Posao dimničara, za mnoge romantičnog zanimanja iz nekih davnih vremena, nije izumro uprkos novim tehnologijama. Odžačari Srbije, prvi put u istoriji dugoj 150 godina, okupili su se u Beogradu na prvom kongresu gde smo saznali da li zaista donose sreću i šta su tajne ovog zanata.
Dimničar u Srbiji uglavnom je vitak i nije klaustrofobičan, jer mahom radi u uskim odžacima, obavezno sa završenom srednjom školom i, naravno, lepo vaspitan i neosuđivan zato što po cele radne dane provodi po kućama mušterija.
Jedan od onih koji su prošli ovu strogu selekciju, Nedeljko Nikolić (43), više od 20 godina je u poslu i za RSE kaže da ga ne bi menjao ni za šta na svetu.
„Mnogo je zabavno jer smo stalno sa ljudima. Svuda idemo, kada nas vide hvataju nas za dugme na uniformi, traže nam četkice, dlake, jer od davnina je ostalo da odžačari donose sreću. Posla uvek ima. zovu pred sezonu da im se očicte dimnjaci, da se sve sredi, da budu mirni preko zime. Stignemo sve da uradimo, nije problem, mada nas ima malo. Ranije su bile dobre plate, možda me to i zadržalo da ostanem u dimničarstvu. Sada su manje ali su redovne, a para nikad dosta koliko god da ih ima. Da bi radili ovaj posao morate da budete spremni na sve jer ima raznih opasnosti. Od požara, od visine... Ja još nisam pao kroz dimnjak, ali ima nekih kolega koji jesu.“
Plata je 350 do 400 evra, zbog teških uslova radni staž je beneficiran, tri meseca na godinu dana, ali malo omladine ide u odžačare. Škole za to zanimanje nema, zato ih u Srbiji ima samo 200, umesto 2.000 koliko je potrebno zemlji u kojoj se najveći deo stanovništva greje na drva, ugalj ili struju.
Profesor Martin Bogner, iz Nacionalnog udruženja dimničara, tvrdi da dimničarstvo nikada neće izumreti jer je važno bar koliko i posao pekara, zemljoradnika ili lekara.
„Izgradi se zgrada i ona tako stoji a da po 30 godina u njoj niko nije pročistio ventilacione kanale. E, tu se sada pojavila legionarska bolest koja se upravo razvija u velikim sistemima za klimatizaciju. U Beogradu je ispitano 600 kotlarnica i ustanovljeno je da čak 70 odsto ne radi dobro, odnosno da ispuštaju ugljenmonoksid i ugljendioksid. I zato su nam potrebni odžačari. Na primer, u Vranju ima 14.000 stanova ali imaju samo pet dimničara.“
Za dimničare uvek ima posla zato što je većina odžaka u Srbiji stara, trošna i lošeg kvaliteta, zbog čega postoji i opasnost od požara, dok su odžačari neizbežni i u eneregetici gde održavaju velike sisteme.
Glavna oprema odžačara su „štoser“, četka na sajli dugačkoj 10 metara, još jedna duža žica za najviše dimnjake, kapa i crna uniforma koja najbolje skriva mrlje od gareži. Usluga nije skupa, čišćenje je oko dva evra po dužnom metru dimnjaka.
Srđan Mančić (44), dimničar sa 17 godina staža, kaže za RSE da je dimničarstvo mnogo više od žice i četke, i da bi mladi i tu mogli da imaju budućnost.
„Pa ja volim ovaj posao. Prvo sam radio u IMT-u kao metaloglodač pa sam se onda prekvalifikovao. Bila je kriza tih godina, video sam konkurs za odžačara u novinama, i eto me... Najteže nam padnu neki veći remonti. Na primer u Termoelektrani Obrenovac, u rafineriji u Pančevu, jer tu ima puno gasova i nije lako raditi. Sa druge strane, najlepše u poslu je kad odemo kod nekoga kući pa nam posle čišćenja dimnjaka posluže slatko, kafu, lepo se ispričamo... Da se živi od ove plate jednostavno se mora, a nadam se da ću u ovom poslu ostati do penzije.
RSE: Mogu li da Vas pipnem za dugme, da li će mi to doneti sreću?
„Možete, slobodno... Videćete uskoro, mušterije nam kažu da to nije samo priča.“
I izgleda da je zaista istina. Novinarskoj ekipi RSE koja je radila ovu priču, čiji auto je neplanirano tokom razgovora sa odžačarima na parkingu ostao duže nego što je propisano, nije napisana kazna.
Dimničar u Srbiji uglavnom je vitak i nije klaustrofobičan, jer mahom radi u uskim odžacima, obavezno sa završenom srednjom školom i, naravno, lepo vaspitan i neosuđivan zato što po cele radne dane provodi po kućama mušterija.
Jedan od onih koji su prošli ovu strogu selekciju, Nedeljko Nikolić (43), više od 20 godina je u poslu i za RSE kaže da ga ne bi menjao ni za šta na svetu.
„Mnogo je zabavno jer smo stalno sa ljudima. Svuda idemo, kada nas vide hvataju nas za dugme na uniformi, traže nam četkice, dlake, jer od davnina je ostalo da odžačari donose sreću. Posla uvek ima. zovu pred sezonu da im se očicte dimnjaci, da se sve sredi, da budu mirni preko zime. Stignemo sve da uradimo, nije problem, mada nas ima malo. Ranije su bile dobre plate, možda me to i zadržalo da ostanem u dimničarstvu. Sada su manje ali su redovne, a para nikad dosta koliko god da ih ima. Da bi radili ovaj posao morate da budete spremni na sve jer ima raznih opasnosti. Od požara, od visine... Ja još nisam pao kroz dimnjak, ali ima nekih kolega koji jesu.“
Plata je 350 do 400 evra, zbog teških uslova radni staž je beneficiran, tri meseca na godinu dana, ali malo omladine ide u odžačare. Škole za to zanimanje nema, zato ih u Srbiji ima samo 200, umesto 2.000 koliko je potrebno zemlji u kojoj se najveći deo stanovništva greje na drva, ugalj ili struju.
Profesor Martin Bogner, iz Nacionalnog udruženja dimničara, tvrdi da dimničarstvo nikada neće izumreti jer je važno bar koliko i posao pekara, zemljoradnika ili lekara.
„Izgradi se zgrada i ona tako stoji a da po 30 godina u njoj niko nije pročistio ventilacione kanale. E, tu se sada pojavila legionarska bolest koja se upravo razvija u velikim sistemima za klimatizaciju. U Beogradu je ispitano 600 kotlarnica i ustanovljeno je da čak 70 odsto ne radi dobro, odnosno da ispuštaju ugljenmonoksid i ugljendioksid. I zato su nam potrebni odžačari. Na primer, u Vranju ima 14.000 stanova ali imaju samo pet dimničara.“
Za dimničare uvek ima posla zato što je većina odžaka u Srbiji stara, trošna i lošeg kvaliteta, zbog čega postoji i opasnost od požara, dok su odžačari neizbežni i u eneregetici gde održavaju velike sisteme.
Glavna oprema odžačara su „štoser“, četka na sajli dugačkoj 10 metara, još jedna duža žica za najviše dimnjake, kapa i crna uniforma koja najbolje skriva mrlje od gareži. Usluga nije skupa, čišćenje je oko dva evra po dužnom metru dimnjaka.
Srđan Mančić (44), dimničar sa 17 godina staža, kaže za RSE da je dimničarstvo mnogo više od žice i četke, i da bi mladi i tu mogli da imaju budućnost.
„Pa ja volim ovaj posao. Prvo sam radio u IMT-u kao metaloglodač pa sam se onda prekvalifikovao. Bila je kriza tih godina, video sam konkurs za odžačara u novinama, i eto me... Najteže nam padnu neki veći remonti. Na primer u Termoelektrani Obrenovac, u rafineriji u Pančevu, jer tu ima puno gasova i nije lako raditi. Sa druge strane, najlepše u poslu je kad odemo kod nekoga kući pa nam posle čišćenja dimnjaka posluže slatko, kafu, lepo se ispričamo... Da se živi od ove plate jednostavno se mora, a nadam se da ću u ovom poslu ostati do penzije.
RSE: Mogu li da Vas pipnem za dugme, da li će mi to doneti sreću?
„Možete, slobodno... Videćete uskoro, mušterije nam kažu da to nije samo priča.“
I izgleda da je zaista istina. Novinarskoj ekipi RSE koja je radila ovu priču, čiji auto je neplanirano tokom razgovora sa odžačarima na parkingu ostao duže nego što je propisano, nije napisana kazna.
