Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Bursać: Živimo sa demonima prošlosti


Dragan Bursać

Dragan Bursać, bosanskohercegovački novinar i kolumnista nedavno je dobio Evropsku nagradu za novinarstvo. To priznanje najveće je u oblasti novinarstva na Starom kontinentu. Iako je jedini iz BiH koji je uspio dobiti ovo prestižno priznaje, tek rijetki mediji u Banjaluci gdje Bursać živi objavili su ovu vijest. Nagradu je dobio za kolumnu o dječaku Petru, a koja se bavi zločinima koje su počinjeni protiv srpskog naroda u Konjicu. Dargan Bursać u svojim kolumnama bavi se najtežim pitanjima rata i ratne zaostavštine u BiH, zbog čega je meta svakodnevnih napada.

RSE: Nedavno ste dobili Evropsku nagradu za novinarstvo, to je najveće priznanje u oblasti novinarstva u Evropi. Šta vam ta nagrada znači? Posvetili ste je, čini mi se, dobrim ljudima u BiH.

Bursać: Ja još nisam svjestan u potpunosti da sam dobio tu nagradu. Mislim to je najveće novinarsko priznaje u Evropi. Iz BiH mislim da niko nikada nije bio ni nominovan u užem izboru. Sa ovih prostora nagradu je dobio Boris Dežulović i evo sada ja u kategoriji mišljenje, odnosno kolumna. Ja sam zaista ovu nagradu posvetio Bosni i Hercegovini, jer je ovo jedan od dokaza da u novinarstvu takođe možemo da se takmičimo i sa velikim svjetskim imenima i sa velikim novinarskim kućama. Tako da je to ekstremno bitna stvar za sve moje kolege novinare u BiH i regionu, jer mi pokazujemo da zaista možemo raditi iako su nam uslovi rada uažasni na mnogo nivoa i na mnogo načina.

RSE: Nagradu ste dobili za priču o dječaku Petru iz Konjica. Za one koji ne znaju, kolumna se bavi zločinima počinjenim nad srpskim narodom u tom gradu. No, to nije jedina kolumna koja se bavi ratom i poratnom zbiljom u BiH. Zbog čega su ove teme važne?

Mi permanentno živimo 1993. godinu, nažalost. Mi permanentno izvlačimo demone prošlosti, umjesto da izvlačimo ljude iz prošlosti.

Bursać: Nažalost, tih tema je i previše. Mi moramo zaista da očistimo korov neznanja, zaborava i ćutnje ispred naših dvorišta, ispred naših stanova, ispred naših habitusa živonih da bi krenuli dalje. Mi nismo uradili jednu bitnu stvar 1996. godine, a to je denacifikacija koja bi bila uvod u katarzu. A uvod u katarzu je priznati da je neko u vaše ime počinio zločin. Naći, što je najbitnije, sve one mrtve, sve one žrtve koje dan danas nesahranjene leže, da bi se uopšte krenulo u buduućnost. A mi to već četvrt vijeka odlažemo.

I negdje pokušavam nekim malim koracima da izvučem te ljude iz zaborava, da se ljudi prosto suoče, vide sve to i da saznaju i onda da krenemo dalje. Bez toga mi nećemo krenuti dalje. Mi permanentno živimo 1993. godinu, nažalost. Mi permanentno izvlačimo demone prošlosti, umjesto da izvlačimo ljude iz prošlosti. To je negdje, tako da kažem, moja misija, koju sam sam sebi postavio. Ako uspijemo sve to riješili mislim i nadam se da bi onda trebali krenuti dalje.

Glas razuma nije dobrodošao

RSE: U kontekstu svega onoga što govorite, nemoguće je ne pomenuti da u Banjaluci veliki broj medija nije ni objavio da ste dobili Evropsku nagradu za novinarstvo. Zašto je to tako?

Smeta im moje ime, smeta im to što permanentno ukazujem na silne zločine koje je neko uradio u ime srpskog naroda.

Bursać: Ja sam se čak obratio banjalučkoj javnosti i medijima, ali mislim da je to bilo retoričko obraćanje. Ja sam nažalost znao da mainestrim mediji, poput Radio Televizije Republike Srpske ili većih privatni medija, neće ni slova prozboriti o tome. Prosto, ne znam, smeta im moje ime, smeta im to što permanentno ukazujem na silne zločine koje je neko uradio u ime srpskog naroda, s druge strane svi ti mediji se identifikuju sa ljudima koji su optuženi ili osuđeni za najveće ratne zločine i na kraju za genocid. I negdje onda kada tako postavite stvari, one jesu nakaradno postavljene ali su tako postavljene, sasvim je logično da moje ime u najmanju ruku je nepoželjno i jedna je neprijatnost za Banjaluku i Republiku Srpsku, pa se stoga čak i kada se ukazuje na zločin nad Srbima niti pominje ta kolumna, niti pominje moje ime.

Ja sam čak predložio da izbrišu moje ime, i da tu kolumnu čisto radi saznanja šta se dešavalo, konkretno recimo Srbima u Konjicu, prenesu svojim čitateljima, gledateljima ili posjetiocima portala, međutim, naravno to nije naišlo na bilo kakav odjek. I to više govori o sredini, nažalost, u kojoj živim i koja kao takva toksificira medijski od najmlađe djece do starijih ljudi, izvrtanjem povjesnih činjenica ili što je još gore negiranjem povjesti.

RSE: Zbog pisanja ste svakodnevno izloženi različitim pritiscima. Kako to komentarišete?

Bursać: Nažalost to je tako. Nažalost ljudi koji nisu istomišljenici biraju sredstva poput prijetnji smrću, zastrašivanja i ko zna čega sve ne. I nažalost, živimo u državi u kojoj se morate navići na to ili se prestati baviti poslom kojim se bavite. Ja se na neki način navikavam, dovijam se da bi nastavio raditi svoj posao. Međutim, sistem nam je neuređen.

Na kraju krajeva mi uopšte nemamo zakon, o zabrani negiranja genocida i zločina, da krenemo od toga. Znači može ko hoće i kad god hoće izgovoriti rečenicu tipa: "U Srebrenici se nije desio genocid" i ne da neće odgovarati nego će na tome dobijati političke poene i najvjerovatnije uzeti izbore, uzećemo za primjer recimo gospodina Dodika. Tako da je ovo totalno nakaradno izvrnut sistem, gdje onda glas razuma, i ako ne razuma onda istine, u najmanju ruku nije dobro došao.

RSE: Vjerujete li da će vaše pisanje promijeniti nešto na bolje?

Bursać: Iskren da budem ne vjerujem, zato što to nije do mog pisanja već je do svijesti naroda, a ja nisam ni pedagog, ni sociolog, ni psihopatolog, a bogme ni psihijatar da se mogu baviti tim stvarima, ja mogu raditi ono što radim. Moje pisanje može promijeniti pojedince, stavove pojedinaca, može na kraju krajeva ubijediti pojedince da i oni krenu u neke svoje istrage i u to vjerujem. A promjene društva ovakvog kakvo jeste, na ovakvim nogama kakve jesu, sa ovakvim paradigmama kakve jesu nažalost tu jedan pojedinac poput Dragana Bursaća ili bilo koga drugog, ne može nešto puno uraditi. Nažalost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG