Dnevnik za RSE vodila Vesna Rajković, novinarka iz Podgorice, urednica na TV Atlas.
Subota 21. april
Subota je, blizu ponoći. Prvi dan vikenda je za mnom. Mada, kada radite posao novinara a još uz to i urednika, teško da možete govoriti o vikendima, praznicima. Godinama ne znam što to znači. Ipak, danas nijesam išla u televiziju, što je za mene veliki uspjeh. Nekoliko puta sam bila na telefonskoj vezi sa Danielom, koja je uredjivala Forum. Subotom i nedjeljom teško je urediti informativnu emisiju, nikoga ne možete dobiti. Zato se trudimo da ostavimo urađenu neku temu preko nedjelje. Ali i to je teško, radi nas devetoro, od toga petoro mladih kolega, koji tek sazrijevaju kao novinari. Čak i meni kada stavim na papir ta informacija zvuči nevjerovatno. Svaki dan sat vremena TV programa...
Subota je rezervisana i za kućne aktivnosti. Čišćenje, pranje, spremanje ručka, sve ono što ne stignem preko nedelje...Ove subote sam ipak uživala u jednom divnom koncertu. Odavno slušam portugalsku fado muziku a večeras sam slušala Terezu u CNP-u. Žao mi je što nije pjevala neke od čuvenih hitova te muzike...ali svejedno, to je jedna od onih noći koju pamtite. Bili smo i sa Oljom na piću posle koncerta...sumirali impresije sa koncerta, ali i nezaobilazno morali smo se dotaći medijske scene...Ali o tome ću neku drugu noć. Što reče Bojan - moram li i poslije ovakve noći da slušam o „gadlucima” iz vaše profesije. Bojan je informatičar, živimo zajedno par godina i poslije zajedničkog života u Beogradu prije manje od godine smo se preselili (ja vratila, on preselio u Podgoricu). Još ne može da shvati da je novinarstvo život, a ne profesija, ali kako kažu naši prijatelji “dobro me trpi”.
Nedjelja - odnosno ponedeljak u 1.12
Sjedam za kompujer i razmišljam kako da što kraće napišem što sam sve danas radila. „Normalna” osoba bi nedjelju provela kući u krugu familije ili na nekom izletu. Ja sam jutro provela spremajući se za sjutrašnji seminar na kome držim predavanje o komunikaciji aktivistima političkih stranaka. Dosta sam seminara uradila, ali pred svaki me uhvati mala trema... Stigla sam i do televizije. Tema –protesti u Bijelom Polju i Ulcinju. Malo se ljudi okupilo, svega nekoliko stotina. Pitam se što je razlog. Plaše li se? Jednom sam čula mitropolita Amfilohija kako kaže mom prijatelju, kolegi koji je radio u medijima koji su u sebi imali prefiks slobodni - ”svi slobodni, a svi robovi” .Često je citiram, najbolje odslikava zemlju u kojoj živimo. Od posla koji ja radim do radnika iz Bijelog Polja. Uveče su mi došle u goste Nataša i Lana. Lana mi pomaže da popunim aplikaciju za američku vizu. Pratiću Samit NATO-a u Čikagu. Da mi ne pomaže, mislim da bih odustala, najviše na svijetu mrzim administraciju a popuniti vizu za Ameriku je pravi podvig. Nikada nijesam bila u toj zemlji...radujem se putu, iako kratko traje. Moram prestati da pišem, čeka me jedan drugi posao - pripremanje za sjutrašnju emisiju U raljama života.
Ponedjeljak veče
Mrtva sam umorna. Iza mene je 12 sati rada. Slavica i ja do 17 sati smo držale seminar koji je organizovao OEBS. Ima više utisaka, ali je najjači to što su četiri žene, članice opozicionih stranka, od oko 15-ak učesnika bez posla, iako imaju završen fakultet. Jedna čak prehrambenu tehnologiju. To bi trebalo da bude deficitarno zanimanje u zemlji u kojoj je poljoprivreda jedna od osnovnih strateških grana. Pitam se je li razlog što nemaju posla to što su u opoziciji i što je za sve potrebna veza? Toliko mladih ljudi ne mogu dobiti šansu da rade, dosta sam primjera takvih primjera čula u posljednje vrijeme, i to uglavnom visokoobrazovanih. Što oni još mogu da urade, sve su uradili što
je bilo do njih - učili i završili školu. Reći će poneko - neka pokrenu sopstveni biznis? Od čega? Čak i ovi koji toliko zdušno podržavaju privatno preduzetništvo svoju djecu zapošljavaju u državnim organima. Zbog kćerke profesora Veselina Vukotića krši se zakon - da bi ponovo radila u državnoj instituciji i dobijala platu od nas poreskih obveznika. Kako, zaboga, veliki mag to objašnjava svojim studentima. Ili ga ne smiju pitati?
Imala sam večeras emisiju...znam da su mnogi očekivali da se raspravlja o pisanju Pobjede o navodnim malverzacijama Vijesti, posebno iz novinarsko političkih krugova. To je jedna od rijetkih emisija koja okuplja novinare različitih mišljenja. Svakog ponedeljka o raznim temama pričaju Nedjo, Draško, Jadranka i Sonja. Trudimo se da zadržimo poštovanje jedni prema drugima, iako često imamo različita mišljenja o tome koje teme obradjivati, ali mislim da je veliki uspjeh emisije je što uopšte sjedimo za istim stolom i što je sve stvar dogovora. U zemlji u kojoj su novinari, do juče prijatelji i kumovi, toliko posvadjani da jedni drugima ni dobar dan ne kažu, a sve, zaboga, navodno zbog profesionalizma. Ti , drugi su mnogo pozvaniji od nas da pričaju o toj temi. Mi smo se u jednom velikom dijelu datakli u prošloj emisiji - ovo je odgovor mene kao autora svima koji su se pitali zašto i u ovoj emisiji to nije bila tema.
Utorak veče
I danas smo držale seminar, zaboravila sam juče da napišem da je bilo predstavnika svih političkih stranaka. Svi su se uvažavanjem obraćali jedni drugima, željeli da što više nauče...Nadam se da će to zadržati i kada postanu bitniji u svojim strankama, da ih politika neće pokvariti. Na seminarima upoznam sjajne ljude i svaki put nanovo zaključim da SNP najviše radi sa mladima i ženama. Uveče pokušavam da se odmorim. Gledam na TV Sulejmana Veličanstvenog. Stignem da odgledam tek poneku epizodu, lako se uključiti. To je prva turska serija koju gledam, svi kažu da je najbolja. Dugo sam se pitala što je to što ljude drži prikovanim za male ekrane dok gledaju neku od tih serija. Sulejman ima istorijsku konotaciju, pa kada pitam sebe što to čak i ponekad gledam, kažem da me zanima kako je izgledalo moćno Otomansko cartsvo. Istina je da me jako privlači sve što je vezano sa haremima i Turskom u to doba. Mnogo sam knjiga o tome pročitala. Možda i mojim venama teče neka turska krv, mada je to malo vjerovatno. Rajkovići su iz okoline Cetinja. Vjerujem da je većini to najbolji i najjeftini način da pobjegnu iz teške svakodnevnice.
Srijeda
Naizgled uobičajen dan u redakciji. Ima li kamera, nema li kamera. Ima li ko da pokrije sve događaje....Ipak, po nelemu je drugačiji. Danas sam prvi put odlučila da kaznim, odnosno da suspendujem jednu koleginicu. Teško sam se odlučila na taj korak -pokušavam da se ne postavljam kao urednik, već kao kolega novinar. Mnogi su me upozoravali da je najbolji način kažnjavanje i to novčano. Iz mnogih razloga. Nijesam im vjerovala. Bojim se da su bili u pravu. Dok sa jedne strane ima toliko ljudi bez posla, oni koji ga imaju ne znaju da ga cijene. Besomučna ispijanja kafe, rad sa pola mozga su svakodnevnica. Često sa svojim starijim kolegama, sa kojima sam ja počinjala da radim, kažem, ovako nije bilo ranije. Neznanje, nezainteresovanost, ono što bi ovi iz EU rekli - manjak adminitrativnih kapaciteta....
Četvrtak
I danas jedan težak dan na poslu...pomislih sva sreća pa sam imala ovaj seminar jer bi mi se inače dnevnik sveo na priču posao-kuća... Usvajamo li to ova zapadna pravila. Prije bih rekla da u ovoj zemlji ako želiš da iole pristojno, ne dobro, živiš moraš raditi po 12 sati. Od taksiste do novinara. Čujem taksiste kako se žale. Obožavam taksi. Mislim da je prevoz, vjerovali ili ne, bio jedan od razloga što sam se iz Beograda vratila u Podgoricu. U Beogradu je jako skup, valjda još poštuju ono pravilo - ne može se svako voziti taksijem, pa sam bila prinudjena na neredovan i grozan javni prevoz. Ipak sam ja dijete sa Cetinja, tamo sve pješke obidjete za pola sata....Žao mi je što ne živim na Cetinju, volim jako taj grad, valjda kao svi Cetinjani. Hoću da vjerujem da će nova vlast nešto uraditi. Znam da Saša ima dobru volju, nadam se da ga mnoge stvari neće slomiti...I večeras sam bila na jednom koncertu...Grupa Legende. Bila sam potpuno oduševljena. U jednom trenutku su svi mladi i stari bili na nogama. Srećna sam što u Podgorici mogu uživati u dobroj muzici. Karta i za Terezu i za Legende je bila 10 eura. Slična zadovoljstva u Beogradu sam plaćala između 25 i 45 eura...
Petak
Od ranog jutra zvone telefoni...Još jedan, sigurna sam, težak dan je ispred mene. Nešto ranije moram pročitati dnevnik. Idem kod mojih dragih kolega u Slobodnoj Evropi. Dugo se znamo, uvijek mi izadju u susret, za sve što mi treba...Čak i danas kada ću dnevnik čitati dok rade emisiju, jer kasnije nemam vremena. Možda i nije sve tako crno u ovoj profesiji.
Subota 21. april
Subota je, blizu ponoći. Prvi dan vikenda je za mnom. Mada, kada radite posao novinara a još uz to i urednika, teško da možete govoriti o vikendima, praznicima. Godinama ne znam što to znači. Ipak, danas nijesam išla u televiziju, što je za mene veliki uspjeh. Nekoliko puta sam bila na telefonskoj vezi sa Danielom, koja je uredjivala Forum. Subotom i nedjeljom teško je urediti informativnu emisiju, nikoga ne možete dobiti. Zato se trudimo da ostavimo urađenu neku temu preko nedjelje. Ali i to je teško, radi nas devetoro, od toga petoro mladih kolega, koji tek sazrijevaju kao novinari. Čak i meni kada stavim na papir ta informacija zvuči nevjerovatno. Svaki dan sat vremena TV programa...
Subota je rezervisana i za kućne aktivnosti. Čišćenje, pranje, spremanje ručka, sve ono što ne stignem preko nedelje...Ove subote sam ipak uživala u jednom divnom koncertu. Odavno slušam portugalsku fado muziku a večeras sam slušala Terezu u CNP-u. Žao mi je što nije pjevala neke od čuvenih hitova te muzike...ali svejedno, to je jedna od onih noći koju pamtite. Bili smo i sa Oljom na piću posle koncerta...sumirali impresije sa koncerta, ali i nezaobilazno morali smo se dotaći medijske scene...Ali o tome ću neku drugu noć. Što reče Bojan - moram li i poslije ovakve noći da slušam o „gadlucima” iz vaše profesije. Bojan je informatičar, živimo zajedno par godina i poslije zajedničkog života u Beogradu prije manje od godine smo se preselili (ja vratila, on preselio u Podgoricu). Još ne može da shvati da je novinarstvo život, a ne profesija, ali kako kažu naši prijatelji “dobro me trpi”.
Nedjelja - odnosno ponedeljak u 1.12
Sjedam za kompujer i razmišljam kako da što kraće napišem što sam sve danas radila. „Normalna” osoba bi nedjelju provela kući u krugu familije ili na nekom izletu. Ja sam jutro provela spremajući se za sjutrašnji seminar na kome držim predavanje o komunikaciji aktivistima političkih stranaka. Dosta sam seminara uradila, ali pred svaki me uhvati mala trema... Stigla sam i do televizije. Tema –protesti u Bijelom Polju i Ulcinju. Malo se ljudi okupilo, svega nekoliko stotina. Pitam se što je razlog. Plaše li se? Jednom sam čula mitropolita Amfilohija kako kaže mom prijatelju, kolegi koji je radio u medijima koji su u sebi imali prefiks slobodni - ”svi slobodni, a svi robovi” .Često je citiram, najbolje odslikava zemlju u kojoj živimo. Od posla koji ja radim do radnika iz Bijelog Polja. Uveče su mi došle u goste Nataša i Lana. Lana mi pomaže da popunim aplikaciju za američku vizu. Pratiću Samit NATO-a u Čikagu. Da mi ne pomaže, mislim da bih odustala, najviše na svijetu mrzim administraciju a popuniti vizu za Ameriku je pravi podvig. Nikada nijesam bila u toj zemlji...radujem se putu, iako kratko traje. Moram prestati da pišem, čeka me jedan drugi posao - pripremanje za sjutrašnju emisiju U raljama života.
Ponedjeljak veče
Mrtva sam umorna. Iza mene je 12 sati rada. Slavica i ja do 17 sati smo držale seminar koji je organizovao OEBS. Ima više utisaka, ali je najjači to što su četiri žene, članice opozicionih stranka, od oko 15-ak učesnika bez posla, iako imaju završen fakultet. Jedna čak prehrambenu tehnologiju. To bi trebalo da bude deficitarno zanimanje u zemlji u kojoj je poljoprivreda jedna od osnovnih strateških grana. Pitam se je li razlog što nemaju posla to što su u opoziciji i što je za sve potrebna veza? Toliko mladih ljudi ne mogu dobiti šansu da rade, dosta sam primjera takvih primjera čula u posljednje vrijeme, i to uglavnom visokoobrazovanih. Što oni još mogu da urade, sve su uradili što
Čak i ovi koji toliko zdušno podržavaju privatno preduzetništvo svoju djecu zapošljavaju u državnim organima.
je bilo do njih - učili i završili školu. Reći će poneko - neka pokrenu sopstveni biznis? Od čega? Čak i ovi koji toliko zdušno podržavaju privatno preduzetništvo svoju djecu zapošljavaju u državnim organima. Zbog kćerke profesora Veselina Vukotića krši se zakon - da bi ponovo radila u državnoj instituciji i dobijala platu od nas poreskih obveznika. Kako, zaboga, veliki mag to objašnjava svojim studentima. Ili ga ne smiju pitati?
Imala sam večeras emisiju...znam da su mnogi očekivali da se raspravlja o pisanju Pobjede o navodnim malverzacijama Vijesti, posebno iz novinarsko političkih krugova. To je jedna od rijetkih emisija koja okuplja novinare različitih mišljenja. Svakog ponedeljka o raznim temama pričaju Nedjo, Draško, Jadranka i Sonja. Trudimo se da zadržimo poštovanje jedni prema drugima, iako često imamo različita mišljenja o tome koje teme obradjivati, ali mislim da je veliki uspjeh emisije je što uopšte sjedimo za istim stolom i što je sve stvar dogovora. U zemlji u kojoj su novinari, do juče prijatelji i kumovi, toliko posvadjani da jedni drugima ni dobar dan ne kažu, a sve, zaboga, navodno zbog profesionalizma. Ti , drugi su mnogo pozvaniji od nas da pričaju o toj temi. Mi smo se u jednom velikom dijelu datakli u prošloj emisiji - ovo je odgovor mene kao autora svima koji su se pitali zašto i u ovoj emisiji to nije bila tema.
Utorak veče
I danas smo držale seminar, zaboravila sam juče da napišem da je bilo predstavnika svih političkih stranaka. Svi su se uvažavanjem obraćali jedni drugima, željeli da što više nauče...Nadam se da će to zadržati i kada postanu bitniji u svojim strankama, da ih politika neće pokvariti. Na seminarima upoznam sjajne ljude i svaki put nanovo zaključim da SNP najviše radi sa mladima i ženama. Uveče pokušavam da se odmorim. Gledam na TV Sulejmana Veličanstvenog. Stignem da odgledam tek poneku epizodu, lako se uključiti. To je prva turska serija koju gledam, svi kažu da je najbolja. Dugo sam se pitala što je to što ljude drži prikovanim za male ekrane dok gledaju neku od tih serija. Sulejman ima istorijsku konotaciju, pa kada pitam sebe što to čak i ponekad gledam, kažem da me zanima kako je izgledalo moćno Otomansko cartsvo. Istina je da me jako privlači sve što je vezano sa haremima i Turskom u to doba. Mnogo sam knjiga o tome pročitala. Možda i mojim venama teče neka turska krv, mada je to malo vjerovatno. Rajkovići su iz okoline Cetinja. Vjerujem da je većini to najbolji i najjeftini način da pobjegnu iz teške svakodnevnice.
Srijeda
Naizgled uobičajen dan u redakciji. Ima li kamera, nema li kamera. Ima li ko da pokrije sve događaje....Ipak, po nelemu je drugačiji. Danas sam prvi put odlučila da kaznim, odnosno da suspendujem jednu koleginicu. Teško sam se odlučila na taj korak -pokušavam da se ne postavljam kao urednik, već kao kolega novinar. Mnogi su me upozoravali da je najbolji način kažnjavanje i to novčano. Iz mnogih razloga. Nijesam im vjerovala. Bojim se da su bili u pravu. Dok sa jedne strane ima toliko ljudi bez posla, oni koji ga imaju ne znaju da ga cijene. Besomučna ispijanja kafe, rad sa pola mozga su svakodnevnica. Često sa svojim starijim kolegama, sa kojima sam ja počinjala da radim, kažem, ovako nije bilo ranije. Neznanje, nezainteresovanost, ono što bi ovi iz EU rekli - manjak adminitrativnih kapaciteta....
Četvrtak
I danas jedan težak dan na poslu...pomislih sva sreća pa sam imala ovaj seminar jer bi mi se inače dnevnik sveo na priču posao-kuća... Usvajamo li to ova zapadna pravila. Prije bih rekla da u ovoj zemlji ako želiš da iole pristojno, ne dobro, živiš moraš raditi po 12 sati. Od taksiste do novinara. Čujem taksiste kako se žale. Obožavam taksi. Mislim da je prevoz, vjerovali ili ne, bio jedan od razloga što sam se iz Beograda vratila u Podgoricu. U Beogradu je jako skup, valjda još poštuju ono pravilo - ne može se svako voziti taksijem, pa sam bila prinudjena na neredovan i grozan javni prevoz. Ipak sam ja dijete sa Cetinja, tamo sve pješke obidjete za pola sata....Žao mi je što ne živim na Cetinju, volim jako taj grad, valjda kao svi Cetinjani. Hoću da vjerujem da će nova vlast nešto uraditi. Znam da Saša ima dobru volju, nadam se da ga mnoge stvari neće slomiti...I večeras sam bila na jednom koncertu...Grupa Legende. Bila sam potpuno oduševljena. U jednom trenutku su svi mladi i stari bili na nogama. Srećna sam što u Podgorici mogu uživati u dobroj muzici. Karta i za Terezu i za Legende je bila 10 eura. Slična zadovoljstva u Beogradu sam plaćala između 25 i 45 eura...
Petak
Od ranog jutra zvone telefoni...Još jedan, sigurna sam, težak dan je ispred mene. Nešto ranije moram pročitati dnevnik. Idem kod mojih dragih kolega u Slobodnoj Evropi. Dugo se znamo, uvijek mi izadju u susret, za sve što mi treba...Čak i danas kada ću dnevnik čitati dok rade emisiju, jer kasnije nemam vremena. Možda i nije sve tako crno u ovoj profesiji.
