Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Milan Vračar, predsednik asocijacije Kulturanova iz Novog Sada.
Subota, 27.11.2010
Jedan prilično miran dan. Sinoć sam bio sa nekim drušvom, pa sam danas malo duže odspavao. Kad sam se probudio, čekala me je poruka od prijateljica koje su otišle u Sarajevo. Dobro im je, krkaju ćevape, ali nisu stigle na koncert Rundeka. Žao mi je što nisam i ja otišao sa njima. Sećam se mog prvog boravka u Sarajevu, to je bilo 2002. Radili smo festival OKUP Karavan1. Sećam se Baščaršije i golubova (bilo mi je
fascinantno da ljudi prodaju zrnevlje kojim se golubovi hrane), sećam se kad nas je jedna muslimanka povezla kada smo se bili izgubili (nekako je uspela da potrpa nas 7 u kola i odvezla nas do kuće, hvala joj!), sećam se i izrešetanih zgrada i spomen obeležja na mostu i u parku gde je pisalo da je srpska vojska tu ubila toliko i toliko ljudi. To iskustvo još razrušenog Sarajeva bilo je prilično otrežnjujuće za mene, koji sam tada bio još prilično mlad i skoro da nisam ni znao da je Sarajevo bilo pod opsadom! Pitam se kako sada Sarajevo izgleda... Uzmimam da čitam neku publikaciju "Kulturne i istorijske veze Srba i Mađara". Ne baš previše interesantno štivo, gomila istorijskih podataka, ali zanimljivo je uvek podsetiti se...
Malo spremam po kući, klopam, a zatim sedam za kompjuter. Sačekao me je mail sa Kosova. Tamo bismo 16.decembra trebali predstaviti izložbu "Pogledi: susret ličnih istorija Srba i Albanaca" koju moja organizacija, Asocijacija Kulturanova, radi zajedno sa Multimedija Centrom iz Prištine. Čitam mail, ali nemam snage odmah da odgovorim na njega. Ostaviću za kasnije. U međuvremenu se konsultujem sa drugim članovima Kulturanove o tome kako odgovoriti.
Časopis "Balcan Can Contemporary"Uzimam da spremam rubriku vesti za novi, drugi broj časopisa "Balcan Can Contemporary", regionalne novine nezavisne scene izvođačke umetnosti. Ove novine su zajednički projekat Asocijacije Kulturanova (Novi Sad), Drugo more (Rijeka), Frakcija (Zagreb), Maska (Ljubljana), Perforacije (Zagreb), Tanzelarija (Sarajevo), Stanica (Beograd) i TkH platforma (Beograd) i planirano je da izlaze kvartalno sa najnovijim vestima i najavama projekata u regionu. Pored informativnog dela, novine takođe sadrže i nekoliko problemskih tekstova koji se bave problemima, fenomenima i karakteristikama regionalne izvođačke scene. Jako mi se sviđa ovaj projekat, ali naći vesti za nešto što se odnosi na sledeća 4 meseca mnogo je teži posao nego što izgleda, jer skoro ništa se ne može pronaći na internetu. Završavam to (koliko je moguće) i odgovaram na onaj mail u vezi izložbe na Kosovu.
Nedelja 28.11.2010.
Razmišljam kad je pre već stigao kraj novembra! Prošle godine u ovo doba bio sam u New Yorku, na CEC Artslink rezidenciji. Mislim se da li da se prijavim za The John F. Kennedy Center for Performing Arts Summer International Fellowship Program u Vašingtonu. Stoji mi taj tab tu otvoren već danima, ali nekako ovog puta nisam siguran da li to zaista želim. Verovatno ću se ipak prijaviti, uvek postoji mogućnost i da me ne prime :). Stigao mi je i mail od Dragana Klaića, čoveka koga izuzetno poštujem. Pristao je da napiše recenziju za moju prvu knjigu. To me je naravno veoma obradovalo. Radi se zapravo o mojoj tezi, koju će Pozorišni muzej Vojvodine štampati sada kao knjigu, a tema je "Savremeni pozorišni festivali: komparativno istraživanje između srpskih i slovenačkih pozorišnih festivala". Ostatak dana proveo sam na sređivanju tog teksta i odgovaranju na neke mailove.
Ponedeljak 29.11.2010.
Ako je suditi da se po jutru dan poznaje ova nedelja neće biti baš dobra. Jako je čudno to sa ponedeljcima, nekad ih jako volim i jedva čekam da počne nova nedelja, a nekad ih stvarno ne volim. Ovog puta nisam uspeo nekako da ubedim sebe da će ova nedelja biti dobra… I zaista, uopšte nije. Danas se u Beogradu održao seminar Marketing i menadžement kulture u javnom sektoru. Kako trenutnoradim u Kulturnom centru Novog Sada, kao asistent direktora marketinga, ovaj seminar mi je bio vrlo interesantan. Ostatak dana proveo sam kod sestre u poseti. Ona je trenutno trudna i čeka rezultate ispitivanja, obzirom da se trudnoća komplikuje… Ceo dan bio je nekako napet, u iščekivanju tih rezultata. Ipak, bilo mi je drago da sam ih posetio, igrao se sa sestrićem (koliko ja volim to biće!) I popunio dan. Danas je i Dan republike… čudno je to, eto, skoro sam i zaboravio da je danas taj dan. Uveče gledam sa sestrom emisiju neku na TV kojoj je tema taj fenomen, odnosno nekadašnja država. Iako nisam bio deo tog vremena, ipak sebe nekako svrstavam u jugonostalgičare. Ne znam i ne mogu da sudim o tom vremenu, ali samo mi je jako žao što se sve završilo tako kako se završilo, što su toliki životi morali biti izgubljeni besmisleno, što nismo imali političku elitu doraslu da sagleda stvari dugoročnije… Ja nekako prostor bivše Jugolavije i dalje doživljavam kao jedinstven. Ne zato što sam srpski hegemonista, nego zato što imam dobre prijatelje iz svih tih zemalja, najviše projekta sam uradio na Balkanu, to je moje dvorište, moj prostor delovanja.
Utorak 30.11.2010.
Nazad u Novi Sad, na posao! Na povratku iz Beograda vreme sam prekratio čitajući knjigu Haruki Murakamija “Okorela zemlja čuda i Kralj sveta”. Iskreno, “Igraj, igraj, igraj” (od istog autora) mi se mnogo više dopala… Dolazim u Kulturni centar. Skoro se završio Novosadski jazz festival, te radim na sređivanju dokumentacije, pisanju izveštaja, zahvaljivanju sponzorima i sl… U svakom slučaju, ne baš nešto jako kreativno, ali ni previše “dull”. Meni prilično prija taj posao. Imam neku rutinu odlaska na posao, a opet mi ostavlja dosta vremena da se bavim i drugim stvarima. Prija mi i to što je prilično dinamičan, u kontaktu sam sa ljudima, pregovaram, ugovaram. Loše je to što je sama institucija kao takva malo “troma” za moj temperament i za neke stvari se stvarno treba pomučiti da bi se pokrenule sa mrtve tačke. Pričam sa ljudima iz filmske redakcije Kulturnog centra, jer za koji dan počinje njihov festival EURO-IN Film Fest, da vidim kakve su im potrebe za festival i gde marketing može da pomogne. Kasnije u toku dana, po povratku kući, dogovaram detalje oko predstojeće, već pomenute, izložbe na Kosovu, pokušavam da ugovorim da gostuje (osim u Prištini) i u nekim drugim mestima, srpskim enklavama. Uveče se nalazim sa ostalim članovima Kulturanove. Jako volim ljude sa kojima radim, iako se nekad i ne razumemo, ali sve je to deo kreativnog procesa. Tu ekipu čine jedan sociolog, dizajner, novinarka i fotograf. Naravno, to nije jedino čime se oni bave i zaista zvuči nekako banalno kada se samo ovako navedu. To su ljudi širokih interesovanja i “zdravog” razmišljanja i stava. Raspravljamo o toj izložbi na Kosovu, predstojećem projektu radionice o dizajnu ‘’Uradi sam’’, o “Balcan Can Contemporary” časopisu i nekim tekućim organizacijskim stvarima. Nakon toga sastajem se sa jednom prijateljicom i pričamo dugo u noć.
(Video prilog B92 sa otvaranja izložbe Susret istorija Srba i Albanaca, novembar 2010)
Sreda, 01.12.2010.
Nije dobro, znao sam, sad su mi javili. Sestra ipak mora u bolnicu, na pobačaj! Joj, to me je baš jako poremetilo. Moraće da joj izazovu kontrakcije, kao da se porađa. I to baš sutra, na njen rođendan… Kakva ironija sudbine! Smrt na dan rođenja. Čuli smo se, ona se dobro drži, ali svakako da joj nije lako… Moja sestra je pravi laf, oduvek je bila borac i zaista je jako puno volim. I baš nekako u vreme kad sam saznao za to zovu me sa radija Beograd 202 da dam izjavu o časopisu “Balkan Can Contemporary”. Zaista ne znam na šta će ličiti ta izjava, pa molim novinarku da miprilog pošalje na mail, ne znam ni o čemu sam pričao. Naravno, sa ovakvom vešću radim u Kulturnom centru nekako sa pola volje…ali, eto, ipak sam uspeo dogovoriti neka sponzorstva za taj filmski festival… Danas je pao i prvi sneg! Baš čudno, pre samo dva dana sijalo je sunce. Ipak, ovaj sneg me je nekako obradovao, naročito u svetlu te vesti o sestri... sve se menja, tako da se nadam da će i ona to nekako pregurati. Ponovo se komplikuje ta izložba na Kosovu. Stvarno me nerviraju te administrativne peripetije. Sada ne možemo da jednostavno pošaljemo materijal sa izložbe autobusom, nego nam trebaju neke posebne dozvole i čuda. No, dobro, ipak ćemo nekako uspeti… ali, eto, nervira me… Zbog sličnih komplikacija nismo imali predstavnike partnerske organizacije iz Prištine na otvaranju izložbe u Novom Sadu, a to je baš šteta. Nisu mogli da dođu jer nemaju srpske pasoše, a sa kosovskim (tj. UNMIK-ovim) im ulaz u Srbiju nije dozvoljen. Sećam se kako sam se ja osećao devedesetih kada nam je bilo ograničeno pravo kretanja i kada smo morali i po onoj ciči zimi da stojimo u redovima za vize da bi onda, i kada dođeš na red, morao da strepiš da li će ti odobriti vizu ili ne. Srećom, ja takvih problema nemam odavno, mnogo ranije nego što smo dobili beli Šengen. A njima (ljudima sa Kosova) je sada još gore, oni čak ne mogu ni da se nadaju da mogu da pređu u Srbiju. Tu u Novom Sadu mi je trenutno i jedna prijateljica iz Kosovske Mitrovice. Došla je da ostane par dana, da preda za novu ličnu kartu i pasoš, ali kako stvari stoje moraće da ostane još ko zna koliko vremena… Zbog takvih stvari se nekad zaista pitam zašto sam se iz Slovenije, gde sam živeo oko godinu i po dana, opet vratio u Srbiju? Kasnije čitam novi Nacrt Zakona o mladima jer sutra putujem na konfernciju na Zlatibor na, kako su organizatori najavili, “aktivno učešće u istorijski važnom momentu za profesionalizaciju omladinskog rada u Srbiji!” i pakujem se.
Milan sa prijateljima u SlovenijiČetvrtak, 02.12.2010
Put na Zlatibor bio je zanimljiv, putovao sam sa prijateljima iz raznih drugih nevladinih organizacija iz Novog Sada, Beograda i drugih mesta. Ali eto, poklopilo se da se skupila dobra ekipa, stara garda omladinskog rada u Srbiji :) Kad bolje razmislim, ne volim da mislim o nama kao o staroj gardi, pre će biti da smo srednja garda :) Ujutru
sam sam se čuo i sa Dejanom Tešovićem iz Mini Teatra iz Ljubljane, za koje radim isto honorarno pisanje projekata za Evropsku uniju. Dejan je super lik, uvek dobro rapoložen i duhovit, dogovaramo da ću Novu godinu verovatno provesti tamo, u Ljubljani. Nedostaju mi ti prijatelji iz Ljubljane. Čudno je to, kao da imam dva doma, kad sam tamo nedostaje mi Srbija a kad sam u Srbiji nedostaje mi Slovenija.
Danas je i mojoj sestri rođendan. Neću je zvati jer je možda sad na operaciji, pa sam joj poslao poruku. Nadam se da će se dobro završiti. Konačno stižemo i na Zlatibor. Divno je ovde zaista, priroda, mir... Veče provodimo na uvodnom predavanju i druženju sa prijateljima.
Petak, 03.10.2010.
Dan provodimo radeći u grupama. Moja grupa bavi se validacijom prethodno stečenih znanja u omladinskom radu. Na mailu intenzivna prepiska vezana za izložbu na Kosovu. Danas je i deadline za slanje najava za BCC, a još nam pristižu neke najave, pa sam se ustao ranije da to sve sredim, dodam i prevedem. Tu je i neki rad koji sam morao da napisem i posaljem za neki magazine u Moldaviji. Tema je Upotreba nekonvencionalnih i neiskorišćenih prostora u umetničkim praksama. Posle jutarnjeg rada na konfarenciji, popodne odlazimo u šetnju i uživamo u prirodi.
Subota, 27.11.2010
Jedan prilično miran dan. Sinoć sam bio sa nekim drušvom, pa sam danas malo duže odspavao. Kad sam se probudio, čekala me je poruka od prijateljica koje su otišle u Sarajevo. Dobro im je, krkaju ćevape, ali nisu stigle na koncert Rundeka. Žao mi je što nisam i ja otišao sa njima. Sećam se mog prvog boravka u Sarajevu, to je bilo 2002. Radili smo festival OKUP Karavan1. Sećam se Baščaršije i golubova (bilo mi je
fascinantno da ljudi prodaju zrnevlje kojim se golubovi hrane), sećam se kad nas je jedna muslimanka povezla kada smo se bili izgubili (nekako je uspela da potrpa nas 7 u kola i odvezla nas do kuće, hvala joj!), sećam se i izrešetanih zgrada i spomen obeležja na mostu i u parku gde je pisalo da je srpska vojska tu ubila toliko i toliko ljudi. To iskustvo još razrušenog Sarajeva bilo je prilično otrežnjujuće za mene, koji sam tada bio još prilično mlad i skoro da nisam ni znao da je Sarajevo bilo pod opsadom! Pitam se kako sada Sarajevo izgleda... Uzmimam da čitam neku publikaciju "Kulturne i istorijske veze Srba i Mađara". Ne baš previše interesantno štivo, gomila istorijskih podataka, ali zanimljivo je uvek podsetiti se...
Malo spremam po kući, klopam, a zatim sedam za kompjuter. Sačekao me je mail sa Kosova. Tamo bismo 16.decembra trebali predstaviti izložbu "Pogledi: susret ličnih istorija Srba i Albanaca" koju moja organizacija, Asocijacija Kulturanova, radi zajedno sa Multimedija Centrom iz Prištine. Čitam mail, ali nemam snage odmah da odgovorim na njega. Ostaviću za kasnije. U međuvremenu se konsultujem sa drugim članovima Kulturanove o tome kako odgovoriti.
Nedelja 28.11.2010.
Razmišljam kad je pre već stigao kraj novembra! Prošle godine u ovo doba bio sam u New Yorku, na CEC Artslink rezidenciji. Mislim se da li da se prijavim za The John F. Kennedy Center for Performing Arts Summer International Fellowship Program u Vašingtonu. Stoji mi taj tab tu otvoren već danima, ali nekako ovog puta nisam siguran da li to zaista želim. Verovatno ću se ipak prijaviti, uvek postoji mogućnost i da me ne prime :). Stigao mi je i mail od Dragana Klaića, čoveka koga izuzetno poštujem. Pristao je da napiše recenziju za moju prvu knjigu. To me je naravno veoma obradovalo. Radi se zapravo o mojoj tezi, koju će Pozorišni muzej Vojvodine štampati sada kao knjigu, a tema je "Savremeni pozorišni festivali: komparativno istraživanje između srpskih i slovenačkih pozorišnih festivala". Ostatak dana proveo sam na sređivanju tog teksta i odgovaranju na neke mailove.
Ponedeljak 29.11.2010.
Ako je suditi da se po jutru dan poznaje ova nedelja neće biti baš dobra. Jako je čudno to sa ponedeljcima, nekad ih jako volim i jedva čekam da počne nova nedelja, a nekad ih stvarno ne volim. Ovog puta nisam uspeo nekako da ubedim sebe da će ova nedelja biti dobra… I zaista, uopšte nije. Danas se u Beogradu održao seminar Marketing i menadžement kulture u javnom sektoru. Kako trenutno
Ja nekako prostor bivše Jugolavije i dalje doživljavam kao jedinstven. Ne zato što sam srpski hegemonista, nego zato što imam dobre prijatelje iz svih tih zemalja, najviše projekta sam uradio na Balkanu, to je moje dvorište, moj prostor delovanja.
Utorak 30.11.2010.
Nazad u Novi Sad, na posao! Na povratku iz Beograda vreme sam prekratio čitajući knjigu Haruki Murakamija “Okorela zemlja čuda i Kralj sveta”. Iskreno, “Igraj, igraj, igraj” (od istog autora) mi se mnogo više dopala… Dolazim u Kulturni centar. Skoro se završio Novosadski jazz festival, te radim na sređivanju dokumentacije, pisanju izveštaja, zahvaljivanju sponzorima i sl… U svakom slučaju, ne baš nešto jako kreativno, ali ni previše “dull”. Meni prilično prija taj posao. Imam neku rutinu odlaska na posao, a opet mi ostavlja dosta vremena da se bavim i drugim stvarima. Prija mi i to što je prilično dinamičan, u kontaktu sam sa ljudima, pregovaram, ugovaram. Loše je to što je sama institucija kao takva malo “troma” za moj temperament i za neke stvari se stvarno treba pomučiti da bi se pokrenule sa mrtve tačke. Pričam sa ljudima iz filmske redakcije Kulturnog centra, jer za koji dan počinje njihov festival EURO-IN Film Fest, da vidim kakve su im potrebe za festival i gde marketing može da pomogne. Kasnije u toku dana, po povratku kući, dogovaram detalje oko predstojeće, već pomenute, izložbe na Kosovu, pokušavam da ugovorim da gostuje (osim u Prištini) i u nekim drugim mestima, srpskim enklavama. Uveče se nalazim sa ostalim članovima Kulturanove. Jako volim ljude sa kojima radim, iako se nekad i ne razumemo, ali sve je to deo kreativnog procesa. Tu ekipu čine jedan sociolog, dizajner, novinarka i fotograf. Naravno, to nije jedino čime se oni bave i zaista zvuči nekako banalno kada se samo ovako navedu. To su ljudi širokih interesovanja i “zdravog” razmišljanja i stava. Raspravljamo o toj izložbi na Kosovu, predstojećem projektu radionice o dizajnu ‘’Uradi sam’’, o “Balcan Can Contemporary” časopisu i nekim tekućim organizacijskim stvarima. Nakon toga sastajem se sa jednom prijateljicom i pričamo dugo u noć.
(Video prilog B92 sa otvaranja izložbe Susret istorija Srba i Albanaca, novembar 2010)
Sreda, 01.12.2010.
Nije dobro, znao sam, sad su mi javili. Sestra ipak mora u bolnicu, na pobačaj! Joj, to me je baš jako poremetilo. Moraće da joj izazovu kontrakcije, kao da se porađa. I to baš sutra, na njen rođendan… Kakva ironija sudbine! Smrt na dan rođenja. Čuli smo se, ona se dobro drži, ali svakako da joj nije lako… Moja sestra je pravi laf, oduvek je bila borac i zaista je jako puno volim. I baš nekako u vreme kad sam saznao za to zovu me sa radija Beograd 202 da dam izjavu o časopisu “Balkan Can Contemporary”. Zaista ne znam na šta će ličiti ta izjava, pa molim novinarku da mi
Zbog sličnih komplikacija nismo imali predstavnike partnerske organizacije iz Prištine na otvaranju izložbe u Novom Sadu, a to je baš šteta. Nisu mogli da dođu jer nemaju srpske pasoše, a sa kosovskim (tj. UNMIK-ovim) im ulaz u Srbiju nije dozvoljen.
Put na Zlatibor bio je zanimljiv, putovao sam sa prijateljima iz raznih drugih nevladinih organizacija iz Novog Sada, Beograda i drugih mesta. Ali eto, poklopilo se da se skupila dobra ekipa, stara garda omladinskog rada u Srbiji :) Kad bolje razmislim, ne volim da mislim o nama kao o staroj gardi, pre će biti da smo srednja garda :) Ujutru
sam sam se čuo i sa Dejanom Tešovićem iz Mini Teatra iz Ljubljane, za koje radim isto honorarno pisanje projekata za Evropsku uniju. Dejan je super lik, uvek dobro rapoložen i duhovit, dogovaramo da ću Novu godinu verovatno provesti tamo, u Ljubljani. Nedostaju mi ti prijatelji iz Ljubljane. Čudno je to, kao da imam dva doma, kad sam tamo nedostaje mi Srbija a kad sam u Srbiji nedostaje mi Slovenija.
Danas je i mojoj sestri rođendan. Neću je zvati jer je možda sad na operaciji, pa sam joj poslao poruku. Nadam se da će se dobro završiti. Konačno stižemo i na Zlatibor. Divno je ovde zaista, priroda, mir... Veče provodimo na uvodnom predavanju i druženju sa prijateljima.
Petak, 03.10.2010.
Dan provodimo radeći u grupama. Moja grupa bavi se validacijom prethodno stečenih znanja u omladinskom radu. Na mailu intenzivna prepiska vezana za izložbu na Kosovu. Danas je i deadline za slanje najava za BCC, a još nam pristižu neke najave, pa sam se ustao ranije da to sve sredim, dodam i prevedem. Tu je i neki rad koji sam morao da napisem i posaljem za neki magazine u Moldaviji. Tema je Upotreba nekonvencionalnih i neiskorišćenih prostora u umetničkim praksama. Posle jutarnjeg rada na konfarenciji, popodne odlazimo u šetnju i uživamo u prirodi.
