Dostupni linkovi

Datum kada je Miloševiću prvi put rečeno "ne"




Nebojša Grabež

Na beogradskom Trgu republike obeležena je 19. godišnjica devetomartovskih demonstracija.

Dometi ovog protesta ostali su skromni, ali je taj datum ušao u istoriju kao dan u kome je Miloševiću po prvi put rečeno NE, što ipak, nije zaustavilo politiku koja je zemlju i region odvela u propast.



Ma koliko ga neki osporavali, 9. mart ’91. jasno je ilustrovao dva osnovna pravca tadašnje Srbije.

Za Miloševića i njegove ideološke partnere bio je to model vladavine i recept za upotrebe sile u ućutkivanju političkih protivnika i neistomišljenika, za one druge, pak, tračak nade na demokratskom putu i model suprostavljanja diktatorskom režimu:

“ … koji su ovde, na ovome trgu, pre 19 godina, počeli desetogodišnju bunu protiv Miloševićevog režima.”

Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković, njegovi opozicioni saveznici i desetine hiljada pristalica suočili su tog dana sa onim što će u narednom periodu postati uobičajena slika režimske komunikacije: pendreci, suzavci, vodeni topovi, gumeni meci…

Dan kasnije, tenkovi JNA nagovestili su i Miloševićeve odgovore na brojna pitanja i stotinama kilometara van Beograda.

U Srbiji, mnogi još uvek veruju, da je taj dan mogao da preokrene točak istorije i sled tragičnih događaja:



EU bezuslovno i što pre

Iako ovakva razmišljanja dovodi na nivo gledanja u kristalnu kuglu, politički analitičar Vladimir Goati je ubeđen da bi razvoj događaja, u varijanti tadašnjeg pada Miloševića, bio sasvim drugačiji:
Kosovski porazi i gubitak Kosova koje je skrivio Slobodan Milošević svojom politikom, ne sme ni po ko koju cenu da se pretvori u gubitak Evropske unije.

“ Mislim da je kolektivna pamet tadašnjeg vođstva otpora, Srpskog pokreta obnove, bila dovoljno na visokom nivou da bi izbegla, barem, vojni aspekt raspada Jugoslavije. Verovatno bi to bila nekakva konfederacija ili slično. Mislim da bismo nekako uplovili u mirnije vode i da bi mnogo bliže bili ovim okolnim državama. Mislim, pre svega, na Mađarsku, Češku i Slovačku, koje su sada, u neku ruku, ekonomski gorostasi, dok smo mi ostali pigmeji, zaokupljeni svojim balkanskim poslom, eliminacijom, etničkim čišćenjima, ubijanjima… Mislim da bi ta repriza, srećom, izostala.”

Vuk Drašković polaže cveće za žrtve nastradale u demonstracijama, 9. mart 2010. Foto: Vesna Anđić
Devetnaest godina posle, u znak sećanja na žrtve prvog masovnog opozicionog okupljanja, demonstranta Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića, Drašković je, sa svojim saradnicima, položio cveće na Trgu republike, poručivši, da je ogromna većina učesnika devetomartovskih demonstracija danas razočarana i da Srbija mora da menja svoj krus, razvojnu i ekonomsku politiku.

“Mali sitni svet biznisa, pošteni ljudi... tada mladi ljudi, seljaci, radnici, oni su zapravo žrtve tranzicije. Oni su ostajali bez posla, bez hleba, bez nade. S druge strane, ko je dobitnik tranzicije? Zato ja govorim o proneveri ideala. Znači ratni profiteri, kriminalci, mafijaši, Miloševićevi tajkuni koji su postali ekonomski, a time i politički gospodari Srbije i jedna nova kasta takozvane demokratske ili evropske birokratije, uglavnom koncentrisane u raznoraznim insitutima, agencijama kojih ima ne zna im se broja... Stručne su za sve, a ne znaju ništa i ne rade praktično ništa, a uzimaju ogromne pare.“


“Deveti mart je”, kaže Drašković, “i prilika da kažemo da ne pristajemo na dalje poraze i dalje gubitke Srbije” :

“Kosovski porazi i gubitak Kosova koje je skrivio Slobodan Milošević svojom politikom, ne sme ni po ko koju cenu da se pretvori u gubitak Evropske unije. EU bezuslovno i što pre! To je zahtev, ubeđen sam, svih onih koji su se od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. godine borili i sebe davali za evropsku, novu, bolju i demokratsku Srbiju.”

* * *
Pročitajte ekskluzivni intervju RSE sa Vukom Draškovićem - Razočaranje u devetomartovske ideale

Šta se dogodilo 9. marta

Demonstracije 9. marta 1991. godine u Beogradu prve su velike demonstracije protiv tadašnjeg režima Slobodana Miloševića i “medijskog mraka" koji je tada vladao Srbijom.

Protestu pod nazivom "Miting protiv petokrake" u organizaciji SPO, jedinstveno su se pridružile i druge opozicione partije.

Demonstracije su najviše bile potaknut pobunom protiv uređivačke politike državne Radio-televizije Srbije, u redovima opozicije nazvane "TV Bastilja".

Glavni zahtev upućen tadašnjem režimu bila je smena generalnog direktora RTS-a Dušana Mitevića i još četvorice urednika.

Demonstracije su bile zabranjene, pa je policija od ranog jutra blokirala prilaze Beogradu u nameri da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti zemlje. Uprkos tome, na Trgu republike u centru Beograda, okupilo se oko 100.000 građana.

Policija je bezuspešno pokušavala da spreči održavanje demonstracija, a potom je koristila suzavce, vodene topove i gumene metke, što je dovelo do sukoba sa građanima.

U sukobima su poginuli 18-godišnji učenik Branivoje Milinović i 54-godišnji policajac Nedeljko Kosović.

U devetomartovskim demonstracijama povređeno je 58 policajaca i 86 demonstranata, a 158 ih je bilo uhapšeno, među njima i Drašković.

Srpski pokret obnove svake godine tradicionalno obeležava ovaj dan na Trgu republike polaganjem cveća i paljenjem sveća, što će učiniti i ovu, 19 godinu zaredom.

XS
SM
MD
LG