Podsećamo na spornu rečenicu o albanskom narodu na Kosovu:
“Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg, balkanskog naroda - srpskog naroda.”
Mi smo o tome već govorili, ali priča se nastavlja.
Najavljena je i kontratužba protiv predsednica tih nevladinih organizacija koju potpisuje Svetozar Vujačić, poznat kao Karadžićev advokat. U javnosti je odjeknuo drugi deo njegovog sledećeg iskaza koji ilustruje kakvo mesto u glavama nekih ljudi ima pisac koji se okušao i u politici:
Svetozar Vujačić“Mi ćemo podneti krivičnu prijavu protiv gospođe Kovačević i gospođe Sonje Biserko za krivično delo lažnog prijavljivanja, gde joj preti kazna zatvora od tri godine. Dobrica Ćosić ako bi i ubio čoveka sveo bih na uslovnu jer je on izuzetan autoritet i legenda srpskog naroda u svakom smislu te reči, i u političkom i u društvenom i u državnom smislu.“
Biljana Kovačević Vučo kaže da dve nevladine organizacije čekaju reakciju državnih organa:
“Do sada smo dobili samo reakcije intelektualaca koji preko te teme vežbaju svoj stav. Nismo dobili reakciju državnih organa, ako isključimo reakciju predsednika države, koja je zapravo bila klanjanje Dobrici Ćosiću, jer on to nije primetio.”
Zanimljivo je da dva naša sagovornika, i Dragutin Anđelković, istoričar koji je stao u odbranu pisca, i književnik Vidosav Stevanović, žestoki kritičar nacionalno orijentisanog Dobrice Ćosića, ne misle da ovaj osamdesetogodišnjak, koji je zastupljen u školskoj lektiri taman koliko Šekspir, Dostojevski ili nobelovac Andrić, kako je primetila ovih dana jedna koleginica, ima neku značajniju političku težinu. Evo šta oni kažu o tome:
Vidosav Stevanović“On je pisac, a ne politički teoretičar i ideolog, ne mislim da je naročito aktuelan.”
“Arhaična, zastarela politika Dobrice Ćosića odavno je trebalo da bude iskritikovana, sklonjena sa scene i zaboravljena, jer je napravila veliku štetu. Dakle, Dobrica Ćosić je više simptom jednog lošeg stanja nego neka vrednost za sebe.”
Zašto Dobrica Ćosić, koga smatraju ocem nacije i glavnim zagovornikom memorandumske koncepcije Velike Srbije, izaziva još uvek tako žestoke reakcije? Niti više ima Jugoslavije koju treba rasturiti niti Velike Srbije za koju se treba boriti. Zašto je onda toliko ljudi sa javne scene i čitalaca tekstova na web stranicama učetvovalo u polemici povodom sporne rečenice?
U odbranu Dobrice Ćosića stalo je Udruženje književnika, tekst u kome se brani ovaj pisac objavljen je na sajtu Nove srpske političke misli, oglasio se i Emir Kusturica, a i predsednik Boris Tadić pre nekoliko dana rekao je šta misli o večitoj meti i večitim napadačima. Sa druge strane, poveći tekst u prilog tužbe objavio je pisac Mirko Kovač koji je iz nacionalistički razjarene Srbije otišao početkom devedesetih. I na sajtu našeg radija nekoliko dana je tekst o tužbi protiv Dobrice Ćosića bio najviše komentarisan. Žestoki napadi i protivnapadi.
Istoričar mlađe generacije Dragomir Anđelković se uključio u polemiku žestoko napadajući takozvanu Drugu Srbiju koju predstavljaju pomenute i još neke nevladine organizacije:
“Njegova izjava, da se razumemo, bila je prejaka, ali se može razumeti u kontekstu dešavanja koja su nas zadesila 1999. godine. To što je ona sada iskopana, to je pre svega zastrašivanje drugih. Ćosić kao ugledan pisac izabran je za metu, kako bi drugima,Tadiću, bila poslata poruka da ne treba mnogo da vodi nacionalnu politiku, odnosno da ne treba da se upušta ka kursu uslovno nazvanim “ćosićevski“ i da od svega što je barem malo nacionalno treba dići ruke.”
Književnik Vidosav Stevanović podseća na razne faze Ćosićevih različitih ideologija, od panjugoslovenske do velikosrpske, pa kaže:
“Ne bi to bilo sporno da njegova jeftina politika razbijanja Jugoslavije i pravljenja neke megalomanske Velike Srbije nije postala zvanična politika devedesetih godina. To što ga današnje političke garniture podržavaju samo pokazuje da se one, osim na rečima, nisu odmakle od svog prethodnika i uzora Miloševića.”
Palata pravde u Beogradu gde se odlučuje po krivičnoj prijavi protiv Ćosića, Foto Vesna AnđićSam Dobrica Ćosić u pismu jednom domaćem listu naziva Biljanu Kovačević Vučo i Sonju Biserko beogradskim damama “sa tačijevskim senzibilitetom”, “koje digoše tužbu protiv Srbina koji se 40 godina zalaže za pravedno i trajno rešenje kosovske genocidne agonije.”
“...Čudim se", ponavlja Ćosić, "zašto su Amerika i Evropska unija stale na stranu jednog balkanskog plemenskog društva u njegovoj velikoalbanskoj i genocidnoj agresiji protiv Srba koje smatram najdemokratskijim, najslobodarskijim i najprosvećenijim narodom na Balkanu.”
I dok većina onih koji su stali u odbranu Dobrice Ćosića tvrde da je na delu pokušaj uskraćivanja prava na slobodu izražavanja i mišljenja, tek tu i tamo ulazeći u suštinu Ćosićevog tuženog iskaza, Vidosav Stevanović problem vidi na drugoj strani:
“To samo pokazuje da većinska Srbija još uvek nije dostigla ni onaj prvi stepen zrelosti da može da se odrekne sopstvenih zabluda i prizna greške iz prošlosti.”
“Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg, balkanskog naroda - srpskog naroda.”
Mi smo o tome već govorili, ali priča se nastavlja.
Najavljena je i kontratužba protiv predsednica tih nevladinih organizacija koju potpisuje Svetozar Vujačić, poznat kao Karadžićev advokat. U javnosti je odjeknuo drugi deo njegovog sledećeg iskaza koji ilustruje kakvo mesto u glavama nekih ljudi ima pisac koji se okušao i u politici:
Biljana Kovačević Vučo kaže da dve nevladine organizacije čekaju reakciju državnih organa:
“Do sada smo dobili samo reakcije intelektualaca koji preko te teme vežbaju svoj stav. Nismo dobili reakciju državnih organa, ako isključimo reakciju predsednika države, koja je zapravo bila klanjanje Dobrici Ćosiću, jer on to nije primetio.”
Zanimljivo je da dva naša sagovornika, i Dragutin Anđelković, istoričar koji je stao u odbranu pisca, i književnik Vidosav Stevanović, žestoki kritičar nacionalno orijentisanog Dobrice Ćosića, ne misle da ovaj osamdesetogodišnjak, koji je zastupljen u školskoj lektiri taman koliko Šekspir, Dostojevski ili nobelovac Andrić, kako je primetila ovih dana jedna koleginica, ima neku značajniju političku težinu. Evo šta oni kažu o tome:
“Arhaična, zastarela politika Dobrice Ćosića odavno je trebalo da bude iskritikovana, sklonjena sa scene i zaboravljena, jer je napravila veliku štetu. Dakle, Dobrica Ćosić je više simptom jednog lošeg stanja nego neka vrednost za sebe.”
Zašto Dobrica Ćosić, koga smatraju ocem nacije i glavnim zagovornikom memorandumske koncepcije Velike Srbije, izaziva još uvek tako žestoke reakcije? Niti više ima Jugoslavije koju treba rasturiti niti Velike Srbije za koju se treba boriti. Zašto je onda toliko ljudi sa javne scene i čitalaca tekstova na web stranicama učetvovalo u polemici povodom sporne rečenice?
U odbranu Dobrice Ćosića stalo je Udruženje književnika, tekst u kome se brani ovaj pisac objavljen je na sajtu Nove srpske političke misli, oglasio se i Emir Kusturica, a i predsednik Boris Tadić pre nekoliko dana rekao je šta misli o večitoj meti i večitim napadačima. Sa druge strane, poveći tekst u prilog tužbe objavio je pisac Mirko Kovač koji je iz nacionalistički razjarene Srbije otišao početkom devedesetih. I na sajtu našeg radija nekoliko dana je tekst o tužbi protiv Dobrice Ćosića bio najviše komentarisan. Žestoki napadi i protivnapadi.
Ćosić kao ugledan pisac izabran je za metu, kako bi drugima,Tadiću, bila poslata poruka da ne treba mnogo da vodi nacionalnu politiku.
“Njegova izjava, da se razumemo, bila je prejaka, ali se može razumeti u kontekstu dešavanja koja su nas zadesila 1999. godine. To što je ona sada iskopana, to je pre svega zastrašivanje drugih. Ćosić kao ugledan pisac izabran je za metu, kako bi drugima,Tadiću, bila poslata poruka da ne treba mnogo da vodi nacionalnu politiku, odnosno da ne treba da se upušta ka kursu uslovno nazvanim “ćosićevski“ i da od svega što je barem malo nacionalno treba dići ruke.”
Književnik Vidosav Stevanović podseća na razne faze Ćosićevih različitih ideologija, od panjugoslovenske do velikosrpske, pa kaže:
“Ne bi to bilo sporno da njegova jeftina politika razbijanja Jugoslavije i pravljenja neke megalomanske Velike Srbije nije postala zvanična politika devedesetih godina. To što ga današnje političke garniture podržavaju samo pokazuje da se one, osim na rečima, nisu odmakle od svog prethodnika i uzora Miloševića.”
“...Čudim se", ponavlja Ćosić, "zašto su Amerika i Evropska unija stale na stranu jednog balkanskog plemenskog društva u njegovoj velikoalbanskoj i genocidnoj agresiji protiv Srba koje smatram najdemokratskijim, najslobodarskijim i najprosvećenijim narodom na Balkanu.”
I dok većina onih koji su stali u odbranu Dobrice Ćosića tvrde da je na delu pokušaj uskraćivanja prava na slobodu izražavanja i mišljenja, tek tu i tamo ulazeći u suštinu Ćosićevog tuženog iskaza, Vidosav Stevanović problem vidi na drugoj strani:
“To samo pokazuje da većinska Srbija još uvek nije dostigla ni onaj prvi stepen zrelosti da može da se odrekne sopstvenih zabluda i prizna greške iz prošlosti.”
