Dostupni linkovi

Da li je Miloševićeva smrt spasila Srbiju da ne bude osuđena za genocid u Srebrenici?


Slobodan Milošević u sudnici Haškog tribunala, januar 2002.

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa (RSE) razgovaralo se o tome kakva je bila uloga Miloševićevog režima u genocidu koji je pre 25 godina u julu 1995. počinjen u Srebrenici.

Sagovornici su bili Ivana Žanić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, i Sinan Alić predsednik Fondacije Istina, pravda, pomirenje iz Tuzle.

Bilo je reči o tome zašto je Međunarodni sud pravde 2007. godine oslobodio Srbiju krivice za genocid proglasivši je odgovornom što ga nije sprečila, da li je tokom suđenja počiniocima genocida pred Haškim tribunalom bilo dokaza o umešanosti Srbije, koliko je takvih dokaza izneto tokom suđenja Miloševiću, da li je Vojska Republike Srpske, koja je počinila genocid, praktično bila pod komandom Beograda, zašto su oficiri te vojske, uključujući i njenog komandanta Ratka Mladića, bili na platnom spisku Srbije, zašto Bosna i Hercegovina u procesu protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde nije mogla da koristi zapisnike sa sednica Vrhovnog saveta odbrane Savezne Republike Jugoslavije u kojima ima dokaza o umešanosti vrha Srbije u srebrenički genocid, kao i o tome da li bi Milošević bio osuđen za genocid da nije umro tokom suđenja pred Haškim tribunalom.

Most 05.07.2020.
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:25:34 0:00
Direktan link

Omer Karabeg: Međunarodni sud pravde je 2007. godine presudio da Srbija nije počinila genocid u Srebrenici što je Bosna i Hercegovina tvrdila u svoj tužbi. Po toj presudi Srbija je odgovorna što nije sprečila genocid, iako je imala saznanja da se on priprema, ali prema zaključku suda genocid u Srebrenici nije počinjen po uputstvima i pod kontrolom Srbije. Počiniocima genocida u Srebrenici se sudilo i još uvek se sudi na Haškom tribunalu, odnosno Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Da li su u tim procesima na Haškom tribunalu bili izneti dokazi da je Srbija bila umešana u genocid u Srebrenici?

Ivana Žanić: Srbija je itekako učestvovala i i rekla bih dirigovala kako ratom u Bosni i Hercegovini tako i u Hrvatskoj. Ne smemo zaboraviti činjenicu da je Vojska Republike Srpske nastala iz Jugoslovenske narodne armije i da je Srbija pružala svu logističku podršku toj vojsci. Apsolutna je netačna tvrdnja da Srbija nema nikakve veze sa genocidom u Srebrenici. Po mom mišljenju njena uloga je bila ključna.

Omer Karabeg: A da li je za to bilo bilo dokaza u procesima na Haškom tribunalu?

Ivana Žanić: Svakako da jeste - pre svega u presudi Momčilu Perišiću, bivšem načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije koji je bio optužen za pomaganje i podržavanje zločina koje su izvršile snage Vojske Republike Srpske.

On je u žalbenom postupku bio oslobođen, ali nisu osporeni nalazi prvostepene presude da je na osnovu odluke političkog vrha Savezne Republike Jugoslavije Vojska Jugoslavije pružala Vojsci Republike Srpske logističku pomoć širokih razmera u oružju, municiji, gorivu kao i stručnu podršku.

Jedan Srbin i sto Muslimana

Sinan Alić: Mislim da je najviše dokaza bilo tokom suđenje Miloševiću koje zbog njegove smrti nije okončano, pa je taj dosije zatvoren. Ali ostala je dokumentacija na osnovu koje se od devedesetih godina može pratiti udruženi zločinački poduhvat. Ono što se dešavalo na relaciji Milošević - Karadžić, posebno presretnuti telefonski razgovori između njih dvojice, upućuju da je sve bilo koordinirano sa Beogradom. I pored toga Srbija se provukla. Kad kažem Srbija mislim na režim, a ne na građane Srbije.

Mislim na režim Slobodana Miloševića i sve režime koji su nakon njega uslijedili. Provukli su se kroz iglene uši zahvaljujući prvenstveno smrti Slobodana Miloševića. Međutim, u međupresudi od 16 juna 2004. godine Pretresno vijeće Haškog tribunala je zauzelo stav da postoji dovoljno dokaza da je Milošević znao za genocid. Ubijeđen sam da bi Milošević bio osuđen za genocid da je proces doveden do kraja. To mi je potvrdio i profesor Robert Donja (Donia) koji je bio ekspert Tužilaštva u Hagu u gotovo svim procesima.

Nažalost, suđenje nije završeno i mi sada imamo negiranje zločina i ruganje žrtvama. U Srbiji se promovišu ratni zločinci pod kapom držve. O državnom trošku se štampaju njihove knjige.

Ivana Žanić: Da je okončan postupak protiv Slobodana Miloševića u Hagu, imali bi zaokruženu sliku šta se zaista događalo u ratovima
Ivana Žanić: Da je okončan postupak protiv Slobodana Miloševića u Hagu, imali bi zaokruženu sliku šta se zaista događalo u ratovima

Ivana Žanić: Velika je šteta što nije okončan postupak protiv Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom zato što bismo onda imali apsolutno zaokruženu sliku šta se zaista događalo u ratovima, ne samo u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, već i na Kosovu. U tom slučaju ne bismo imali ovu vrstu revizionizma sa kakvom se danas suočavamo u Srbiji.

Ovde su sada na vlasti ljudi koji su na neki način učestvovali u kreiranju ratnohuškačke i zločinačke politike devedesetih godina. Podsetila bih na govor sadašnjeg predsednika Srbije jula 1995. u Narodnoj skupštini Srbije kada je rekao: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo 100 Muslimana”.

To se, nažalost, posle i desilo u mnogo, mnogo većem broju. Ministar odbrane Aleksandar Vulin kaže da je sada došlo vreme ponosa i da mi više nemamo čega da se stidimo a naročito ne naše ratne prošlosti što je demonstrirano objavljivanjem knjiga osuđenih ratnih zločinaca u ediciji Ministarstva odbrane.

Zapisnici

Omer Karabeg: Zašto dokazi o učešću Srbije u srebreničkom genocidu, koji su izneti u procesu protiv Miloševića i u drugim suđenjima na Haškom tribunalu, nisu korišćeni u procesu pred Međunarodnim sudom pravde?

Sinan Alić: Tu postoji kontradiktorna uloga Karle del Ponte (Carla del Ponte), glavne tužiteljice Haškog Tribunala, i Gorana Svilanovića koji je u to vrijeme bio ministar vanjskih poslova Srbije i Crne Gore. Riječ je o zatamnjivanju zapisnika sa sjednica Vrhovnog Savjeta odbrane Savezne Republike Jugoslavije čime je spriječeno njihovo korišćenje pred Međunarodnim sudom pravde. Da je Bosna i Hercegovina imala te dokumente presuda bi bila drugačija.

Ti dokumenti su još uvijek nedostupni istoričarima. Ali, dostupna je međupresuda Pretresnog vijeća Haškog tribunala iz koje se vidi da je Milošević, kao personifikacija režima u Beogradu, bio uključen u genocid u Bosni i Hercegovini.

Šest strateških ciljeve srpskog naroda u Bosni i Hercegovini koje je Karadžić saopštio na sjednici Narodne skupštine Republike Srpske 12. Maja 1991. godine u Banjaluci nije on smislio. Oni su skrojeni u Beogradu. Jedan od ciljeva bio je eliminisanje Drine kao granice između srpskih država. Da bi se to uradilo morali su se dogoditi Srebrenica, Bijeljina i stravični zločini u Goraždu. Karadžić i bulumenta okupljena oko njega smatrali su da je to srpski istorijski prostor i da na njemu treba da žive samo Srbi. Sve je to utvrđeno u procesu Miloševiću, ali nema presude.

A što se tiče dokumenata, ja imam tri kutije u kojima se nalaze transkripti Vrhovnog savjeta odbrane. Ja ne znam što su oni zatamnjivali. Ne mogu otkriti ni kako sam došao do tih dokumenata, ali njihova autentičnost nije sporna. Dakle, to je bio deal između Srbije i Karle del Ponte. Ona je htjela da ima Miloševića kao “veliku zvjerku” i to je bio neki njen ustupak da bi Srbija kao država bila pošteđena. Zato su zatamnjena mjesta koja su upućivala na odgovornost Srbije.

Koliku je kontrolu imao Milošević nad rukovodstvom bosanskih Srba najbolje pokazuje ova anegdota. Kada su ga u Dejtonu Vesli Klark (Wesley Clark) ili Ričard Holbruk (Ričard Holbrooke) - ne sjećam se tačno o kome se radilo - upitali da li može da potpisuje papire bez konsultovanja sa rukovodstvom bosanskih Srba, on je odgovorio, parafraziram, da se oni ne pitaju “ja potpisujem, a njih ćemo kasnije ubijediti”. Sajrus Vens (Cyrus Vance) i lord Piter Karington (Peter Carrington), dvojica visokih diplomata koji su radili na mirovnim planovima tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, tvrdili su da je Miloševićev potpis na Dejtonski sporazum njegovo direktno priznanje da pod kontrolom drži sve - i Ratka Mladića i Vojsku Republike Srpske i paravojne jedinice.

Ivana Žanić: Verujem da bi presuda bila drugačija da su ti dokumenti bili u celosti dostupni Međunarodnom sudu pravde. Ovako je ispalo da je Srbija odgovorna zato što nije sprečila genocid, ali ne i za direktnu umešanost.

Na platnom spisku Beograda

Omer Karabeg: Da li je neko od visokih oficira Republike Srpske koji su bili najodgovorniji za genocid bio na platnom spisku Beograda?

Sinan Alić: Ne neko, nego svi, 1.800 slovom i brojem. A svi oni koji su zbog učešća u genocidu osuđeni i leže negdje po evropskim zatvorima takođe su bili na tom platnom spisku. Trideseti kadrovski centar Generalštaba Vojske Jugoslavije slao im je plate sve do 2002. godine.

Dakle, sedam godina nakon Dejtona. To faktički govori da su se svi konci vukli iz Beograda. Kada je maja 1991. osnovana Vojska Republike Srpske, tadašnji načelnik generalštaba JNA Blagoje Adžić došao je u Banjaluku i radio na formiranju Glavnog štaba te vojske. Mladić je aprila 1992. odlukom Predsjedništva SFRJ postavljen za komandanta Druge vojne oblasti sa štabom u Sarajevu da bi ubrzo postao komandant Vojske Republike Srpske. Na zasjedanju Skupštine Republike Srpske 15. i 16. aprila 1995. godine Mladić izjavljuje: “Vojska Jugoslavije je snabdijevala Vojsku Republike Srpske oružjem i drugom opremom čime je pokrila 50 posto njenih potreba”.

Sinan Alić: Oficiri RS-a odgovorni za genocid, bili su na platnom spisku Beograda
Sinan Alić: Oficiri RS-a odgovorni za genocid, bili su na platnom spisku Beograda

Omer Karabeg: Koliko znam, postoje dokumenti koji pokazuju da Ratko Mladić nije prekidao radni odnos u Vojsci Jugoslavije od 1976. do 2002. godine. Znači da je on u julu 1995. godine, kada je komandovao izvršenjem genocida u Srebrenici, bio na platnom spisku Vojske Jugoslavije.

Ivana Žanić: To je apsolutno tačno. Trideseti kadrovski centar Generalštaba Vojske Jugoslavije bio je zadužen za pripadnike JNA iz Bosne i Hercegovine koji su ostali u Vojsci Republike Srpske. Oni su imali privilegije kao da su zaposleni u Vojsci Jugoslavije. To znači da su primali platu, imali pravo na penziju, mogli su da se leče u medicinskim ustanovama u Srbiji, dobijali su stanove i sve ostalo.

To je bio slučaj i sa Ratkom Mladićem, ali i sa mnogim drugim koji su osuđeni pred Haškim tribunalom između ostalog i za genocid u Srebrenici, kao što su Zdravko Tolimir, Radislav Krstić, Vinko Pandurević, Vujadin Popović, Ljubiša Beara, Vidoje Blagojević i Dragan Jokić. Tako da nema govora da su povlačenjem JNA iz Bosne i Hercegovine bili prekinuti kontakti sa Vojskom Republike Srpske što je tvrdio tadašnji vrh Srbije. Naprotiv, te veze su još više ojačale. JNA je Vojsci Republike Srpske ostavila svu logistiku - topove, mitraljeze, municiju, kasarne, personal - tako da su oni u sukob ušli daleko nadmoćniji.

Miloševićeva smrt

Omer Karabeg: Može li se reći da je smrt Miloševića na neki način spasila Srbiju da ne bude osuđena za genocid? Jer, da je Milošević osuđen za genocid - na šta je upućivala međupresuda Haškog tribunala iz 2004. godine - Međunarodni sud pravde ne bi mogao prilikom donošenja svoje odluke da to zaobiđe.

Sinan Alić: Naravno da ne bi mogao. Milošević je svojom smrću spasio Srbiju. Bukvalno je spasio. Spasio je i građane Srbije jer bi nakon presude za genocid došli zahtjevi za reparacije. Reparacije sa kakvim se susrela Njemačka nakon završetka Drugog svjetskog rata. Ne poredim Srbiju sa Njemačkom, ne stavljam znak jednakosti, teško je porediti istorijske procese, ali između nacionalističke Srbije, koju je vodio Milošević, i nacističke Njemačke mogu se povući neke paralele.

Milošević je svojom smrću spasio Srbiju
Sinan Alić


Međutim, kada je rat okončan njemačko društvo se uhvatilo u koštac sa ludilom koje mu je nametnuo nacizam, dok su srbijanske političke elite činile sve da sakriju ulogu svoje vojske i svojih generala i političara u sramnim ratovima na području Balkana devedesetih godina. To traje i danas.

I danas se pod okriljem države promovišu ratni zločinci čije se knjige štampaju, a oni drže predavanja na vojnim akademijama. Tome se ne treba čuditi. Vučić je bio Miloševićev ministar za medije, a Dačić njegov udarni omladinac. Ti ljudi su izašli iz nacionalističkog šinjela i ta mašinerija ne može da osudi ono što su radili Milošević i njegov bestijalni režim.

Ivana Žanić: Ostali smo uskraćeni za presudu Slobodanu Miloševiću koji je bio paradigma sukoba na Balkanu. Zato danas slušamo alternativne “istine” koje umanjuju broj ubijenih u Srebrenici i koje se poigravaju sa žrtvama.

Mi ovde štitimo one koji su ne trepnuvši bili spremni da nestane ceo jedan narod i 25 godina nakon tog strašnog događaja ulažemo napore da opravdamo ljude koji su pobili hiljade nedužnih umesto da se pogledamo u ogledalo, priznamo sopstvenu odgovornost i kažemo žrtvama da saosećamo sa njima i njihovim patnjama.

Sakrivanje genocida

Omer Karabeg: Srbija nije osuđena za genocid, ali Međunarodni sud pravde je zaključio da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu zato što nije sprečila genocid u Srebrenici i što nije kaznila počinioce. Da li je je zbog toga Srbija imala ikakve konsekvence?

Sinan Alić: Nikakve. I dan danas ona štiti ratne zločince. Često kažem da je Srbija Eldorado za ratne zločince. Svi se tamo sklanjaju. Bježe u Srbiju. General Novak Đukić, koji je osuđen za zločin na Tuzlanskoj kapiji, pobjegao u Srbiju i tamo ima svu podršku. Ništa se nije promijenilo. Ne može se ni promijeniti. Nije realno očekivati da Vučić i Dačić naprave zaokret i srpsko društvo povedu u nekom drugom smeru. Ali ja uvijek kažem - ako Međunarodnom sudu pravde nisu bili dostupni zapisnici sa sjednica Vrhovnog savjeta odbrane, bili su mu dostupni dokumenti koji su korišćeni u međupresudi Miloševiću.

U toj međupresudi se kaže da se je Pretresno vijeće na osnovu izvedenih dokaza uvjerilo da je optuženi bio nadređen osobama koje su izvršile genocid nad jednim dijelom bosanskih Muslimana - u Brčkom, Prijedoru, Sanskom Mostu, Srebrenici, Bijeljini, Ključu i Bosanskom Novom - i da nije preduzeo neophodne mjere da to spriječi i da kazni počinioce. Dakle on je sve znao.

Na nesreću, nakon Srebrenice Miloševiću pomaže jedan trapav potez američke administracije. Oni procjenjuju da je Milošević faktor mira na Balkanu i otvaraju razgovore sa njim. Dolaze mu na noge Holbuk i Klark, a za to vrijeme iz Srbije se šalju kamioni i rovokopači da prekopavaju primarne grobnice i otvaraju sekundarne. To je bila mašinerija smrti.

Srbija nije imala nikakve konsekvence, mislim da je u određenom smislu čak i profitirala
Ivana Žanić


Ivana Žanić: Srbija nije imala nikakve konsekvence, mislim da je u određenom smislu čak i profitirala. Srbiju niko nije pitao zbog čega se isplaćuju penzije počiniocima genocida u Srebrenici i zbog čega ima malo suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima. Srbiju niko ne stavlja na stub srama zato što nije sprečila genocid u Srebrenici. Javnost se malo ustalasa jula meseca, kada se obeležava godišnjica genocida, ali nema nikakvih velikih kritika.

Čućete izjave srpskih političara da je njima vrlo žao što se to desilo, da je to veliki zločin, ali da u Srebrenici nije počinjen genocid. To je vrlo licemerno, pre svega prema žrtvama, a i prema javnosti u Srbiji. Stvara se lažna slika da se zločin osuđuje, a zapravo se ne osuđuje. Sve je to lažno, sve je to ruganje žrtvama.

Omer Karabeg: U zaključku, ukratko, kolika je bila umešanost Srbije u genocid u Srebrenici?

Sinan Alić: Ogromna. Ogromna. Sudski nije dokazana, ali će istorija to dokazati.

Ivana Žanić: Politički vrh Srbije kreirao je plan da se počini genocid u Srebrenici i podržavao ga je logistički, materijalno i finansijski. Znao je sve vreme šta se dešava - da se Bošnjaci ubijaju i proteruju. Nakon toga pokušali su da sakriju i zataškaju genocid. Međutim, to im nije uspelo zato što nije moguće sakriti zločin tako velikih razmera. Onda su kreirali različite narative kojima se opravdava taj zločin. Ti narativi su i dan danas na snazi.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG