Nedavna vojna eskalacija između SAD i Irana možda je za sada utihnula, ali geopolitičke posledice tek počinju da se razvijaju.
Dok neizvesnost i dalje okružuje Ormuski moreuz i regionalnu bezbednost, vlade širom Centralne Azije tiho preispituju decenije strateških pretpostavki o trgovini, povezivanju i pristupu globalnim tržištima.
Ken Morijasu (Moriyasu), viši istraživač u Institutu Hadson (Hudson Institute) koji se bavi evroazijskim pitanjima, upravo se vratio iz Centralne Azije, gde kaže da se jedna poruka izdvojila iznad svih ostalih: zemlje koje su nekada Iran posmatrale kao svoj prirodni izlaz ka moru sve više traže druge opcije.
RSE: Upravo ste se vratili iz Centralne Azije. Koji je najveći strateški zaokret koji vlade u regionu tiho prave kao odgovor na sukob u Iranu?
Ken Morijasu: Najveća stvar koju sam primetio jeste promena stavova prema Iranu.
Ranije ove godine, nakon sukoba u februaru, u martu su se u istraživačkim centrima vodile rasprave u kojima su ambasadori zemalja Centralne Azije govorili o mogućnostima ukoliko bi se stabilnost vratila u Iran.
Ako bi Iran prešao ka administraciji naklonjenoj poslovanju, tvrdili su, to bi predstavljalo najkraći put do luka sa toplim vodama za zemlje Centralne Azije. Postojao je značajan optimizam u vezi sa tim šta bi moglo da se dogodi ako Iran postane stabilan.
Ali tokom ovog putovanja postalo mi je potpuno jasno da se zemlje Centralne Azije udaljavaju od te opcije. Mnogo više govore o Pakistanu i Avganistanu – o korišćenju Avganistana kao tranzitne rute ka Pakistanu.
Iako Avganistan i Pakistan imaju sopstvene tenzije, oni veruju da je rešavanje tih problema realnije nego čekanje promene režima u Iranu ili nivoa stabilnosti koji bi ubedio Izrael da prestane da napada Iran. Za njih to sada deluje kao veoma daleka mogućnost.
Dakle, prvo gledaju ka Avganistanu, a ako to ne uspe, onda ka Kinesko-pakistanskom ekonomskom koridoru (China-Pakistan Economic Corridor – CPEC). Na papiru, CPEC je odlična ideja. U stvarnosti, nije napredovao onoliko koliko se očekivalo. Ali čak i tako, zemlje Centralne Azije veruju da je veza Kine i Pakistana i dalje ostvarivija opcija nego čekanje da se okolnosti u Iranu poboljšaju.
RSE: Avganistan ostaje duboko nestabilan (pod de fakto talibanskim vlastima koje su preuzele vlast nakon pada međunarodno priznate avganistanske vlade 2021. godine). Zašto su vlade Centralne Azije sada spremne da ga vide kao deo rešenja, a ne problema?
Morijasu: Jedan od najvećih problema za Centralnu Aziju jeste voda. Veliki deo vode u regionu potiče iz Tadžikistana i Kirgistana pre nego što otiče nizvodno ka Uzbekistanu i Kazahstanu.
Avganistan predstavlja veliku zabrinutost jer gradi novi kanal koji uzima vodu iz tog sistema. Tehnički gledano, zemlje Centralne Azije bi trebalo da budu veoma nezadovoljne zbog toga, i mislim da jesu.
Ali Avganistan takođe nudi značajne strateške koristi ukoliko se uspostave stabilni odnosi. Zato sam, uprkos tenzijama oko vode, osetio stvarni entuzijazam za bližu saradnju sa Avganistanom.
RSE: Koliko je Pakistan odjednom postao važan u dugoročnoj trgovinskoj strategiji Centralne Azije?
Morijasu: Pakistan je jedinstven zbog svog geografskog položaja. On je istovremeno kontinentalna i pomorska zemlja.
U tome se vrlo razlikuje od Indije. Indija je praktično odvojena od Evroazije Himalajima i Pakistanom. Ona zapravo nema direktan pristup Centralnoj Aziji.
Pakistan je drugačiji. Ima direktan pristup Centralnoj Aziji, a istovremeno poseduje velike luke u Karačiju i Gvaderu koje ga povezuju sa morem.
Maršal Asim Munir, moćni komandant pakistanske vojske, takođe ima dobre odnose sa [predsednikom SAD Donaldom] Trampom (Trump). Predsednik Tramp je to prepoznao i jasno odlučio da se osloni na Pakistan – ne samo zbog posredovanja u vezi sa Iranom, već i zato što Pakistan vidi kao ključnog partnera u široj strateškoj konkurenciji širom Evroazije koja uključuje Kinu i Rusiju.
RSE: Da li se Kinesko-pakistanski ekonomski koridor sada pojavljuje kao omiljena alternativa Centralne Azije Iranu?
Morijasu: Zanimljivo je kako Pakistan igra ovu ulogu. Pakistan se više angažuje sa Sjedinjenim Državama, ali to ne znači da se udaljava od Kine. Veoma je važno da Amerikanci razumeju da Pakistan, približavajući se Vašingtonu, zapravo podstiče Kinu da se još snažnije posveti Kinesko-pakistanskom ekonomskom koridoru.
Pakistan koristi obe strane, i to funkcioniše. Ako pogledate nedavni sastanak visokih pakistanskih zvaničnika i kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jija (Wang Yi) na marginama sastanka Šangajske organizacije za saradnju u Kirgistanu, Kina je rekla da veoma ceni napore Pakistana u posredovanju između Irana i Sjedinjenih Država i da će pružiti najveću moguću podršku tim naporima.
To je bilo u julu. Samo dva meseca ranije, kada je [pakistanski] premijer Šehbaz Šarif (Shehbaz Sharif) posetio [kineskog predsednika] Si Đinpinga (Xi Jinping), kineska retorika bila je mnogo uzdržanija. Peking je cenio napore Pakistana, ali nije ponudio dodatnu podršku.
Za samo dva meseca Kina je značajno unapredila svoj stav, a mislim da je to direktna posledica približavanja Pakistana predsedniku Trampu.
RSE: Da li sukob u Iranu na kraju jača uticaj Kine u Centralnoj Aziji?
Morijasu: Povratna informacija koju sam dobio je da su zemlje Centralne Azije zabrinute zbog zamene zavisnosti od Rusije zavisnošću od Kine. Ali realnost je da Kina sve više postaje jedina praktična opcija.
Dobar primer je Kazahstan. Njihov glavni naftovod za izvoz ka Crnom moru praktično je poremećen zbog napada dronovima, za koje se veruje da su najverovatnije povezani sa ukrajinskom kampanjom protiv ruske infrastrukture. Oko 80 odsto izvoza kazahstanske nafte uobičajeno se prevozi preko Crnog mora.
Kazahstan ima dve alternative. Jedna je Srednji koridor preko Kaspijskog mora do Azerbejdžana. Druga je postojeći naftovod ka Kini.
Iako bi Kazahstan više voleo Srednji koridor, nafta prvo mora da se preveze tankerima preko Kaspijskog mora do Bakua, što ograničava kapacitet.
Najbrže rešenje jednostavno je slanje veće količine nafte u Kinu, i mislim da će se upravo to i dogoditi.
Dakle, uprkos zabrinutosti Centralne Azije zbog prevelike zavisnosti od Kine, ta zavisnost raste, osim ukoliko zemlje poput SAD i Japana ne investiraju u infrastrukturu na Kaspijskom moru koja bi povećala isporuke nafte između Kazahstana i Azerbejdžana.
RSE: Iz perspektive Teherana, da li bi gubitak Centralne Azije mogao da bude najveći strateški poraz Irana od uvođenja sankcija?
Morijasu: Da. Iran očajnički želi da ne izgubi ovaj rat, ali sopstvenim postupcima gubi Centralnu Aziju. Istovremeno, nije samo Iran taj koji udaljava Centralnu Aziju. I politika SAD takođe doprinosi tome.
Na primer, bilo je napada oko Čabahara, južne iranske luke u koju je Indija investirala kako bi napravila alternativu Gvaderu. Ti događaji dodatno otežavaju konkurenciju trgovačkog koridora kroz Iran sa Kinesko-pakistanskim ekonomskim koridorom.
Dakle, deo odgovornosti je na Iranu, ali to je takođe posledica politike SAD. Zajedno, oni čine rutu preko Irana daleko manje relevantnom.