedinjenih Američkih Država postaje sve žešći, njihovo suparništvo različito će se odraziti u zemljama Evroazije, gde te svetske sile imaju zaseban strateški pristup u poređenju s drugim delovima sveta, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Loši odnosi Pekinga i Vašingtona bili su vidljivi na Aljasci 18. i 19. marta kada su se visoki američki i kineski zvaničnici sastali na dvodnevnim razgovorima koji su doveli do javnog sporenja, bez pomaljanja nade za poboljšanje veza.

Prvi razgovori licem u lice na visokom nivou dve najveće svetske ekonomije otkako je na dužnost stupio američki predsednik Džo Bajden (Joe Biden), počeli su obostranim oštrim kritikama u uvodnim rečima pred međunarodnim medijima.

Američki državni sekretar Antoni Blinken (Antony), kome se pridružio savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan (Jake Sullivan), izneo je sijaset zamerki na postupke Kine, uključujući sve militantniji stav prema Tajvanu, interniranje pripadnika muslimanskih manjina u zapadnoj provinciji Sinđang, brutalno suzbijanje demokratije u Hong Kongu i ekonomski pritisak na Australiju.

Jang Đieči, član Politbiroa i najviši izaslanik kineskog lidera Si Đinpinga, koji je predstavljao Peking na Aljasci zajedno s ministrom spoljnih poslova Vang Jiem, rekao je da SAD imaju "hladnoratovski mentalitet" i da "huškaju" države da napadnu Kinu. Takođe je uputio oštre kritike američkim zvaničnicima zbog, kako je rekao, rasnih problema.

Uzavrela diplomatska epizoda ogolila je jetke međusobne stavove Pekinga i Vašingtona i poslala poruku drugim zemljama koje već moraju da se snalaze u tenzijama između svetskih sila da treba da se pripreme za još izazovnije okruženje u narednim godinama.

Za različite zemlje Evroazije – od istočne Evrope do centralne i južne Azije – ta računica može biti drugačija.

Iako je u ovom području sve veće kinesko ekonomsko i političko prisustvo, za koje mnogi analitičari kažu da će u budućnosti privući više pažnje i reakcije iz Vašingtona, glavnica trvenja dve zemlje usredsređena je na pitanja bliža kineskom istoku – poput Južnokineskog mora i rasta tenzije s Tajvanom.

"Evroazija nije u središtu američko-kineskog suparništva", rekao je za RSE Daniel Marki (Markey), profesor na Univerzitetu Džons Hopkins i bivši zvaničnik Stejt departmenta za južnu Aziju. "To ne znači da taj region neće biti važan za praćenje, ali najoštriji rivalitet se odvija bliže istočnim obalama Kine, a ne u zapadnom dvorištu."

Istočne obale naspram 'zapadnog dvorišta'

Dodatno ističući ovaj fokus, američki zvaničnici su se uoči sastanka na Aljasci sastali sa saveznicima u Japanu i Južnoj Koreji kako bi ponovo potvrdili svoje veze i bolje se koordinisali prema Kini, što i Tokio i Seul smatraju glavnim bezbednosnim pitanjem.

Na sastanku je Peking izneo široku agendu koja je pokazala sve veću samouverenost kineskog rukovodstva širom sveta. Kineska ekonomija je izdržala trgovinski rat s administracijom predsednika Donalda Trampa (Trump) i snažno se oporavila od finansijskih poteškoća koje je donela pandemija.

Ovo samopouzdanje delimično je posledica povećanja prisustva Kine tokom poslednje decenije širom Evroazije, uglavnom u obliku više milijardi dolara vredne Inicijative pojas i put, koja je finansirala infrastrukturne projekte u regionu kao sredstvo za rast političkog i ekonomskog uticaja Pekinga.

Povećanje moći preko projekata povezanih s Inicijativom pojas i put napravio je od Evroazije geopolitičku laboratoriju, s Kinom kao vodećim finansijerom razvoja pošto su kineske državne banke podržavale skupe građevinske projekte na rizičnim tržištima – proširujući uticaj Pekinga i stvarajući nove mogućnosti za kineske kompanije dok investira na strateškim lokacijama poput pakistanske luke Gvadar, železničkih veza širom centralne Azije i iranskog velikog, ali problemima ophrvanog naftnog sektora.

"To što Peking radi širom Evroazije je značajno i imaće posledice ako bude mogao da ostvari svoje ciljeve, ali to nije nimalo lako", rekao je Marki.

Iako je istočna Azija još uvek region koji karakteriše vojno prisustvo SAD i plejade američkih saveznika, Evroazija je složena mešavina zemalja koje predstavljaju daleko manje neprijateljsko političko okruženje za Peking.

To je delimično ono što je motivisalo kinesku ekspanziju na zapad širom regiona u obliku Inicijative pojas i put: prijemčive vlade željne kineskog kapitala i ogroman prostor gde SAD zatvaraju vojne baze i smanjuju prisustvo u Avganistanu.

"Postojala je želja da Kina izbegne previše otvorenu konfrontaciju sa Zapadom, što govori zašto su kineske strategije tražile mogućnosti širom Evroazije", rekao je za RSE Edvard Lemon (Edward), stručnjak za centralnu Aziju s Teksaškog univerziteta A&M. "Kina će nastaviti da povećava svoju ulogu u regionu, posebno dok (SAD) nastavljaju povlačenje iz Avganistana."

Evroazijski interesi

Američka umešanost je, s druge strane, sasvim drugačija. Iako je Iran među najvažnijim pitanjima za Bajdenovu administraciju, regioni poput centralne Azije nisu politički prioritet Vašingtona.

Američki interes i umešanost u centralnoj Aziji su rasli i jenjavali posle raspada Sovjetskog Saveza, intenzivirajući se nakon invazije na Avganistan 2001. godine i potonjih antiterorističkih vojnih kampanja.

Region je ponovo dobio više pažnje, kako Vašington sve više gleda na Kinu i Rusiju kao na dva glavna rivala na globalnoj pozornici, ali izgleda da Vašington nije spreman da se nadmeće s dubokim džepovima Pekinga i verovatno neće biti podjednako posvećen kao Moskva.

Jedno pitanje koje bi moglo dobiti više pažnje usred rastućih tenzija između Pekinga i Vašingtona je Sinđang, gde je kineska vlada navodno u logore za interniranje zatvorila više od milion Ujgura i pripadnika drugih muslimanskih manjina. SAD i druge zapadne države sve više govore o tim kampovima i Evropska unija je 22. marta pristala da uvede sankcije kineskim zvaničnicima zbog postupaka Pekinga u Sinđangu.

Poslednjih godina Peking je pojačao kapacitete za nadziranje u svom zapadnom regionu, koji se graniči s Kazahstanom, Kirgistanom i Tadžikistanom, i pokrenuo brutalne akcije protiv turkijske muslimanske manjine.

Ovi napori su najviše usmereni na kinesko ujgursko stanovništvo, ali Kazahstanci i Kirgizi takođe su se našli u logorima, što je oštetilo imidž Kine u širem regionu.

U februaru 2020. godine tadašnji državni sekretar SAD Majk Pompeo (Mike) usmerio je svoju pažnju na prisustvo Kine u centralnoj Aziji tokom obilaska region, izražavajući zabrinutost zbog korupcije, neodrživog duga i zlostavljanja u Sinđangu. Oštri antikineski fokus navodno je uznemirio lokalne vlade koje nastoje da izbegnu da budu uhvaćene u razmirice većih sila i umesto toga žele da iskoriste manje primetno prisustvo Vašingtona kako bi uravnotežile značajno veću težinu Pekinga i Moskve.

"Centralna Azija nije poprište američko-kineskog rivalstva, ali neće biti lako (da se izbegne umešanost) s obzirom na to da su odnosi toliko loši, a suparništvo (SAD i Kine) raste", rekla je Nargis Kasenova (Kassenova), viša istraživačica na Harvardu koja se bavi ulogom Kine u regionu.

Ipak, uprkos produbljivanju rivalstva Pekinga i Vašingtona i težoj političkoj klimi, nijedna strana nema mnogo interesa da promeni svoj tradicionalni pristup centralnoj Aziji i šire.

Prema Kasenovoj, suočavanje s povećanjem pritiska sukoba supersila biće sve teže za male zemlje, jer moraju da sarađuju i s Rusijom koja se sve više približava Kini, dok veze između Moskve i Vašingtona dostižu najniži nivo u istoriji.

Ipak, kaže ona, glavni spoljni igrači imaju malo interesa da pretvore centralnu Aziju ili njene susede u novo područje sukoba dok drugi tinjaju širom sveta.

"Uvek su se uvažavali lokalni senzibiliteti i verovatno će tako i ostati", rekla je ona.