Kada planirate da se udate i kada želite da postanete majka, to su samo neka od najprivatnijih pitanja koja se postavljaju ženama prilikom konkurisanja na radno mesto.
Međutim, diskriminaciji tu još nema kraja: ako i dobiju posao, često su im plate manje, a česta su i emotivna i fizička zlostavljanja. Ovo potvrđuje i primer Dragane Petrović. Ona već godinama radi u trgovini i trpi razne vidove zlostavljanja.
„Poprilično mi je negativno iskustvo, muškraci u donosu na žene imaju bolji položaj budući da su više u stanju da se izbore za svoja prava i da umeju da se izbore za sebe i za svoj položaj. Kod nas žena je uključen i taj emotvini pritisak, pošto smo mi slabiji pol. Umem danima da plačem trpeći razna psihička i fizička iživljavanja. Iz mog nekog iskustva, poznajem ljude koji su zaposleni kao magacioneri iako ne rade taj posao dobijaju veću platu od mene iako ja višestruko više radim u odnosu na njih“, žali se ona.
Čak tri od četiri žene doživljavaju diskirminaciju na radnom mestu. To su razne diskriminacije od mobinga do seksualnog zlostavljanja. Problem je da se propisi ne primenjuju u potpunosti pa ni zaštita nije efikasna, kaže saradnik Fondacije Centar za demokratiju, Miloš Savić.
„Inspekcija rada je nadležna za diskirminaciju na samom radnom mestu. Međutim, oni mogu da postupe jedino ako dobiju pismeni zahtev. Problem je da žene retko prijavljuju kršenja prava, a nisu ni svesne svojih prava“, objašnjava Savić u ime organizacije koja je uključena u projekat „Jednake na poslu“. Cilj im je da osnaže žene da se bore za svoja prava.
Žene se uglavnom plaše gubljenja posla, pa se i retko žale na poslodavce iako imaju zbog čega. Iako zakonske osnove postoje država retko reaguje preventivno. Ipak saradnica Uprave za rodnu ravnopravnost, Jasmina Murić tvrdi da država u svakom prijavljenom slučaju reaguje.
Ona priznaje da postoji problem sa kapacitetom promovisanja mehanizama koji mogu zaštiti žene od diskriminacije na tržištu rada.
„Postoji velika neinformisanost žena o svojim pravima, postoji još uvek nepovrenje u institucije. Postoji velika glad za poslom, tržište novih radnih mesta je malo a svako eventulano prijavljivanje poslodavca može da dovodi do gubljenja posla“, kaže Murić.
Ipak ona kaže da u saradnji sa nevladinim sektorom država može da ponudi adekvatnu podršku ženama kojima je ona više nego potrebna.
Međutim, diskriminaciji tu još nema kraja: ako i dobiju posao, često su im plate manje, a česta su i emotivna i fizička zlostavljanja. Ovo potvrđuje i primer Dragane Petrović. Ona već godinama radi u trgovini i trpi razne vidove zlostavljanja.
„Poprilično mi je negativno iskustvo, muškraci u donosu na žene imaju bolji položaj budući da su više u stanju da se izbore za svoja prava i da umeju da se izbore za sebe i za svoj položaj. Kod nas žena je uključen i taj emotvini pritisak, pošto smo mi slabiji pol. Umem danima da plačem trpeći razna psihička i fizička iživljavanja. Iz mog nekog iskustva, poznajem ljude koji su zaposleni kao magacioneri iako ne rade taj posao dobijaju veću platu od mene iako ja višestruko više radim u odnosu na njih“, žali se ona.
Čak tri od četiri žene doživljavaju diskirminaciju na radnom mestu. To su razne diskriminacije od mobinga do seksualnog zlostavljanja. Problem je da se propisi ne primenjuju u potpunosti pa ni zaštita nije efikasna, kaže saradnik Fondacije Centar za demokratiju, Miloš Savić.
„Inspekcija rada je nadležna za diskirminaciju na samom radnom mestu. Međutim, oni mogu da postupe jedino ako dobiju pismeni zahtev. Problem je da žene retko prijavljuju kršenja prava, a nisu ni svesne svojih prava“, objašnjava Savić u ime organizacije koja je uključena u projekat „Jednake na poslu“. Cilj im je da osnaže žene da se bore za svoja prava.
Žene se uglavnom plaše gubljenja posla, pa se i retko žale na poslodavce iako imaju zbog čega. Iako zakonske osnove postoje država retko reaguje preventivno. Ipak saradnica Uprave za rodnu ravnopravnost, Jasmina Murić tvrdi da država u svakom prijavljenom slučaju reaguje.
Ona priznaje da postoji problem sa kapacitetom promovisanja mehanizama koji mogu zaštiti žene od diskriminacije na tržištu rada.
„Postoji velika neinformisanost žena o svojim pravima, postoji još uvek nepovrenje u institucije. Postoji velika glad za poslom, tržište novih radnih mesta je malo a svako eventulano prijavljivanje poslodavca može da dovodi do gubljenja posla“, kaže Murić.
Ipak ona kaže da u saradnji sa nevladinim sektorom država može da ponudi adekvatnu podršku ženama kojima je ona više nego potrebna.
