Dostupni linkovi

Da li će papa doći u Srbiju


Papa drži misu u Zagrebu, jun 2011.
Posle posete pape Benedikta XVI Hrvatskoj, ponovo je aktuelizovano pitanje - hoće li Papa biti prisutan na proslavi 1700 godina Milanskog edikta 2013. godine u Nišu.

Srpska pravoslavna crkva, najverovatnije, neće uputiti poziv papi da prisustvuje proslavi, jer o tome nije postignuta saglasnost Sabora.

Papa bi možda i dobio poziv da je prilikom posete Hrvatskoj, proteklog vikenda, obišao Jasenovac i odao poštu žrtvama koncentracionog logora.

Kako se to nije dogodilo, a poglavar Rimokatoličke crkve obišao grob hrvatskog kardinala Alojzija Stepinca, kome je posle Drugog svetskog rata suđeno zbog saradnje sa nacistima, izvesno je da će “poziv papi za dolazak u Srbiju morati da sačeka neka druga vremena”, kako nezvanično navode u Patrijaršiji.

Umesto ranije pominjanog poziva papi da tokom proslave Milanskog edikta poseti Srbiju, što je nagovestio i sam patrijarh Irinej, Sveti arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve je, prema nezvaničnim saznanjima, poslao pismo Vatikanu kojim, u vrlo oštrom tonu, protestuje zbog papinog hodočašća na grob kardinala Alojzija Stepinca.

Sa sadržinom pisma, koje je poslato ranije - jer je program papine posete Hrvatskoj bio poznat mesecima unapred - saglasio se na nedavnom zasedanju i Sveti arhijerejski Sabor.

Iako nema direktnih saznaja o stavu Sabora Ljubomir Ranković, direktor i glavni i odgovorni urednik radija “Glas crkve”, za RSE kaže:

“ Ne, ne! Mislim da Sabor nije pozvao papu. Vidim da o tome nema vesti nikakvih.”

Inaćenje

Ipak, prema saznanjima sociologa Mirka Đorđevića koji se bavi pitanjem religije, na Saboru je o ovome bilo rasprave, i to prilično burne.

“Očigledno su većinom prevladale vladike Artemijeve orijentacije, jer on je bio najveći zagovornik borbe protiv ekumenskog otvaranja i papinog dolaska”, kazao je on.

Kao i u većini društvenih i političkih pitanja, javnost u Srbiji podeljena je i po pitanju dolaska pape.

To potvrđuje i naša beogradska blic anketa.



Na pitanje zbog čega u redovima SPC postoji toliko protivljenje dolasku pape, protojerej Ljubomir Ranković odgovara:

“Moj sud je da, mi isuviše sebi dajemo značaja, pa se prosto inatimo i junačimo da li ćemo pozvati papu lili nećemo. To sa životom Rimokatoličke crkve, Evrope i sveta danas nema mnogo veze. To je više neka naša muka i neka naša uobičajena srpska petljavina da smo mi, eto zaboga, jedina zemlja koja neće da pozove papu, a on bi tu dolazio. Nama se čini da se on pojede od besa i muke što ne može da dođe u Srbiju. Ja mislim da to uopšte nije tako i da je to jedan efemeran događaj i pojava u životu Rimokatoličke crkve. Da li će on doći u Srbiju ili neće, mislim da to za njih, na jedan ozbiljan način, nije vredno pažnje.”

Simbolika i prilika

Sudeći, međutim, prema tvrdnjama direktora informativne službe Svete stolice Federika Lombardija, koji je izjavio da se u Vatikanu ozbiljno razmišlja o pozivu srpskog predsednika Borisa Tadića da papa poseti Srbiju i saznanjima koje ima bivši jugolsovenski ambasador u Vatikanu i profesor sociolgije religije Ivica Maštruko, koji danas živi u Zadru - u sedištu Rimokatoličke crkve postoji interes za dolazak pape u Srbiju.
Ivica Maštruko

“ …kao, rekao bih, jednu graničnu zemlju pravoslavlja sa katoličanstvom. Papa se uvjek zalagao, i na tome će vjerojatno inzistirati – da Evropa diše sa oba plućna krila. Dakle, katoličkim i pravoslavnim, uključujući i protestante.”

Kao decenijski razlog da se ne uputi poziv papi navodili su se Jasenovac i zločini nad Srbima počinjeni u Drugom svetskom ratu. Ivica Maštruko ne veruje da je to sada u pitanju.

“Pravi razlog su, vjerojatno, i nova politička zbivanja u Srbiji, i to se vezuje za ove zadnje ratove devedesetih godina i uopće, zbog odnosa koji vladaju između Katoličke i Srpske pravoslavne crkve, ne samo u Srbiji, nego i na prostorima gdje žive Srbi izvan Srbije”, ocenjuje on.

Po mišljenju Mirka Đorđevića, ekumenski iskorak Srpske pravoslavne crkve omeo je jak otpor prema katoličanstvu i Evropi, posebno izražen u redovima crkve, ekstremističkih organizacija i delu politčke javnosti.

“2013. godina i simbolika te proslave su bile prava prilika i duboko žalim što SPC i ovoga puta propušta priliku. Ako to ne bude tada u Nišu, a još ima vremena, biće to velika šteta i za SPC i uopšte za hrišćansku Evropu”, smatra Đorđević.

Ni Ivica Maštruko nije potpuno ubeđen da je ovim stavljena tačka na skorašnju posetu pape Srbiji.

“To bi se moglo dogoditi, čak, i za vrijeme ove svečanosti o kojoj je riječ, ukoliko jedna vrsta tihe diplomacije proradi i počne se kontaktirat da se taj posjet realizira.”

Milanski edikt

Milanski edikt

To je uredba koju su 313. u Milanu zajednički proglasili Konstantin I. Veliki, tada tetrarh Zapada i Licinije, tetrarh istoka, a njome je i službeno označen kraj verskih progona u Rimskom Carstvu, dok je samo Carstvo zauzelo neutralan položaj u odnosu na religije.

Ovaj je Edikt imao svoju značajnu prethodnicu u ediktu o toleranciji što ga je 311. u Nikomediji proglasio car Galerije. U njemu se daje oprost hrišćanima koji su, "sledeći svoje hirove, bili obuzeti ludošću, te se nisu pokoravali drevnim običajima."

U tom se dokumentu nadalje čita: "U ime toga oprosta, neka mole svoga Boga za naše spasenje, za spas Republike i za svoj grad, kako bi Republika mogla i dalje posvuda postojati jedinstvena, a oni da bi mogli mirno živeti u svojim domovima."

Milanski edikt zahvatio je, međutim, još dublje, određujući izričito i da se sva mesta na kojima se zajednica okupljala i svako drugo konfiskovano i oduzeto vlasništvo "ima vratiti hrišćanima bez traženja naknade ili ikakvoga plaćanja, i bez pokušaja prevare i obmane."

Glavni značaj ovog edikta bio je u tome što je hrišćanstvu, ali i svim drugim religijama, omogućio pravni položaj jednak položaju paganstva, a ono više nije bilo službena religija Carstva i njegove vojske.

Početkom 4. veka, u Rimskom Carstvu hrišćani su već izuzetno proširili, kako teritorijalno, tako i u raznim slojevima društva. Mnogi su hrišćani zauzimali ključne položaje u državnoj upravi i ostalim viđenijim mestima u društvu, premda su se izlagali opasnosti progona.

Edikt je stoga želeo uneti mir u Carstvo, a potreba mu je bila sinkretistička: obuhvatiti u rimskom društvu verska i filozofska učenja različitog porekla, kako bi se ojačala država.

Izvorni tekst samog edikta nije nađen, no u svojim delima navode ga savremenici njegovog proglašavanja: Laktancije i Euzebije Cezarejski.

Laktancije donosi na latinskom jeziku u svome djelu De mortibus persecutorum (poglavlja 34 i 48), kako Galerijev edikt, tako i Milanski edikt.

Euzebije donosi oba teksta u grčkom prijevodu u svojoj Povijesti Crkve (VIII,17; X,5).
Kao što je iz svega vidljivo, nije bila reč o davanju slobode samo hrišćanstvu, kako se to često tumači, niti je bila reč o proglašenju hrišćanstva državnom religijom.

Pogledajte komentare (6)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG