Tekst BBC-a pripremila Jasmina Lazić
Jedna od nezaobilaznih delicija na božićnim trpezama svakako su – ostrige. Same, u salati, na buzaru (crvenom ili belom, svejedno), s njokima, pastom ili možda najbolje – iz ruke, s par kapi limuna… Osim što savršenim slano-mineralnim ukusom raduju nepca istinskih gurmana, ovi mali mekušci sa sobom nose i prstohvat misterije, obavijene u gotovo pa mitske priče.
Ostrige su oduvek važile za hranu ljubavnika. Kazanova je, navodno, jeo i po 50 komada na dan, ubeđen da iz njih crpi esenciju života i svih uživanja u njemu.
Ako je verovati pojedinim istorijskim spisima, bile su i povod ratnih sukoba – Gaj Julije Cezar je, kažu, i zbog njih napao Britaniju, a u Danskoj bi svako ko bi se usudio da ukrade makar jednu bio kažnjen.
Osim burne prošlosti, ostrige “vode” i buran život – imaju sposobnost da više puta u toku života menjaju pol, a i da od zrna peska naprave – biser.
Alhemičarske i afrodizijske sposobnosti nisu njihovi jedini kvaliteti. Veoma su bogate gvožđem i samo 85 grama ove poslastice zadovoljava 30 odsto naših dnevnih potreba za tim mineralom.
No, pitanje svih pitanja je: gde se mogu nabaviti i pojesti – najbolje?
Ukoliko se rešite na internet pretragu, destinacije su, najčešće, sledeće: Katalonija, Galvej, Bretanja, Nju Orleans… Inače, u restoranima širom SAD vlada prava jagma za ostrigama. Od 2010. godine potražnja je porasla za čak 15 odsto…
Međutim, prava riznica vrhunskih ostriga nalazi se i na obali Jadranskog mora – u Dalmaciji.
Ko god je imao loše iskustvo sa morskom hranom, naučio je lekciju za sva vremena – uvek birati najsvežije, a tako nešto najizvesnije je postići – na farmi ostriga.
Mali Ston je živopisno mestašce na poluostrvu Pelješac. Do nedavno su mnogi uzgajali ostrige, ali zbog najezde orada, riba sa vilicom dovoljno jakom da polome školjku ne bi li se dočepale slasnog mesa, ovaj posao postao je neizvesniji. Stoga danas oko 40 porodica ima dozvolu da uzgaja školjke, a neke od njih će vas za 15 ili 30 evra (zavisno od dužine trajanja ture) provesti kroz svoje “farme” dragulja koje priželjkujete u tanjiru.
Interesantno je da se način uzgoja nije bitno promenio vekovima unazad. Mlade ostrige su se nekada smesom napravljenom od jaja i kamena pričvršivale za grančice i tako spuštale natrag u more. Sada se umesto na grančice sementom pričvršćuju za uže. Nakon dve godine, spremne su za posluživanje, a pre toga, budite sigurni, svaka će bar sedam puta proći kroz nečije ruke.
A kada konačno dođu do vas, budite spremni da u njima uživate svim čulima i u svim kombinacijama.
Pravi ljubitelji ovog delikatesa će vam sigurno reći da su jednostavno najbolje u najjednostavnijem izdanju – uz kap ili dve limuna.
