Dostupni linkovi

Dnevnik: Bespomoćni smo pred nemerljivim nasiljem ovog sveta


Radoslav Rale Milenković

Radoslav Rale Milenković je srpski filmski, televizijski, kazališni glumac i redatelj.

Glumio je u velikom broju filmova i kazališnih predstava. Bio je stalni član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1987. godine. Odigrao je i brojne uloge u drugim beogradskim kazalištima (Atelje 212, Beogradsko dramsko pozorište, Zvezdara teatar, Narodno pozorište, Beograd), kao i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Režirao je u brojnim kazalištima Jugoslavije (Srbije), Mađarske i Švedske. Monodramu "Naši dani" odigrao je više od 1.400 puta.

* Subota, 19. juli

Slobodan dan. Na prvi pogled, čini se da je to, zapravo, idealna prilika da se obavi toliko toga što čeka baš taj, slobodan dan. Ali, koliko god efikasno skraćivao listu zadataka, koliko god štriklirao, takvih je obaveza i zadataka previše za jedan dan.

Pijaca, banka, računi... Mailovi, dogovori, poruke... Planirano, neplanirano... Dugo odlagano, iznenada smišljeno... Planovi, pripreme za naredne dane skoro svakodnevnog snimanja ili igranja predstava... Sve govori – potrajaće ovo leto...

Za razliku od mene i moje jurnjave od ranog jutra, moj sin Arsenije drži se plana i programa svog gimnazijskog raspusta, koji se sastoji od čekanja na sunčani deo dana da bi sa svojim društvom proveo nekoliko sati na bazenu. „Ćale, samo opušteno!...“ – kaže.

Natalija, moja ćerka, još je najbolje izabrala: javlja iz Londona da je nastava engleskog jezika odlična, a da su vannastavne aktivnosti još i bolje! Uživa! Blago njoj! Želeo bih da ponovo imam petnaest godina i da sam ja svoj tata!...

* Nedelja, 20. juli

Danas snimamo u zdanju Doma narodne skupštine Republike Srbije... Ili, kako je već zvaničan naziv te zgrade danas. Za mene je, priznajem, to još uvek, i, verovatno, zauvek, Savezna skupština...

Trebalo bi da je danas moj poslednji dan snimanja u filmu „Branio sam Mladu Bosnu“ Srđana Koljevića. Uloga sudskog sekretara, Čeha Maleka, sasvim je drugačija od svih koje sam do sada igrao. Ekipa je velika, radi se naporno, nadam se da će na kraju biti dobar film.

Na oglasnoj tabli, vidim izuzetno povoljnu ponudu za letovanje u Bečićima... Tek da nije džabe... Ali nisam zainteresovan za to – niti bih da budem poslanik u Skupštini, niti imam slobodnih dana za letovanje...

Na kraju snimanja, kolegi Irfanu Mensuru javljaju da su mu noćas pretukli sina na nekom od splavova.

Na ivici suza i u nemoćnom besu, on kaže: „Jebem ti, šta je Beograd!...“

„Jebem ti, šta je svet!...“ kažem mu i znam da to i nije neka uteha. Svi smo bespomoćni pred nemerljivim nasiljem i ovog grada i ovog sveta.

Natalijin let iz Londona kasnio je četiri sata, stigla je u svitanje... Air Serbiom.

* Ponedeljak, 21. juli

Prepodne provodim po redovima u kojima čekam da prikupim dokumenta koja su mi neophodna da kompletiram svoju prijavu na konkurs za profesora na predmetu „Uvod u studije pozorišta i scenskih umetnosti“, na odseku za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu.

To baš i nije tako jednostavno... Potvrda o nekažnjavanju čeka se dve nedelje... Uverenje o državljanstvu mogu da izvadim samo u Novom Sadu, gde sam rođen. Ne razumem zbog čega je to tako, ali ne znam ko bi bio kompetentan da mi da razuman i jasan odgovor... Zato ne pitam, jednostavnije mi je da promenim sutrašnji raspored i u Zagreb putujem preko Novog Sada.

Popodne sa decom raspoređujem kofere, džeparce i poneki savet – sutra, dok ja budem na putu, oni će na letovanje u Grčku. Njih dvoje i još preko 200 njihovih vršnjaka, u organizaciji Prve beogradske gimnazije... Blago njima!... Sve više i više bih voleo da sam svoj tata!...

* Utorak, 22. juli

Ko rano rani, dve sreće grabi. Komletiranu dokumentaciju predajem u opštoj službi FTN-a u Novom Sadu. Pre nego što nastavim put Zagreba, gde večeras igram (1.474. put) svoju monodramu „NAŠI DANI“, na Exitovim teatarskim večerima u dvorištu Muzeja za umjetnost i obrt, šetam praznom Zmaj Jovinom ulicom. Knjižara „Serendipiti“ se zatvara. Nije mogla da preživi. Tužno...

U Hrvatsku ulazim kod Iloka... na autoput izlazim kod Županje... Put je gotovo prazan... Idealno za putnika koji iza sebe ima toliko sećanja, a pred sobom (još uvek) toliko mnogo nada i želja...

Pre predstave šetam centrom Zagreba... Pojedem kuhani kukuruz. Popijem kavu u „Velvetu“...

Šetam i verujem da ću tu, evo, sad, samo što nisam, sresti neko poznato lice... Ali ne poznajem nikoga... Nije ni čudo, davno sam otišao odavde... „O, mladosti, o mladosti...“, rekao je Arsen.

Zbog lošeg vremena, igramo u predvorju Muzeja. Gledalište je krcato... Predstava divno primljena.

Na kraju, posle predstave, ipak srećem nekoga koga poznajem. Gledao me je kolega, reditelj, Radovan Marčić.

Posle predstave, Matko Raguž, Radovan i ja razgovaramo o tome kakva je situacija u teatrima u Beogradu i Zagrebu. Sve su nam teme iste...

Oko 23 sata krećem nazad u Beograd. Kao i obično, od Gradiške – kišica...

Duga je noć... U svitanje stižem kući... Moja majka je budna. Iz svoje sobe dobacuje pitanja:

Jesi li video Mokrog? – Nisam, na Braču je. – A Peru Kvrgića? – Nisam, on i Stipa su na Kupi. – Tikvice su ti u rerni... – Video sam, hvala, nisam gladan.

Ona na to samo tiho uzdahne.

* Sreda, 23. juli

Danas nastavljam da snimam ulogu poručnika Vasića u trećoj sezoni TV serije „Jagodići“.

Ekipa zna da sam jutros stigao sa puta i puštaju me do podneva da odmoram.

Deca su bezbedno stigla na ostrvo Evia, smestili su se... Kažu, sve je super! Naravno da je sve super kad stigneš na letovanje...

Od podneva do večeri snimamo u zgradi Protokola... Radi se intenzivno i efikasno. To, zapravo, znači da nas na kraju dana čeka umor. Pred san, prelistam scene za sutrašnje snimanje u Bečeju...

Čini mi se da je san daleko, ali približava se brzo... U slatkom vertigu, preuzima me u sebe...

* Četvrtak, 24. juli

Danas snimamo „Jagodiće“ u dvorcu Fantast, u blizini Bečeja... Prvi put sam ovde. Toliko je drama i serija snimano ovde, od svih je najpoznatija, sigurno, serija za decu NEVEN, Timoti Bajforda, prema delu čika Jove Zmaja...

Budući da je ovo prvi dan na ovoj lokaciji, naravno – kasnimo i ne stižemo da snimimo sve što je planirano...

Sutra je slobodan dan. U kome, naravno, imam da obavim toliko toga. Ali to mi ipak daje prostora da veče provedem u samo svojim mislima... Koje se provlače kroz rebra muzike. Debisi...

U svojoj drami "Bajka o mrtvoj carevoj kćeri", Nikolaj Koljada piše: „Negde se čuje Debisi, na dlanu me ponesi!...“

Slikam svoj dlan. To je selfi ovog dana.

* Petak, 25. juli

U Novom Sadu sam. Kakvo divno Sunce obasjava grad. Petogodišnjak u meni traži četiri lopatice sladoleda od čokolade. Ja kao svoj tata odobravam dve. I mama dve...

Na Trgu slobode prodavci meda... Dva meda...

Sa Jasnom Đuričić u „Teatru“ pijem dve kafe... Naredne školske godine vodiću master studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dogovaramo se šta ću i kako raditi sa njenim studentima – Homer ili Šekspir? Kako odabrati?... Zašto uopšte birati?!... Dva Meda, Dva Sladoleda, Dve Limunade... Zašto ne i Dva Pesnika?!

U podne, u Njegoševoj, u restoranu „Pančeta“, prijatelji Raša Dinulović i njegova Tanja i ja, sa radošću smišljamo detalje programa rada sa studentima scenskog dizajna...

Delim lososa carpaccio sam sa sobom...

Onda žurim da reč-dve o tome dopišem u dnevnik koji vodim za slušaoce „Slobodne Evrope“...

Koji neko sada sluša... Koji neko sada čita...

Pogledajte komentare (1)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG