Dostupni linkovi

Vanredna vijest

U Srbiji vlada nemiran haos


Jasmina Tešanović
Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodila Jasmina Tešanović, aktivistica za ljudska prava i knjževnica koja živi u Torinu

1 maj, 2010
Hvala ti, sudbino, što boravim u zemlji gde si slavi Prvi maj, praznik rada – u Italiji. Hvala ti, Jasmina, što živiš u Torinu, gradu gde su ljudi izašli na ulicu sa raznim zastavama, ili bez zastava, sa parolama, sa pesmama, sa mozgom i idejom o ljudskim pravima u ovoj zemlji gde Berluskoni i njegove golisave devojke za sve vladaju privatnim i pravnim domenom već dugo, isuviše dugo za moje razumevanje, koja sam odrasla u Italiji, i učila istoriju fašizma. Hvala islandskom oblaku što mi je dozvolio da doletim iz Ostina, Teksasa, gde zvanično živim, gde kao potpuni autsajder prvog maja i osmog marta pričam mojim najbližima i poznanicima o poreklu i značaju praznika ljudskih i ženskih prava.
Medjutim, odmah da se predstavim, ja živim na internetu već godinama; ja nemam više ni maternji jezik ni domovinu, i to je moj izbor. Pišem blogove, dnevnike, mejlove, tviterišem, fejsbukujem, a moj kofer je moj leptop, moja porodica je široka internet zajednica zasnovana na zajednickim kakvim god hoćete principima, od ozbiljnih do neozbiljnih stvari. I to je moj izbor. Pa ipak, svako jutro, pre no što se potpuno razbudim i odlučim se koji ću izbor da načinim, ja prvo čitam srpsku stampu, B92, e-novine, Peščanik, zokster something ...I onda se potresem, onako iz stomaka. Sve mi se čini tamo najlepše i najgore i krenem: hvala ti, Srbijo, što si me oterala, al’ eto da sam ostala, sad bih mogla na uranak sa mojom ćerkom koja ovde u Torinu ide sa ex-Yu studentima kao što je i ona, i bore se za mesto u parku sa Rumunima koji, gle, imaju istu ideju. Don’t ask me why.
Al’ ja danas nisam ni u Torinu više, sela sam u voz sa 99 posto obojenih stranaca koji su sada Italijani i još jedini putuju lokalnim vozovima i stigla kod moje prijateljice Frančeske u Luku. Otišle smo na plažu i pričale sedeći u pesku o njenoj knjizi Na Bajram, koju sam ja prevela pre nekoliko godina na srpski. Priča mi o Bosni, gde ona redovno odlazi kao mirovna aktivistkinja: o ćevapima na kajmaku koje i ona sanja kad je u krizi, ne samo ja. O globalizaciji balkanizacije i o našim novim knjigama koje se više neće ticati ni ratova ni ratnih zločina, ni uopšte Balkana. Aj’ baš da vidimo.

2 maj, 2010
Kišakišakiša u celoj severnoj Italiji. Da nije tragično bilo bi smešno, al’ kad god ovako počne da pada ja se setim Mire Marković i onog njenog sablasnog dnevnika tokom devedestih gde kaže: “Volim kišu i da se češljam pred prozorom”. E pa ništa od prozora i češljanja, danas je papa Racinger došao u Torino da obidje čuvenu Hristovu košulju, zajedno sa stotinama hiljada turista koji su već u ovoj prvoj prestonici Italije: moleći se, i trošeći pare u Fijatovom gradu u krizi otkad se Fijat iseljava polako u istočnu Evropu, pa i u Kragujevac. Elem, svi znamo, mi, gente di Torino, da je izvesna kiparska kraljica koja je postala kraljica dinastije Savoja kupila tu “relikviju” pre mnogo vekova po ceni u protivvrednosti od jednog zamka, i više puta je dokazano da je košulja falsifikat. Al’ ovde se čuva, i iznosi svakih deset-petnaest godina, a danas je papa Racinger u jeku pedofiijskog skandala u katolickoj crkvi došao da potvrdi autentičnost, pre svega, vere . U prvom redu su sedeli članovi porodice Savoja, notorni desničari, nedavno izabran predsednik regije Pjemonte, iz Berluskonijeve partije , a iza njih nekih 50 000 ljudi. Protesti protiv pape , i tesne veze izmedju države i crkve svuda. Ovo je ipak grad radnika, sada grad stranaca, emigranata, za koji se kaže: Torino može bez Italije, al’ Italija ne može bez Torina. Ulice neprohodne, obezbedjenje svuda, pravi pravcati spektakl ceo dan. Ja sam noćas sanjala papu kako plače, nariče i izvinjava se zbog slučajeva pedofilije. Inače pišem priču (a možda i roman) o Ani s Kipra; na svakom ćošku majice i ostali predmeti s motivom Hristove košulje. Žena je imala 19-toro dece, zavladala je putem njih celom Evropom, sakupila originalnu srednjevekovnu muziku u opusu koji sam držala u rukama u biblioteci retkih originala. I evo, iako verovatno nikad u Torino kročila nije, obezbedila mu je budućnost. Ne zaboravite, Torino je jedini grad na svetu koji je istovremeno centar i crne i bele magije. Pa birajte.

3 maj, 2010

U Milanu, gradu u kome sam odrasla. Mrzela sam svaki dan koji sam tu provela i otišla sam čim sam to mogla. Grad mode i velikog biznisa. Ne dodiruje me, već me nervira. Pa ipak, danas u Milanu, moram da priznam da sam srećna što su mi nabavili lek za 20 minuta, na koji se inače čeka nedelju dana: grad efikasnosti, ponekad gotovo iz snobizma. Kapi teške kiše iz neba koje se ne vidi ni zimi ni leti. Upravo se završio sajam dizajna i namestaja: ali ja nisam dovoljno “hip” da bih shvatila koliko je to ‘hip”. I zašto dizajneri iz celog sveta, koji su postali celebrities kao rok-zvezde, vise po milanskim ispeglanim ulicama.
Svaki dan je godišnjica nečega, nema više slobodnih dana: danas je godišnjica kako smo se sreli moj muž i ja, i to baš u Milanu: takodje je padala kiša.
I onda, u povratku, haos: u Magenti, gradu čuvene bitke kod Milana, voz je pregazio mladića samoubicu. Ko kaže da je Ana Karenjina žensko? Ovo mora da je bio neki pacifista. Vozovi idu okolo-naokolo, al’ idu. Caos calmo, to je permanentno stanje u Italiji: po istoimenom romanu Sandra Veronezea. U Srbiji, rekla bih da vlada Caos non calmo. Nemiran haos.

4 maj, 2010
Neprekidna kiša. Godišnjica Titove smrti. Rodjendan moje drugarice, ali danas je iznenada umro i jedan moj drug. Svake godine slavimo dan sopstvenog rodjenja iako nemamo pojma koji će biti dan naše smrti. Moja ćerka, rodjena 1984. u osnovnoj školi me je pitala: ko je bio taj Tito, good or bad guy? Danas mi je rekla: ostavio je zemlju bez naslednika, sa lažnim blagostanjem, al’ da se živelo bolje sigurno jeste. Ni onda ni sada ne znam šta da joj kažem. Više sam pogodjena smrću moje drugarice Biljane Kovačević-Vučo 20. aprila 2010. od sepse, u beogradskoj bolnici, upravo kao što je umrla i moja majka, lekarka i skojevka 1999, i kao što je umrlo nekoliko beba kad sam se porodila. Ništa se tu nije promenilo. Pa posle mi pričajte da ne treba da politizujemo smrt svojih dragih. A šta nam drugo preostaje? Da slavimo prošlost i čekamo budućnost?

5 maj, 2010
Evo već četvrti mesec, pa i danas, odvikavam se od bloga B92: napisala sam svoju rubriku za La Stampu, a nisam za blog B92. U pitanju je emotivna, politička i bolesna zavisnost. S devedesetdvojkom sam od njenih ranih dana, na internetu još od ranije a na blogu B92 od prvog dana. I u čemu je problem? Pukla sam u Srbiji, na interaktivnom mediju koji se greškom shvata kao demokratija. Sloboda govora ne znači slobodu govora mržnje, vredjanja, podmetanja, manipulisanja, laganja itd. Posle četiri godina borbe sa nacionalistima, fašistima, klerofašistima pod nikovima il’ pravim imenima digla sam ruke jer sam ostala sama protiv njih. A njih je sve više. Objavljivala sam hronike sa sudjenja za ratne zločine iz Specijalnog suda u Beogradu, i to ne može srpska blogosfera da mi oprosti. A ta količina mržnje i agresivnosti, koja dolazi od ponekad inače vrlo pristojnih blogera (kad su ostale teme u pitanju) dovela me je do zaključka da homogenizacija proevropske Srbije zahteva guranje pod tepih svega što može da zasmeta demokratskoj šminki. Ta hipokrizija mi teže pada od Milosevicevog rezima mada nije fer da kazem da je sada gore u Srbiji nego sto je bilo: ali meni nije bolje. Moja knjiga Dizajn zlocina: sudjenje škorpionima, VBZ Beograd Zagreb Sarajevo, u Beogradu kao da nije ni izašla. Mediji su me mahom ignorisali, a predstavu na istu temu su iščitali svi direktori pozorista, al’ su me ćutke otkačili. Nema veze, kažem, igrala se u Italiji i Americi. To što ja pišem i radim nikome u Srbiji nije potrebno. Eto, kažem sebi: bar znam zašto sedim ovde, niko me ne pljuje, objavljuju me i polemišu sa mnom, uvažavaju me. Neko me je pitao: A jesi li ti poznata u Srbiji? Ozloglašena sam, rekla sam. Ako je to slava, onda jesam.

6 maj, 2010
Danas sam imala snimanje mog konceptualnog filmića Donne di Torino, Žene iz Torina: Simona. Nekako znam da kad budem otišla iz ovog grada, ne znam ni kada niti gde, al’ znam da na kraju uvek odem, to će mi ostati. Ono sto je zabeleženo, bilo rečima ili slikom, ostaje zauvek: istina i laž. Zato pazim šta radim. Tu leži moja etika, čak i kad pišem fiction, znači prozu u kojoj mi je sve dozvoljeno, ja koristim bezgranično slobodu mašte, ali se trudim da opišem neku stvarnost stvarniju od realizma: to je moja opsesija. Istina i pravda, i nije samo politička već i duhovna. Imam utisak da ljudi inače idu kroz život kao kroz maglu (kao guske kroz maglu) i da je umetnost busola . Moje žene iz Torina imaju 26 minuta ispred kamere, gde su dobile slobodu da rade šta hoće. Volim Godara, volim Vorhola, volim Maju Deren. Koncept je mogao da propadne , ali nije: neverovatno koliko se žena iz Torina odazvalo i izašlo da bi u moj kadar ušlo. Simona, Marie, Vesna, Suad, Gioia, Anna, grazie...

7 maj, 2010
Pisati dnevnik je teško: intima je kao senka, onog momenta kad je osvetliš, nestane. I danas, kao svakog petka, radim poslednju verziju moje najnovije knjige My life without me. Knjiga je na engleskom. Moj život bez mene u Srbiji ima više smisla i prijamčiviji je za humor na tudjem jeziku.
Krećem za Mondovu, gde treba da učestvujem u perfomansu: Squatting supermaket. Slow food pokret ( suprotno od fast food, znači zdrava hrana bez posrednika), rodio se u Pijemonteu, ali zato i elektronska umetnost ( Share festival Torino Piemonte). Ovde radimo obe stvari: hrana direktno od proizvodjača uživo, virtuelno, trodimenzionalno. Pitam se da li ću ostati gladna, kao i mnogi drugi angažovani umetnici. Internet je savršen, al’ nema kuhinju i večeru, bar ne još.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG