Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Ne smem zaspati, bojim se snova! (30. deo)


Grad Konjic, arhivska fotografija
* Dok držim ruke naslonjene na zid, po zapovedi zdepastog pretražitelja, probada me bol u predelu bubrega i grudnog koša.To mi se redovno dešava kada doživljavam velika uzbuđenja.

* Približavamo se Orahovici. Tu je odmaralište “Oslobođenja”, kojeg je “rekvirirao” Juka Prazina. “Hoće li nas tamo?” - brinem. Prolazimo pokraj odmarališta i nastavljamo put. Odahnuh primetno. Nisu Jukini!

* “Što se mene tiče, vi ste u u zatvoru dok se ne utvrdi vaša odgovornost u vezi saznanja da ste sarađivali sa četnicima”. Iznerviran, odgovorio sam britko: “O ovome ću izvestiti radio i televiziju. Ja sam zamenik komandanta Armije RBiH, tako ne možete sa mnom razgovarati”.


Dokazaću na čijoj je strani istina

02. novembar 1992.
Ujutro, 2. novembra 1992, sa Nihadom Ališpagom, zamenikom komandanta jedinice “Zulfikar”, odlazim u obilazak položaja jedinice na Golom brdu. Vozimo i doručak za borce. Znatiželjno se raspitujem šta im šalju za obrok – konzervu ribe, belu kafu i 1/4 hleba po vojniku.

Krećemo sa Malog polja, za koje je paljanska agencija “Srna” javila pre dva dana da je u rukama “hrabrih srpskih boraca”. Vozimo devet kilometara oštećenim asfaltnim putem, pa nakon toga skrećemo na kišnim bujicama izlokan makadamski put. Prolazimo tik pored razvalina planinarskog doma na Brezovači. Prisećam se da su tuda, hladnog februara 1942. godine, prolazile partizanske brigade, boreći se protiov fašista. Sada, pedeset godina kasnije, mi se borimo protiv domaćih, povampirenih neonacista, za rodnu Bosnu i Hercegovinu.

Po uskom putu, s oštrim krivinama i strminama, vozilom vešto upravlja stasit i pričljiv momak, lepog lica i indikativnog nadimka Kec. Napustio je mesto konobara u Nemačkoj i vratio se u ratnu Bosnu. Sa njim je vreme brzo prošlo i eto nas na samom vrhu Debelog brda, kota 1050 m n/v. Pred polazak u obilazak jedinice Nihad mi uruči desetak kutija „Drine“, da podelim borcima. "To će ih obradovati, posebno što je to iz vaše ruke!"

Primetili su naš dolazak iz daljine. Već su bili u pripremama za doručak kad smo se zaustavili. Pozdravljamo se, prozborimo po neku... Uz pošalice delim cigarete. Uzimaju ih sa zahvalnošću. Obilazim zaklone u kamenjaru. Vojnici su dobro uradili pojedinačne zaklone. Podučavam ih kako da naprave širi grudobran od zemlje i busenja. „Pri udaru metka u kamen, on se najčešće rasprsne i kameni “geleri” mogu naneti velike povrede, pa čak i da usmrte!“ - objašnjavam vojnicima. Na položajima nema skloništa! Vojnici slobodno vreme provode i spavaju na otvorenom! Nihad me ubeđuje da su vojnici istrenirani da 24 sata provedu na otvorenom, na kiši, vetru, snegu, suncu. Ne mirim se s tim objašnjenjem. Naređujem da se u roku od pet dana uradi grupno sklonište. Nihad disciplinirano prima naređenje sa ”Razumijem, gospodine pukovniče!”, ali sam u glasu osetio nezadovoljstvo. Nisam se na to obazirao.

Doručak vojnicima dele dve nasmešene devojke, poreklom iz Novog Pazara u Sandžaku. Mene su ponudile sudžukom (tur., goveđa kobasica – nap. autora) i sirom. Zahvalio sam se i uzeo vojnički doručak. Kec se nije libio, u slast je pojeo “moju” sudžuku i sir.

Komandir položaja nam priča o jučerašnjim borbenim dejstvima na pravcu Žunovnica – Lokve. Čuli su na radiju da je Mladić naredio da se preseče igmanski put i spreči snabdevanje Armije RBiH u podnožju Igmana. U osvit dana, četnici su pokrenuli tenkove, artiljerija tuče svaki metar između Karaule i Lokava. Stigli su bili čak do Kasatića. Naši su ih borci teškom mukom, ali uspešno, zaustavili. Oštetili su im dva tenka, ubili desetak vojnika: “ I to u baš u trenutku kada se čuo ezan (tur., grleni poziv na molitvu sa džamije – nap. autora) iz Lokava!”

Napregao sam pažnju. Dole, u Hadžićima, čujem zvuk motora i škripu gusenica, pokret vozila. Vojnici mirni, ne reaguju. Jedan mi nemarno objašnjava: “Neće ovamo. Jučer su dobili lekciju. Neće da prave novu grešku”.

Vraćamo se šumskim putem. Odmaram pogled na jesenjem šarenilu lišća na drveću. Jele i borovi dosežu oblake, breze se podvukle pod krošnje bukava. Put nam presecaju hitri zečevi, a veverice radoznalo gledaju. Zakleo bih se da nas jedna prati akrobatskim skokovima, s grane na granu, s drveta na drvo duž puta. Da nas ne sustižu udaljene esplozije, pomislio bih, grešan, da sam u raju!

Sunce se penjalo prema svodu, a s njim i temperatura. Sarajevo je u magli, nadam se da će se podići i da ću ga moći videti. Uželio sam ga! Jedva čekam da se vratim. Magla se nije digla.

U hotelu “Borik” zatičem Mirsada Čauševića, člana Obaveštajne uprave Glavnog Štaba i Aliju Ismeta, operativca 1. Korpusa. Stigli su iz Sarajeva kao prethodnica veće grupe oficira koji imaju zadatak da pruže stručnu vojnu pomoć komandama i štabovima u Goraždu, na Igmanu, u Konjicu, Mostaru i Zenici.

Čaušević, ne baš ljubazno (ili mi se tako čini!), pozdravlja se i upoznaje me sa naređenjem komandanta Halilovića. „Gospodine pukovniče, vama je naređeno da pomognete u formiranju brigada u Konjicu i Jablanici, koje će, nakon formiranja, biti uključene u deblokadu Sarajeva!“ I, kao da je jedva čekao, reče: „Vi se više ne trebate pojavljivati na Igmanu!“

Ne znam da li je to bilo Seferovo uputstvo ili me Mirsad ne želi na Igmanu. Sada je Igman potpao pod njegovu vojnu nadležnost.

Nevoljko prihvatam naređenje. Mislim da mi je, kao stručnoj ličnosti, mesto na Igmanu, gde će se vršiti pripreme za deblokadu Sarajeva. Mislim da će Sefer promeniti odluku kad izađe na Igman.

U jednom zavučenom delu hotela očekivao me komandant fočanske brigade Zaim Beširević. Mnogi su mi pričali o Zaimu, koji je samoorganizovao narod u dolini Drine i vodio borbena dejstva u dolini reke Sutjeske. Krase ga odvažnost, odlučnost i hrabrost. Neprekidno je uz borce i sa izbeglim stanovništvom. Obljubljen je i poštovan. Oficir bivše JNA još u toku agresije na Hrvatsku prozreo je namere vojnog rukovodstva i vlasti u Srbiji, pa je JNA napustio krajem 1991. godine. Srdačno smo se rukovali i upitali za zdravlje, kako je i običaj, iako se ranije nismo videli.

Crna gusta brada na preplanulom licu odavala je sliku umornog i napaćenog čoveka. Vuk-samotnjak! Ali, čim je počeo referisati o brigadi, poprimio je izgled osobe koji sa dubokom verom u sebe i ono što radi ne može biti ni umoran, i nikako napaćen! Sa pažnjom slušam vrsnog komandanta.

“Brigada je više od četiri meseca uspešno odolevala napadima JNA, a potom srpske bosanske vojske, sve dok je bilo municije. Danas je razvučena od Goražda do Igmana. Na Igman je došao iz Sarajeva, gde je otišao da od Sefera Halilovića zatraži pomoć u oficirskom kadru i municiji, da postavi jedinicu ponovo na noge. Misli da je najbolje rešenje da uđu u sastav goraždanske operativne grupe, čiji je komandant Ferid Buljubašić. Iako razočaran, siguran sam da neće odustati od namere da okupi saborce i da se ponovo uključi u odbranu Bosne i Hercegovine. To mu i kažem. Kroz jedva primetan smeh upita: “Zar sumnjate u mene?” Preporučujem ga Vehbiji Kariću. On je sada nadležan za jedinice od Grepka do Goražda.

Presrećem Ediba Šarića. Kaže da ima problema na Stratištu, Borci iz Visokog već dva dana nemaju smene. Hranu primaju neredovito, gladni su i umorni. Poslali poruku: “Napuštamo Stratište!”

Edib krenuo da ih zadrži. “Idem da ih urazumim. Ne smiju napustiti položaj”. Ide prema “kediju”. Dovikujem mu: “I ja ću sa vama! Ja sam ih posetio prosle noci!“

“Ne, veoma je opasno ići u pō bijela dana”, namerava Edib da me spreči. “Odlučio sam da idem i tako će biti!” - odlučno odgovaram i ulazim u automobil.

Edib ima problema da pokrene motor. “Desi se da motor iznenada stane i u punoj brzini. Istrošen je, a benzin je pun vode.” - pravda se. Opet, sumnjam da je u pitanju strah. Koči ga pomalo. No, učas već jurimo asfaltnim putem niz Igman. Šutimo. Desnom rukom čvrsto se pridržavam za rukohvat. Strah me da ne sletimo s puta. Pred nama, u daljini, odjekuju eksplozije. Uz put, desno, skriveni iza velike kamene gromade, trojica vojnika daju nam rukama znakove da ne idemo dalje. Edib malo prikoči, vešto zaobiđe manjerku za hranu koja je nekome ispala i naglo skrenu udesno na kolski put. Gotovo da smo se prevrnuli. Sjurismo se putem i evo nas začas među vojnicima na Stratištu.

Vidimo da su pratili našu vratolomiju i da su se lepo zabavljali! To nije uticalo na njihov naum da napuste položaj. Edib pokuša da objasni kako je došlo do problema sa hranom i kašnjenja smene. Vojnici ga ne slušaju, u horu dobacuju i protestuju. Najgrlatiji mi se obrati: „Gospodine pukovniče, gde vam je oficirska riječ. Obećali ste prije dvije noći i za hranu i za smjenu! Pa ništa“. I ostali ga podržaše.

Mislim se: u pravu si momak, ali nisam moćan da rešim vaš problem! Ne reagujem na vojnikovu kritiku. U trenutku kada je došlo do malog pada tenzije među vojnicima, obraćam im se rečima: “Hajdemo svi odavde. Prepustimo Igman četnicima. Vi se vratite u Visoko, a Sarajevo ćemo prepustiti na milost i nemilost krvožednim, ostrašćenim ratnim zločincima. Ako je cena za ovo što ste vi ovde dva dana više, zbog toga što je vaša smena imala problema da dođe iz Zenice, i što, zbog stalnog granatiranja, ne može da vam se doturi hrana u toku dana, onda tu cenu treba da platimo žrtvama Sarajlija.”

Govorim, gledam u njih, osluškujem reakciju. Slušaju u tišini, bez dobacivanja. “Zamislite kako bi se neprijatelj radovao kad bi znao da borci Armije BiH, “zlatni ljiljani”, beže s položaja bez opaljenog metka? Jučer vam je drug poginuo na položaju i umesto da ga osvetite, vi ćete da napustite položaj. Znam da jedva čekate da se vratite u Visoko, roditeljima i porodici. Ako ste izdržali na ovoj vetrometini četiri dana, izdržite još nekoliko sati, dok ne stigne smena. Hrana će vam biti dostavljena do tri sata!”, govorim s naprezanjem, promuklim glasom.

Ćutim. Očekujem reakciju. Pogledam u Ediba. Na licu mu skriven smešak. Nastade komešanje među vojnicima. Dogovaraju se po grupama. Čini se da traje večnost. “Hoće li poslušati?” - odzvanja mi u glavi. A onda, izdvoji se na korak-dva ispred vojnika crnomanjast mladić, nabildanih mišića, srednje visine, duge kose vezane u rep, ispod razdrljene košulje vide se istetovirane grudi i ruke, pa će:

“Pukovniče, mi smo vojska, nismo mala djeca da nam ispirate mozak. Ostajemo do večeras. Ako ne dođe smjena, eto vas, pa se vi borite s četnicima!” Pa se okrenu saborcima i komandova: “Razlaz, vojsko!” Ejub i ja nemušto se pogledasmo, pa bez reči put „kedija“. Jedan brižni vojnik (alal mu vera!) dobaci: „Čuvajte se, tenk gađa cijeli dan!

Na asfaltu Edib prikoči, izađe iz vozila, dograbi praznu manjerku za hranu. Baci je u zadnji deo kola. I baš tada, na stotinjak metara ispred nas, prolomi se prasak i stotine parčadi metala i kamena poleti na sve strane. “Šta to bi?” - pitam iznenađeno, a Šarić viče: “Tenkovska granata. Sada će odmah još jedna”.

I zbilja, druga gotovo istog momenta ‘roknu’ skoro gde i prva. “Prve dvije su automatsko punjenje. Za treću, 30 sekundi vremena.” - objašnjava Edib i punom brzinom provozi nas kroz mesto eksplozije. Osećam, bledim u licu, stežem grčevito rukohvat, skupljam se u nekakvu loptu na sedištu. Hteo bih da se smanjim.

Trojica vojnika još čuče iza stene. Aplaudiraju nam i podižu palčeve uvis, veseli što smo izmakli granatama. Sad i ja, smejući se, osokoljen tim činom, pružam ruku Šariću i kažem: “Čestitam Vam!” Edib podiže ruku s volana da primi čestitku, u brzini izgubi kontrolu nad vozilom, „kedi“ zaplesa po asfaltu: Edib je grlato ispuštao čudne krike. Nisam mogao da shvatim da li to Edib radi od radosti ili iz nekog drugog osećanja. A onda viknu:

“Sad će i treća!” Istog momenta nov prasak potvrdi njegovo proricanje. Okrenuo sam se i na pedesetak metara iza nas ugledao zadimljeno mesto na asfaltnom putu. “E, ja vama sada čestitam... Sad je sigurno... Hteo sam iskušati vašu hrabrost. Niste se uplašili!” - vragolasto se Edib cerio, mirno upravljajući vozilom, ničim ne podsećajući na onog malopređašnjeg urlatora.

Obećanje dato visočkoj jedinici na Straištu odmah smo ispunili. Po povratku u Štab zatražili smo hitnu smenu za njihovu jedinicu. Momci su je doista zaslužili, premda način na koji su je iznudili nije bio vojnički uzorit. Vreme i život kojeg živimo nisu normalni, zar jedino od vojske tražiti, u tim okolnostima, da bude njegov normalniji deo?

2. decembar 1992.
Prohladno zimsko jutro u Konjicu, oko 10.30 sati. Uz Đaninu kafu, u Zejnilovom domu, dovršavam čitanje romana “Žudnja za životom”, romansirana priča o velikom slikaru Van Gogu.

Iznenada, buka u dvorištu. Glasovi i repetiranje oružja. Povik “Ruke uvis!” nadjača celu buku. Nova komanda: “Stoj! Nazad!” Potom, dvojica vojnika upadoše u prostoriju sa oružjem u rukama. Jedan se ustremio prema Đani, a drugi se obrati meni: “Hajde, diži se! Brže! Izlazi!” Zbunjen sam, ne znam šta da radim. Izvode Đanu, a ja ne reagujem. Petljam nešto oko stvari. Stavljam, vraga stavljam, pokušavam staviti beležnicu u oficirsku torbicu, ali mi papiri ispadaju iz ruku i padaju po podu. Grdosija, vojnik, nervozno viče: “Hajde! Brže, šta čekaš!? Izlazi, izlazi, kad ti kažem!”. Dere se iz petnih žila i otima mi torbicu. Izlazim. U dvorištu grupa naoružanih ljudi. “Mitketovo maslo!” - pade mi na um prva suvisla misao u ovoj nejasnoj situaciji.

Na ulici masa ljudi. Znatiželjno gledaju šta se to događa u Zejnilovoj kući i dvorištu. “Ovuda!” - upućuje me grmalj i vodi prema zidu. “Gore ruku, gore!” - sad me prihvata jedan zdepasti vojnik i počinje pretresati. Ništa ne nađe, pa ponovi opipavanje.“Traži pištolj!”, - prođe mi kroz glavu. E, baš ćeš ga naći! Nikad ga i nisam nosio sa sobom.

Dok držim ruke naslonjene na zid, po zapovedi zdepastog pretražitelja, probada me bol u predelu bubrega i grudnog koša.To mi se redovno dešava kada doživljavam velika uzbuđenja.

Poredani uza zid, sa rukama nad glavom, stoje Irfan, Đana, Zajkin sin, Ališpago, načelnik veze, vojnici iz našeg obezbeđenja. Đana traži dopuštenje da uđe u kuću i isključi električni šporet, vojnici joj ne dopuštaju. Mirujemo, šta drugo možemo, i čekamo rasplet događanja... Bol u telu popušta.

Neprijatnost je zamenila strahovanje. Ljudi nas sa ulice posmatraju i dobro znam da među njima ima i onih koji me prepoznaju. Šta li sada oni misle o Jovanu Divjaku, čoveku i zameniku Glavnog štaba? Kakva ljaga na naše ličnosti, Bože!?

“Gdje su ključevi od kola?” - vrište dvojica vojnika. Niko ne odgovara. “Pukovniče, gdje su ključevi?” - obraća mi se ona grdosija od vojnika.
“Ne znam”- odgovaram iskreno. “Ako nam ne date ključeve, nećete se dobro provesti!” - preti dugajlija. “Nek’ dobro zna onaj kod koga ih nađemo šta će mu se desiti!”- nastavlja.

Irfan nevoljko vadi iz džepa ključeve “patrola” i “micubišija”. Vidi da je šejtan odneo šalu i da su ovi spremni na sve. Dobro je uradio.

“Penjite se na kamion!”- sledi nova zapovest. “Brže! Brže!” Penjem se šesti na kamion, sedam na klupu i čekam. Očima propitujem Irfana i Ališpagu o čemu se radi. Sležu ramenima, ni oni ne znaju što se događa. Kamionu prilazi neki vojnik i naređuje:

“Gospodine pukovniče, siđite! Idete sa mnom u džipu!” Sa mnom privode i Ediba Šarića, koji protestuje: “Dobro što mene hapsite, ali zašto to činite pukovniku?”

Ignorišući Edibovo pitanje, vojnik kaže: „Pukovniče, nema nikavih problema, samo vi uđite u kola!” Vozimo se u “micubišiju”. Dan je prekrasan, sunčan. Posmatram zelenu Neretvu do Čelebićkog mosta. Mislim, vode nas u zatvor u Čelebiće. Ne. Vozilo nastavlja putem uz levu obalu Jablaničkog jezera. Gledam visoki jesenji vodostaj jezera i po glavi motam pitanje: „Ko su? Kuda nas vode?“ Za sada nemam odgovor.

Vozač započinje običan razgovor. “Kako se osjećate? Nemate se čega bojati. Biće sve u redu!” Nemam volje za tako neutralan razgovor. Nisu ovo dečja posla! Stoga šutim.

Približavamo se Orahovici. Tu je odmaralište “Oslobođenja”, kojeg je “rekvirirao” Juka Prazina. “Hoće li nas tamo?”- brinem. Prolazimo pokraj odmarališta i nastavljamo put. Odahnuh primetno. Nisu Jukini!

Ubrzo skrećemo desno u Ostrošcu. Znam put. Uputili smo se ka visećem mostu i Kostajnici. Nov strah ovlada mnome. “Možda je HVO? Stiže li me to konjička optužba da sam onomad „zavadio muslimane i Hrvate u dolini Neretvice“?

Kostajnica je prepuna vojne tehnike i vojnika. Na položajima vidim protivavionske mitraljeze i topove. Strepim, šutim i iščekujem. Prolazimo i Kostajnicu. Nije ni HVO Nastavljamo put Buturovića polja. Smiruje me saznanje da naša kolona skreće put škole u Parsovićima.

Koji čas kasnije uvode nas u učionicu. U njoj sam prošli mesec dva puta držao sastanke sa komandom brigade koja je u fazi formiranja. Poslužiše nas kafom! Nakon izvesnog vremena u učionicu uđoše komandant brigade Hakalović i njegovi pomoćnici Homeini i Jusuf.

“Ovo nije nikakvo privođenje, ovo se čini iz bezbednosnih razloga” - objašnjava nam neuverljivo. Komandant me poziva u kancelariju. Tamo se kao još jednom izvinjava: “Nismo znali da ste i Vi u Zejnilovoj kući. Mislili smo da ste u ARKU. Biće sve u redu! Ovdje ćete biti bezbjedni, niko vas neće dirati!”

Usledi dug Hakalovićev monolog o velikom kriminalu od Igmana do Mostara i nemoći civilnih vlasti i vojne komande da se suprotstave "mitkićima” i “jukićima". Puno je priče potrošio na Zejnila: “Pobjegao je prije nedelju dana iz Konjica. Kažu da su ga četnici helikopterom prebacili u Beograd. Ustašama je prodao municiju iz ‘Igmana’. Puštao je Srbe iz zatvora u Čelebiću..... Sve se to mora raščistiti ... ovako dalje ne može!...”

Slušam Hakalovića bez komentarisanja i upadica. Ne znam o čemu govori u vezi sa Zejnilom Delalićem. U dva meseca mog boravka u Konjicu nisam ništa lošega vidio u njegovom radu i ponašanju. Naprotiv, sve je radio profesionalno. Na kraju poduže tirade saglasio sam se stavom „da treba raščistiti sa svim vrstama kriminala“.

Čim mi se pruži prilika, po povratku u Sarajevo, upoznaću komandanta Halilovića o tome što ste sada govorili i o mojim saznanjima u dva meseca boravka u Hercegovini.

Pri kraju razgovora priključio se Arif Pašalić, novopostavljeni komandant 4. Korpusa. Pašalić se izvinjava zbog neprijatnosti koju sam doživeo. Objašnjava: „Iz Konjica smo vas izveli zbog vaše sigurnosti. Prijetili su da će vas ubiti. U Parasovićima, ostaćete na sigurnom nekoliko dana, dok se strasti ne smire, a poslije ćete nazad u Sarajevo. Sefer je naredio da se što prije nađete u gradu. Ovdje ćete imati sve što vam treba, sve što poželite.”

Tako reče i ode iz kancelarije, a meni se nova pitanja i pregršt dilema motaju po glavi. Naime, Pašalić je održao sastanak sa Štabom brigade „Neretvica“. Mene nije pozvao, iako mi je, tako sam mislio, bilo mesto po funkciji. A, kada je napuštao Parsoviće nije se udostojio da me pozdravi. Zašto? Sumnjam da li ovo moje privođenje nije neka Pašalićeva ujdurma!?

9.12.1992.
Sedmu sam večer u selu Parsovići, četrdesetak kilometara od Konjica, a treću u “apartmanu 3 x 3 metra”, s betonskim podom i hladnim zidovima, ofarbanim masnom bojom, i podplafonskim prozorom, 300 cm dugačkim, a 60 cm uskim. Pre dve večeri sam prebačen, s Draganom Andrićem, u “apartman” iz sobe gde je bilo devetnaest “osumnjičenih osoba”. Ovde smo zatekli Sadika, koji dobro igra šaha. “Naučio sam ga u zatvoru gdje sam odležao dva mjeseca zbog šverca kafom” - pohvali se Sadik.

U sobi pucketa vatra, dim kulja na sve strane iz dotrajale školske peći, koja je desetinu godina grejala kliške školarce. Iz daljine dopire huk nabujale Neretvice i čuje se kapkanje kiše niz krov. I prasak metka u nekom od školskih hodnika. Skoro će 18.00 sati. Mrak je već uveliko prekrio brda koja su od pre neki dan dobila snežni pokrov.

U neredu, na klupi su dve prazne čaše i kese u kojima su Sadikovi prijatelji i Muamer doneli jabuke nama, zatvorenicima. Muamer je mladić koji me dovezao “micubišijem” u Klis stalno ponavljajući: “Biće sve u redu!”. On je diverzant u Begovoj jedinici. Tu je i kesa s kolačima koju je donela Draganu supruga. Hediju delimo drugarski. Na klupi Draganov crtež hemijskom olovkom – Stari most u Mostaru.

Nutrina mi odgovara Stonovom sentencom iz “Žudnje za životom” – “Čovjek nije na svijetu zato da bi bio sretan; on je tu da bi učinio velike stvari za čovječanstvo, da dostigne plemenitost i uzdigne se iznad niskosti kojoj svojim postojanjem teže gotovo svi pojedinci” i Šimićevim stihom, uklesanim na spomeniku u Drinovcima: “Čovječe, ne idi malen ispod zvijezda”.

Vreme sporo protiče. Gledam na sat, tek je 19.20, a duga je noć pred nama. Spas sam uludo potražio u kartama. Otvarao sam gotovo 45 minuta “pasijans”. Nikako da mi se „otvori“. I umesto da me smiri, učini trpljivijim, što i jeste značenje ove francuske reči, “pasijans” me toliko razdražio, da sam gotovo hitnuo špil po “celoj” našoj sobi. Gubim nerve.

Vojnik iz obezbeđenja nam nudi „jelovnik“ za večeru: krompir-paprikaš, makarone ili pire-krompir u saftu. Biram krompir-paprikaš. Jedem svoj obrok halapljivo. Tako prekidam četverodnevni štrajk glađu. Na protest sam se odlučio trećeg dana boravka u Parsovićima kada mi je Hakalović neuvijeno rekao:

“Što se mene tiče, vi ste u u zatvoru dok se ne utvrdi vaša odgovornost u vezi saznanja da ste sarađivali sa četnicima”. Iznerviran, odgovorio sam britko: “O ovome ću izvestiti radio i televiziju. Ja sam zamenik komandanta Armije RBiH, tako ne možete sa mnom razgovarati”.

Hakalovića moje reči nisu impresionirale. Hladno je odgovorio: “I televizija i radio su već javili da ste privedeni sa još dvadesetak drugih lica radi ispitivanja. Sada je ovo za vas zatvor!”

To je izgovorio pred svima u onoj skupnoj sobi i nonšalantno išetao. Rečeno me je prenerazilo! Znači, ipak, zatvor! Zašto? To sebi ne mogu objasniti. Znaju li oni koji su me strpali ovamo? Zna li Pašalić? Možda Begić, s kojim sam u konjičkom ARKU skupa stanovao? Ili Vehbija Karić? Zna li, možda, Bilajac? A komandant Halilović? Znaju li šta mi rade? Šta rade mojoj supruzi Veri, sinovima, mojoj sestri Nadi, koja muku svoju beogradsku muči zbog brata, i mojim prijateljima, koji znaju da Divjak ne može izdati?

Jedini mogući odgovor na zlo kojeg su mi priredili bila je moja odluka da štrajkujem. Mislio sam da će ih to urazumiti. Mislio sam da će ih to naterati na korektan odnos prema meni i mom delu. Mislio sam da će se “neko” zabrinuti za moje zdravlje. Mislio sam.. i pogrešio! Štrajkovanje ta četiri dana nikom nije probudilo savest, niko nije ni mrdnuo prstom da moju situaciju izmeni. Samo se zabrinuo mladi lekar. Odgovarao me od štrajka, podsećajući na porazne posledica po zdravlje štrajkača u Irskoj.

Tek četvrtog dana shvatio sam da je moje štrajkovanje nova iluzija i da njime neću doprineti mom oslobađanju iz zatvora, ni rehabilitaciji svoje ličnosti. S tom spoznajom je došla i druga – kakvom sam se ruglu i podsmehu izložio štrajkačkim potezom kod onih koji mi krivnju hoće navaliti na ramena!? Za taj podsmeh jesam kriv i to sada javno obelodanjujem. Prekidam štrajk, uzimaću hranu, preživeću podsmeh, ali i dokazati, u to nemam sumnje, na čijoj je strani istina.

Moram nešto sada uraditi, hitno i neodložno, ako želim ostati pribran. Ni šah, ni “pasijans”, ni Sadik, ni Dragan, ni dobra večera nakon gladovanja, ni jabuke i kolači, ni umna sentenca i stih nisu mi doneli mir. Znam šta treba! Treba pisati, istisnuti iz sebe bar deo jeda, zbog ovoga što mi se događa. Odlučio sam – pisaću Arifu Pašaliću, u čijoj sam zoni odgovornosti ovako nepravedno optužen i sramotno zatočen.

„Gospodine Pašaliću,

Dao sam zakletvu da ću braniti Bosnu i Hercegovinu, a vi mi sada tu svetu obavezu uskraćujete. Zbog čega? U više navrata ste mi rekli da sa ovim što se dešava nemam nikakve veze i da se to ne čini zbog mene. A znate dobro da se od svih privedenih i ispitivanih tražilo da pismeno iskažu sve što znaju o meni. Da li je to vaša oficirska etika, etika civilizovanog čoveka? Ja sam na prevaru i na grub način doveden ovde. Osećam se bedno, ali sam dostojanstven i ponosan. Niko mi ne može osporiti osmomesečnu borbu za zajedničke ideale – slobodnu Republiku BiH. Pitanje oficiru Armije RBiH: - Gdje je etika suborca prvoborca koji bi časno i nepristrasno stao uz svog sudruga? Da nabrajam što sam i koliko doprineo borbi Bosne i Hercegovine bilo bi suvišno. O tome će svoj sud reći istorija. Verujem, ostaću zapamćen kao oficir džentlimen, oficir sa dušom, oficir borac i oficir sa visokom oficirskom etikom. A, vi gospodine Pašaliću, moraćete objasniti kakvu etiku gajite u Armiji RBiH? Ne znam da li je Predsjedništvo donelo odluku o mojoj smeni, ali ja sam još uvek zamenik načelnika Štaba VKOSRBiH. Šta ste vi učinili da ovo poštujete? Čini se da sam za vas samo neko ko je učinio nekakvu kriminalnu radnju, koja će se dokazati kad-tad. Mislim da i sada, ja, Jovan Divjak, optužen od četnika kao izdajnik srpskog naroda i ratni zločinac, od HVO da sam ortodoksni četnik i da stalno održavam vezu sa Miloševićem, a od vas, sada, da sam destruktivno delovao u stvaranju Armije i deblokadi Sarajeva, još uvek trebam Republici Bosni i Hercegovini. Možda će, ipak, o tome odlučiti gospodin Alija Izetbegović, ako ništa drugo, ono zbog Dobrovoljačke ulice ....

Ako ništa drugo, ostaje mi porodica i mnogobrojni prijatelji koji mi život znače, i kad mi se dopusti, nastaviću borbu za Bosnu i Hrecgovinu na mestu gde neće biti presudna titula. ....

Ni završetak pisma, kojeg nikada nisam poslao adresantu, nije doneo željeni smiraj.

Sedim, ne smem leći i zaspati, bojim se snova....

* Ostale delove možete pročitati OVDE.

Jovan Divjak: "Ne pucaj" - Uvod

Biti i ostati na ljudskoj obali života

Radio Slobodna Evropa u nastavcima donosi odlomke dosada neobjavljenog rukopisa Jovana Divjaka, knjige koja predstavlja svedočenje s kraja XX stoljeća. Sve delove možete naći OVDE.

”Srećan sam da sam bio i ostao na ljudskoj obali života…”, piše Divjak na prvim stranicama knjige o dramatičnim ratnim godinama koje su za autora bile i „zvezdani trenuci njegovog života“.

U vremenu u kojem je bilo teško sačuvati glavu, samo je teže bilo „sačuvati obraz“. Za tu tvrdnju je teško naći uverljivijeg svedoka od samog Divjaka, koji se prvi put na web stranici RSE pojavljuje kao pisac.

Rođen je 1937. godine u Beogradu, a rat u BiH ga zatiče u činu pukovnika JNA. Vojni sud te Armije optužuje ga što je 1991. podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku.

Po izbijanju sukoba u aprilu 1992. godine priključio se Teritorijalnoj odbrani BiH, gdje je postavljen za zamenika komandanta. Na toj funkciji ostaje i nakon formiranja Armije Republike BiH.

Penzionisan je 1998. godine kao jedan od najomiljenijih komandanata Armije BiH i branitelja i države i njenog glavnog grada.

Nakon penzionisanja, aktivira se u nevladinom sektoru i javnom životu.

Vodi udruženje Obrazovanje gradi BiH. Uživa ugled skromne i visoko moralne osobe posvećene pomaganju ugroženim i obespravljenim.

Divjak je dobitnik francuskog ordena Legije časti. Istim povodom, s njim je, te 2001.godine, razgovarala Sabina Čabaravdić. Intervju možete pročitati OVDE.
XS
SM
MD
LG