Reditelj iz Zagreba Veljko Bulajić digao je veliku prašinu saopštivši da je njegov film Bitka na Neretvi hrvatski, da nije više jugoslovenski. Kaže da su mu oštećena autorska prava prikazivanjem loših kopija na raznim televizijama. Usledila je reakcija iz Beograda i Sarajeva da se ne može osporavati jugoslovenski karakter filma koji je rađen u koprodukciji sa stranim, ali i nekoliko tadašnjih domaćih producentskih kuća iz raznih republika, uz jugoslovensku i međunarodnu glumačku i tehničku ekipu. To je povod za razgovor reditelja Veljka Bulajića i beogradskog glumca koji je glumio u Neretvi, Ljubiše Samardžića.
RSE: Kada ste, gospodine Bulajiću, rekli da je "Bitka na Neretvi" hrvatski film, šta ste hteli time da kažete? Da li mu osporavate jugoslovenski karakter?
Bulajić: Niko nikada nije osporavao jugoslavenski karakter filma "Bitka na Neretvi" u kome su učestvovali producenti iz svih filmskih centara, osim Avale filma, koja je opstruirala taj projekt. Neki su izjavili da je Neretva financirana sa 48 miliona dinara, međutim to je izmišljena priča. Danas se mnogi hvale Neretvom, pa i neodgovorno. Filmski radnici iz svih centara su učestvovali, a glavni producent filma bio je Jadran film, kao organizator posla unutar Jugoslavije i prema bijelom svijetu, to jeste sa partnerima iz Minhena, iz Amerike, Engleske i Italije. Postavlja se pitanje zaštite filma Bitka na Neretvi. Mene je ponukalo da krenem u rješavanje tog problema zbog toga što se već 20 godina, jedino u bivšoj Jugoslaviji, prikazuje Bitka na Neretvi u vrlo lošim kopijama koje su kombinacija crno-bijelog i kolora. U nekim kopijama nema po 10-15 minuta filma, dok se svuda u svijetu prikazuju dobre filmske kopije, sa punom odgovornošću prema gledateljima.
RSE: Zašto mislite da se proglašavanjem filma hrvatskim, mogu rešiti ti problemi?
Bulajić: Hrvatskim autorskim filmom. Kao autori filma tražimo profesionalni postupak prema filmu od onih koji ga prodaju televizijama i naplaćuju, koji ne žele od tih prihoda da ulože u izradu novih kopija.
RSE: Pretpostavljam da se to oni odnosi prevashodno na producentske kuće u Sarajevu, na Filmski centar?
Bulajić: Apsolutno, odnosi se na njih. Odatle moja reakcija i reakcija Jadran filma, da taj Filmski centar ne vrši samo prodaju i zaradu, već i nebrigu o filmu. To će biti riješeno tako da će, po slovu zakona i autorskim pravima, tu brigu preuzeti Jadran film.
RSE: Ali će doći i do suda, kako se stvari odvijaju.
Veljko Bulajić
Bulajić: Ne znam, zavisi kako se dogovore. Možda se i mogu dogovoriti.
RSE: Što bi bila bolja varijanta. A kakav je vaš komentar, gospodine Samardžiću? Bili ste glumac u Neretvi, ali imate i dugogodišnje producentsko iskustvo. Kada ste čuli da se Neretva proglašava hrvatskim filmom, kako ste reagovali?
Samardžić: Bilo je sijaset telefonskih poziva. Bio sam na terenu i nisam imao vremena da razmišljam o toj temi. Pitam se sada čemu tolika buka ni oko čega? Film je snimljen 1969. godine u velikoj Jugoslaviji, doživeo svetsku premijeru u sarajevskoj Skenderiji 29. novembra pred Titom i Jovankom, u prisustvu velikih svetskih zvanica, Sofije Loren i Omara Šarifa. Jedini autori filma, po zakonu o autorskim pravima, su reditelj i scenarista Veljko Bulajić, pokojni scenarista Stevan Bulajić i Ratko Đurović, kompozitori Bernard Herman. Ne postoji niko drugi ko može da traži autorska prava. Svestan sam da je prošlo 44 godine od snimanja filma i verujte mi da niko ne čuva tako duga vrednosna dokumenta, finansijske papire, obračune, ugovore sa ulagačima. Siguran sam da toga više nema, ali nema ni onih koji su vodili projekt - ni generala Ljubibratića, ni Dejana Obradovića, generalnog direktora Jugoslovenskog filma, Neđe Parežanina, direktora Bosne filma, Dugonjićke, Sulje Kapića, koji je bio generalni direktor Jadran filma, Nikole Popovića, koji je bio pomoćnik filma...
RSE: Da li vi mislite da je pravi način da se reši ovaj problem proglašavanje "Bitke na Neretvi" hrvatskim filmom, ili mislite da je mogao da bude i neki drugi put?
Bulajić: Griješite, proglašen je hrvatskim autorskim filmom. To je velika razlika. Hrvatski autorski film znači da su autori hrvatski, koji traže zaštitu autorskih prava, a sve finansijske stvari koje postoje u ugovorima, a ovih dana su i pronađeni, treba da se riješe između onih koji još uvijek postoje. Kažu da otimamo novac drugome. Ne, samo tražimo zaštitu prava.
RSE: Da li je za vas ovo sporno?
Samardžić: Ako Veljko traži da zaštiti svoja autorska prava, to je sasvim logično. Ja, kao reditelj mnogih filmova u poslednje vreme, zaštitio sam svoja prava u autorskoj agenciji. Napravio sam jednu televizijsku seriju koju će verovatno realizovati jedna agencija u Hrvatskoj. Smatram da je to sasvim logično. Čini mi se da jedino kako treba rešiti taj problem je sesti sa svim ljudima koje sam spomenuo i sa svim kućama, a inicijator bi trebao da bude Jadran film. Sem Veljka Bulajića, među živima je još samo Zdravko Mihalić, koji je bio generalni direktor. Recite im da ste spremni na dijalog i da smatrate da treba da se reši ovo pitanje.
Bulajić: Na špici filma piše jasno da je jedan od producenata i radna zajednica filma Bitka na Neretvi, a to znači Mihalić, ja i svi ostali. Zbog čega to radim? Gledam kopiju filma na televiziji koja je naplaćena masno, a neko je taj novac stavio u svoj džep. U toj kopiji filma ne vidim jednu od najbriljantnijih scena Milene Dravić. To je scena koja se pamti. Na kraju filma nedostaje nekoliko kadrova sa Julom Brinerom. Ipak,moram štititi svoje djelo od onih koji su shvatili da je Bitka na Neretvi krava muzara.
Samardžić: Kao što si i sam rekao, veliki broj ljudi je radio na filmu, sa svih prostora bivše Jugoslavije. Po slobodnoj proceni, produkcija je iznosila oko 12 miliona dolara, što je veliki budžet. U novim životnim uslovima, zbog novog državnog i pravnog reda samostalnih republika koje su finansirale film, zemlje su se pomerile na svoje granice. U toj seobi, svako je ostao prekraćen za neki imetak. I eto, oko ovog velikog filmskog dela treba da sednu svi ljudi i u dijalogu i razgovoru reše sva sporna pitanja.
Bulajić: Postoje papiri.
Samardžić: Ali i oni su možda nestali, jer ne možeš da ih sačuvaš sve.
Bulajić: Svi su sačuvani papiri i sve je savršeno jasno. Nitko ne može nikoga pokrasti.
Samardžić: Odlično. Veruj mi, ne vodi ničemu tvoj autorski autoritet, ugrožava se svako pisanje.
Bulajić: Postoje razne interpretacije. Uvijek je to tako. Mi se uvijek prvo posvađamo i pokoljemo. Takva je situacija. Znamo kakvi smo.
Samardžić: Svako u ovom novom vremenu, u formiranju ovih zemalja, treba da uredi odnose sa bivšim susedima. Utvrditi šta kome i koliko se duguje. Mislim da je to najvažnija stvar.
RSE: Ovaj primer otvara pitanje ko uopšte baštini mnogobrojne jugoslovenske filmove, ko naplaćuje prikazivanje jugoslovenskih filmova? Ima li još ovakvih spornih ostvarenja?
Bulajić: Bivša grupa službenika Jugoslavije filma je prodala četiri moja filma nekim firmama, bez ičijeg odobrenja. Tri su filma snimana u produkciji Jadran filma, a jedan u produkciji Croatia filma. Postoji jedna strašna anarhija i jedan lopovluk. Kako ja, kao autor, da zaštitim svoje filmove?
Ljubiša Samardžić
Samardžić: Izuzetno je značajno, iz mnogo razloga, da se zna titular. Ti govoriš o autorskim pravima, a to je drugi par rukava. Treba definitivno sesti sa onima koji su stvarali film, napraviti dogovor, da se ne dođe do suda. Mislim da je to čak i ljudski.
Ti si ipak veliko ime, nominovan za Oskara. Nisi dobio Oskara jer si dolazio iz komunističke zemlje. Tito je bio 20 puta nominovan za Nobelovu nagradu i nije je dobio samo zato što je iz komunističke zemlje. Ali je ta komunistička zemlja napravila veliki film kome se diči čitav Zapad, a da ne pričam o Kini i Japanu.
Bulajić: Ali danas služi mnogima samo za trpanje novaca u džep, za jedno nekulturno prikazivanje tog djela. Na kraju sam morao jedanput da to javno kažem. Inače se to nikada ne bi moglo riješiti.
RSE: Da li ovo može da bude okidač za opštu otimačinu oko nekadašnjih filmova? Da li postoji opasnost da to utiče i na današnju saradnju i na mnoge koprodukcijske filmove koji se snimaju?
Bulajić: Pojavili su se mnogi ljudi, grupe i formacije unutar tih odnosa koje loše rade, koje zavađaju.
Samardžić: Najvažnija stvar ovog trenutka je da treba da prihvatiš ono što je suština i da treba da budeš inicijator, da se sedne da se sve raščisti.
Bulajić: Sve će biti u redu. Javnost je upoznata i vjerujem da će ministarstva kulture i svi drugi odgovorni sada savršeno jasno imati sliku pred očima i da će reakcija uslijediti. Jedino sam to mogao napraviti.
Samardžić: Treba da sednu ministri kulture. Bilo bi dobro da budu i kompanije koje su učestvovale u tome, ako postoje.
Bulajić: Naravno, sa papirima.
RSE: Da se malo odmaknemo od problema sa filmom Bitka na Neretvi. Kako razumete naraslo interesovanje za jugoslovenske partizanske ratne filmove?
Samardžić: Za mene je vrlo važno da gledalište, i u Hrvatskoj i u Bosni i u Srbiji, i u svim zemljama, ne samo bivše Jugoslavije, već i sveta, hrle da vide te filmove. Imamo savršen uspeh sa Valterom brani Sarajevo, koji je hit film. Kozara je napravila veliki uspeh. Ratni film je populistički film. To je film u kojem pobeđuje pravda, onaj koji se bori za slobodu. Svi oni koji se bore za slobodu, oni su miljenici puka, običnog gledališta.
Bulajić: Potpuno se slažem. Znam da Kozara igra u kinotekama i da je uvrštena na 18. mjestu evropskih filmskih ostvarenja. Neretva se još uvijek prikazuje na televizijama, a unazad četiri mjeseca prikazana je u normalnoj distribuciji u Japanu, kao premijerno prikazivanje, kao da je jučer snimljena i završena.
RSE: Kada su u pitanju ratni filmovi iz 90-tih godina, koji biste film izdvojili?
Samardžić: Mi smo napravili Kaži zašto me ostavi, o posledicama vukovarskog rata. Nebeska udica o bombardovanju Srbije je otvorila Berlinski festival u takmičarskom delu, jedan film koji je osvojio ceo svet. Pravili smo čestite filmove, gde smo govorili o ljudima, a ne o nacionima. Smatram da treba biti realan i objektivan u vremenu u kome živimo, ne treba nikada raspirivati mržnju. Ostao sam čestit u komunikaciji sa svim mojim prijateljima na prostorima bivše Jugoslavije. Oni su mi maksimalno pomogli da dođem do ovih filmova. Nebesku udicu sam radio u Zagrebu sa Gregorićem i Požarom. Pomogli su mi baš za vreme bombardovanja. Čak sam i svoga sina odveo na Rebro, gde je lečen. Poštujem tu zemlju, volim čestite ljude. Često sam i u Dubrovniku, kojeg beskrajno volim. Poštujem svakog ko ima lep pogled na pozitivnu energiju svakog od nas.
RSE: Vi ste, gospodinu Bulajiću, hteli da snimite film o opsadi Sarajeva. Krenuli ste čak u pripremu tog projekta i odustali.
Bulajić: Bili smo skoro pred realizacijom. Rečeno nam je da sredstva nisu osigurana, da se stranim partnerima ne može dati garancija, a u takvoj nesigurnoj situaciji sam odstupio od filma. Sugerirano mi je bilo da odstupim. Nisam smio ući u rizik, bez garancija u Sarajevu. Možda su postojali neki drugi razlozi...
RSE: Bilo je i drugih priča u vezi sa tim projektom. Ali, možda je red na mlađe generacije da snimaju o 90-tim godinama.
