Dijalog Beograd - Priština: Ko krije masovne grobnice

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je zašto ni trinaest godina nakon završetka rata na Kosovu nije rasvetljena sudbina preko 1800 ljudi koji se vode kao nestali.

Sagovornici su bili članovi srpske i kosovske radne grupe za nestale - Veljko Odalović i Prenk Đetaj.

Razgovaralo se o tome šta najviše koči potragu za nestalim, kakva je saradnja Beograda i Prištine u toj potrazi, ima li neotkrivenih masovnih grobnica u Srbiji i na Kosovu, zašto još uvek nije utvrđena istina o masovnoj grobnici u Rudnici kod Raške za koju se pretpostavlja da krije tela 250 Albanaca, da li se u arhivama tajnih službi Srbije kriju podaci o masovnim grobnicama, da li je Priština spremna da do kraja istraži navode iz izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima, zašto se svedoci boje da daju podatke o mestima gde su sahranjene žrtve, kao i tome zašto, i pored stalnih zahteva porodica žrtava, pitanje nestalih još uvek nije stavljeno na dnevni red pregovora Beograda i Prištine koji su počeli pre više od godinu dana.

Omer Karabeg: Zašto je proces potrage za nestalima tako spor? Ko najviše koči?

Prenk Đetaj: Nema dovoljno informacija koje upućuju na mesta gde su sahranjenja nestala lica. Problem je i to što su posmrtni ostaci - koji se nalaze u mrtvačnici u Prištini - toliko oštećeni, da se teško može uzeti profil za analizu DNK. To su neki od razloga zašto je još uvek 1.881. lice na spisku nestalih.

Veljko Odalović: Očekivali smo da ćemo dobiti mnogo više informacija od onih koji su 1999. godine preuzeli kontrolu na prostoru Kosova i Metohije. To su pre svega KFOR i Međunarodna civilna misija – UNMIK. Od njih smo dobili vrlo malo informacija. Postoje još dva veoma značajna momenta: jedan je pomenuo gospodin Đetaj - to su tela u mrtvačnici u Prištini. Ima ih preko 400 i već trinaest godina čekaju na identifikaciju. Drugo, očekujemo da istraga o takozvanoj trgovini ljudskim organima rasvetli sudbinu većeg broja lica.

Omer Karabeg: Koliko Beograd i Priština rezmenjuju informacije? Gospodine Đetaj, da li ste zadovoljni onim što dobijate od Beograda?

Prenk Đetaj: Pretpostavljamo da u Srbiji ima masovnih grobnica i očekujemo da nam srpska strana da precizne informacije o tome. Nadamo se da će nam Beograd omogućiti istraživanje u regionu Raške, jer je još pre dve godine zamenik tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, izneo informaciju da se u Rudnici, u opštini Raška, nalazi jedna masovna grobnica sa oko 250 tela. Čak je i rekao da su to najverovatnije Albanci iz Drenice. Očekujemo od beogradske strane da nam pomogne da otkopamo tu grobnicu. Jer, mi smo se na početku naše saradnje dogovorili da nestale ne delimo po naciji. Oni za nas treba da imaju samo jednu pripadnost - da pripadaju ljudima nestalim u ratu.

Omer Karabeg:Gospodine Odaloviću, zašto do danas nije utvrđena puna istina o grobnici u Rudnici?

Veljko Odalović: Mi smo u više navrata, zajedno sa prištinskom delegacijom, pretraživali tu lokaciju na osnovu informacija koje smo dobili. Bitno je da ta lokacija nije zatvorena. Ona će biti otvorena sve dok se definitivno ne utvrdi da li tu postoji masovna grobnica i dok se ne provere sve informacije. Mi ćemo pretražiti i druge lokacije na području Raške i proveriti svaku informaciju koju dobijemo od kolega iz Prištine, kao što smo to i do sada činili. Svesni smo da i kod albanskih i kod srpskih porodica, koje traže svoje najmilije, vlada uverenje da masovne grobnice postoje i da se istina o njima skriva. Na žalost, pouzdanih informacija nema i to je ono što nam predstavlja najveći problem.

Omer Karabeg: Gospodine Đetaj, verujete li da se u arhivama tajnih službi Srbije kriju podaci o mestima gde su masovno sahranjivani ubijeni Albanci?

Prenk Đetaj: U kosovskoj javnosti postoji uverenje da takvi podaci postoje u institicijama Srbije, jer su sahranjivanje, a potom i prenošenje tela u sekundarne grobnice organizovali vojska i policija. Verujemo da se u beogradskim arhivama mogu naći podaci koji bi omogućili pronalaženje nestalih. Mi smo tražili te spiskove, ali smo dobili odgovor da takva evidencija i takvi spiskovi ne postoje. Tražićemo ih i dalje, jer smo uvereni da nekavih tragova mora biti.

Omer Karabeg: Gospodine Odaloviću, mislite li da na Kosovu ima podataka o grobovima ubijenih Srba koji se ne saopštavaju?

Veljko Odalović: Sigurno je da takvi podaci postoje samo je pitanje u čijem su posedu. Mi nemamo nikakave podatake o tome šta se nalazi u arhivama takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Insitiramo da nam se omogući uvid u te arhive, jer bi se tamo sigurno mogle naći informacije o pojedinačnim i grupnim nestancima i o grupnim sahranjivanjima. To je nešto do čega prištinska radna grupa za nestale pokušava da dođe, međutim oni koji su počinili zločine su poslednji koji bi želeli da daju informacije, a takvih ima na obe strane.

Omer Karabeg: Da li bi se moglo reći da je jedan od razloga sporosti u identifikaciji nestalih i to što svi zločini još nisu otkriveni? Kriju se zločini, pa se onda kriju i podaci o žrtvama tih zločina.

Prenk Đetaj: Sigurno. Sakrivanje zločina na obe strane usporava identifikacije žrtava.

Omer Karabeg: Gospodine Odaloviću, u Srbiji je neposredno posle hapšenja Miloševića dosta urađeno na pronalaženju sekundarnih grobnica u koje su bila prenesena tela ubijenih Albanaca. Posle toga je, čini mi se, stala potraga za tim grobnicama.

Veljko Odalović: Sve informacije do kojih smo došli su proverene i nismo našli nijednu novu masovnu grobnicu nakon otkrića onih u Batajnici, Petrovom selu i Perućcu.

Omer Karabeg: Gospodine Đetaj, mislite li da u Srbiji ima još masovnih grobnica?

Prenk Đetaj: Naravno da sumnjamo. Čak mislimo da do kraja nije istražen ni sav prostor u Batajnici.

Sve informacije se proveravaju

Omer Karabeg: Gospodine Odaloviću, mislite li da na Kosovu još ima lokacija na kojima bi mogle biti masovne grobnice Srba?

Veljko Odalović: Mi smo dali spisak svih lokacija za koje imamo informacije da se na njima nalaze individualni grobovi ili grobnice. Uz podršku prištinske radne grupe započeto je istraživanje na površinskom kopu rudnika Belaćevac, kod sela Žilivode. Očekujemo da će u naredna dva meseca ta pretraga biti okončana. Prištinska radna grupa je radila proveru Livočkog jezera, lokacije u okolini Suve Reke, radi se i pretraga terena na lokaciji Košare. Svaku informaciju proveravamo zajedno sa prištinskom radnom grupom po već utvrđenim pravilima saradnje.

Prenk Đetaj: Svaku informaciju koju dobijemo od beogradske radne grupe stavljamo u naš plan i proveravamo. Ovih dana, čim prestane kiša, završiće se iskopavanje u Žilivodama, tu je ostalo još malo da se uradi. Mi najozbiljnije shvatamo svaki predlog za ekshumaciju koji dolazi iz Beograda i njihova ekipa prisustvuje iskopavanju.

Omer Karabeg: Gospodine Đetaj, da li na Kosovu postoji spremnost da se do kraja ispitaju navodi iz izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima?

Prenk Đetaj: Spremni smo da se to raščisti, međutim nedostaju informacije. Koliko znam, u Albaniji je nedavno usvojen zakon koji dozvoljava stranim stručnjacima, odnosno EULEX-u, da istražuje sve ono što bi pomoglo da se reši ovo pitanje. Treba učiniti sve da se utvrdi istina. Međutim, ovdašnja javnost postavlja pitanje kako je bilo moguće vaditi organe u tako primitivnim uslovima, bez ikakvih stručnjaka i potrebnih instrumenata. Čak se postavlja pitanje da li su to mogle da urade srpske paravojne snage koje su učestvovale u ratu, jer su one imale sve mogućnosti za nešto takvo. Međutim, ja neću o tome da spekulišem, jer nemam pouzdanih informacija, hoću da govorim samo na osnovu činjenica. Mi smo za to da se utvrdi istina bez obzira ko je to učinio. Taj treba da odgovara.

Veljko Odalović: To je nešto što ne sme da ostane nerasvetljeno. To je toliko monstruozno i toliko je zaintrigiralo ne samo našu nego i svetsku javnost da se mora dati odgovor da li je i u kom obimu bilo takvog zločina. Ovde nije samo u pitanju trgovina ljudskim organima. To se dešava i na nekim drugim prostorima i u drugim situacijama. Ovde je sve to rađeno i u funkciji etničkog čišćenja. Tako da oni koji su taj zločin počinili - moraju da odgovaraju. Neverovatno je da, uz sva saznanja o tom zločinu, do sada nije završena istraga. Ja verujem da će međunarodna zajednica i oni koji vode istragu imati snage da ovaj proces dovedu do kraja i daju odgovor šta se uistinu desilo. I, ukoliko se takav zločin dogodio, da utvrde gde se nalaze tela, kako bi se izvršila identifikacija i okončala agonija porodica.

Prenk Đetaj: Ponavljam, mi smo zainteresovani da se utvrdi istina, jer želimo da se skine ljaga sa Kosova.

Omer Karabeg: Kako dolazite do podataka o grobnicama? Boje li se svedoci da vam daju podatke? Recimo, ako Srbin ukaže na mesto gde su sahranjeni ubijeni Albanci, proglasiće ga izdajnikom. Isto to će se desiti i Albancu.

Veljko Odalović: To je činjenica i taj problem postoji. Mi pozivamo sve koji imaju informacije da nam ih bez ikakvog straha saopšte, jer ćemo obezbediti tajnost i punu zaštitu njihovog identiteta. To je naša obaveza, jer smo svesni da na prostoru Kosova i Metohije zaštita tih ljudi nije onakva kakva bi trebalo da bude. Jer, očigledno je da su oni koji su odgovorni za zločine još uvek u javnom životu, a neki koji su optuženi za najteže zločine čak su i u organima vlasti. Dakle, nesigurnost svedoka je realan problem i ja verujem da će kosovsko društvo, a i naše, imati snage da taj problem reši.

Prenk Đetaj: Sve dok ni Kosovo, ni Srbija nemaju zakon o zaštiti svedoka, sigurno je da će postojati taj strah. Što se nas tiče, mi sve informacije koje dobijemo čuvamo kao strogo poverljive i nikada se nije desilo da bude otkriven identitet svedoka. Što se tiče optužbi, o kojima govori gospodin Odalović, optuženi nije kriv dok mu sud ne utvrdi krivicu. Postoje sumnje i za Srbe i za Albance, međutim sudske procese za zločine na Kosovu vode međunarodni sudije i tužioci. Ne verujem da se oni ikoga plaše i da ih iko može da ucenjuje.

Omer Karabeg: Dijalog između Beograda i Prištine traje već više od godinu dana. Gospodine Đetaj, pročitao sam jednu vašu izjavu da ste ogorčeni zbog toga što se do sada nije razgovaralo o nestalima?

Prenk Đetaj: Bilo nam je obećano da će problem nestalih biti posebna tema dijaloga. Međutim to se nije desilo, pa je skupština Kosova nedavno usvojila odluku u kojoj se zahteva od vlade da ne nastavlja dijalog sa Beogradom ukoliko se na dnevnom redu ne nađe pitanje nestalih. To je humanitarno i ljudsko pitanje i zaista bi trebalo da ima prioritet u pregovorima Beograd-Priština. Međutim, to se izgleda neće desiti bez pritiska međunarodne zajednice.

Omer Karabeg: Gospodine Odaloviću, da li je i srpska strana zainteresovana da se problem nestalih što pre stavi na dnevni red dijaloga Beograd-Priština?

Veljko Odalović: Mi imamo puno poverenje u naš pregovarački tim i verujemo da će on znati da odredi prioritete. Ako se tema nestalih ne nađe odmah na dnevnom redu, to ne znači da mi nismo zainteresovani da se problem nestalih što pre reši. Uostalom, kada će pitanje nestalih biti stavljeno na dnevni red dijaloga – o tome će odlučiti evropski medijator zajedno sa srpskom i albanskom stranom. Inače, dijalog o nestalim traje već sedam godina u okviru naše dve radne grupe. Taj dijalog je, bez obzira ne sve izazove kojima je bio izložen, svih ovih sedam godina trajao bez ikakvog prekida, što govori o odgovornosti i jedne i druge strane. Kada smo počeli da radimo ovaj posao imali smo preko 3300 nestalih, danas imamo oko 1800 nerešenih slučajeva.

Omer Karabeg: Gospodine Đetaj, mislite li da će vlada Kosova poslušati nalog skupštine i da neće početi dijalog dok se pitanje nestalih ne uvrsti u dnevni red?

Prenk Đetaj: Na žalost, ovih dana sam čuo predsednika skupštine Kosova koji je rekao da ta poruka vladi nije ultimativna, tako da ne znam šta će biti. Međutim, zaista bi bilo dobro da se ovo pitanje nađe na dnevnom redu dijaloga Priština- Beograd pre svega zbog porodica nestalih. Nedavno sam prisustvovao zajedničkom sastanku srpskih i albanskih porodica i oni su jedinstveni u stavu da pitanje nestalih ne treba politizirati. Svesni su da nema rešenja, dokle god se ono bude politiziralo.

Omer Karabeg: Mislite li da je posao oko rasvetljavanja sudbine nestalih uopšte moguće završiti, s obzirom da se veoma teško dolazi do informacija, jer postoji zavera ćutanja kad je reč o masovnim grobnicama i svedoci se boje da govore?

Veljko Odalović: Ne očekujem da će ceo proces biti okončan, jer se nikada do sada nije desilo da se nakon rata pronađu svi nestali, ali učinićemo sve da rasvetlimo što veći broj slučajeva. Zato nam je potrebno više informacija, civilizacijski i human pristup celom ovom problemu, podrška međunarodne zajednice i svih onih u Prištini i Beogradu, koji nam mogu pomoći da dođemo do informacija.

Prenk Đetaj: Još ima porodica na obe strane koje veruju da ima živih, mada smo mi zajednički konstatovali da nema preživelih, nema ih ni u jednom - ni srpskom, ni kosovskom zatvoru. Činjenica je, takođe, da ne mogu svi biti pronađeni zbog toga što su leševi ubijenih bacani u jezera i reke, a imamo informacije da su spaljivani u pećima u Trepči i Feroniklu, čak se spominju i visoke peći za topljenje aluminijuma u Mačkatnici u Srbiji. U takvim slučajevima nemamo šta da tražimo. To saznanje je teško za porodice, ali istina se mora reći. Međutim, učinićemo sve da što više posmrtnih ostataka predamo porodicama. Ovih dana smo u Vučitrnu predali posmrtne ostatke 12 ljudi iskopanih iz sekundarnih grobova u Srbiji. Pored tuge video sam i neku vrstu olakšanja na licima članova njihovih porodica. Oni će od sada znati gde su grobovi njihovih bliskih, moći će da ih obilaze, zapale sveće i isplaču se.