Bosanski lideri treba da napuste nacionalističku retoriku i maksimalističke zahteve i da sarađuju preko etničkih granica gradeći jedinstvenu i efikasnu državu.
Uprkos razlikama oko kosovskog pitanja, Vašington želi da “resetuje” odnose sa Srbijom, očekujući od nje ne da prizna Kosovo nego da ne ometa napore EULEX-a na Kosovu.
Poznatog britanskog analitičara Marka Almonda pitamo najpre koji faktori su doveli do snažno oživljenog američkog interesovanja za Balkan, koje simbolizuje poseta američkog potpredsednika regionu u prvim mesecima Obamine administracije.
Mark Almond
Almond: Deo odgovora je u tome što su aktuelni zvaničnici Obamine administracije ličnosti koje su se ovim regionom bavile i pre deset godina i što imaju sećanje na događaje iz tog perioda.
Značajniji deo objašnjenja je, rekao bih, međutim, u činjenici da NATO, gde Amerikanci određuju ton, kao i Evropska unija, vide zapadni Balkan ako ne baš kao potencijalnu crnu rupu, ono svakako kao tamnu mrlju, s obzirom na to da je sve izvesnije da taj region neće brzo ući u evro-atlantske strukture. Na delu je strah da razočaranje koje će ta činjenica doneti može gurnuti region u nepoželjnom pravcu. Takvom strahovanju od produbljivanja nestabilnosti u regionu doprinose i zaoštreni ekonomski problemi na zapadnom Balkanu prouzrokovani globalnom ekonomskom krizom.
RFE: Potpredsednik Biden je apelovao na bosanskohercegovačke lidere da napuste nacionalističku retoriku i maksimalističke zahteve; da sarađuju preko etničkih granica, kako bi BiH profunkcionisala kao prava država – jedinstvena i suverena. Može li se ovaj apel prevesti u praksu u Bosni i Hercegovini?
Almond: Ako bi Sjedinjene Države bile spremne da u Bosnu i Hercegovinu upute one resurse koje su slale posle Dejtona, nema sumnje da bi mogle pomoći da se zemlja reformiše i razvija u tom pravcu. Umesto toga, međutim, Sjedinjene Države se sa zapadnog Balkana, premeštajući region u zonu odgovornosti Evropske unije. Unija, budući da je u ekonomskoj krizi, pomoć Bosni i Hercegovini ne upućuje. Da stvari budu gore, Sjedinjene Države ni same nemaju dovoljno sredstava za pomoć. Zbog toga mi se čini da bi poseta potpredsednika Bidena regionu mogla imati i jedan bumerang efekat: naime, moglo bi se ispostaviti da je njegova retorika bila prazna. A tako nešto bi moglo dovesti do veoma opasne situacije: da predstavnik američke administracije uputi takve apele i takve poruke a da nije u stanju da pruži konkretnu pomoć.
RFE: Američki kongres je usvojio rezoluciju kojom se traži ponovno uvođenje američkog specijalnog izaslanika za Balkan, ali Evropska unija nije oduševljeno reagovala. Zašto nije?
Almond: Predsednik Obama je okupio u svojim redovima ličnosti koje su oštro kritikovale Evropsku uniju ranih devedesetih godina zato što nije sprečila konflikt u bivšoj Jugoslaviji, odnosno, što nije uspela da ga zaustavi kad je već počeo. Demokrati koji imaju većinu u Kongresu, gotovo s prezirom gledaju na Evropsku uniju. Problem je, međutim sada u tome što su Sjedinjene Države “predale Evropskoj uniji bebu”- Bosnu i Hercegovinu, a same se povlače iz regiona. Čak i na Kosovu nastoje da Evropljani preuzmu stvari u svoje ruke, ali da preuzmu i troškove. Dakle, jedan od problema Vasingtona, koji je u izvesnoj meri bio prisutan i 1992. godine, jeste što emituje oštru retoriku, ali ne i keš i ljudstvo za ostvarenje ciljeva koje postavlja. Čak i kada kongresmeni žele intenziviranje prisustva Sjedinjenih Država u regionu, nije izvesno da će Obamina administracija odvojiti sredstava za pomoć jer je pomoć čak i za tako malu zemlju kakva je Bosna i Hercegovina, veliko odricanje u aktuelnim vremenima ekonomske krize, posebno u okolnostima kada Amerika vodi veoma ozbiljne ratove u Iraku i Avganistanu, pri čemu je moguće da se otvori još jedan - u Pakistanu.
RFE: Mnogi u Srbiji su pozdravili izjavu potpredsednika Bidena da Sjedinjene Države žele da “resetuju” odnose sa Srbijom, nakon dugogodišnjeg perioda poremećenih odnosa između dve zemlje. Da li verujete da će Bidenove reči voditi ka suštinskoj promeni odnosa na relaciji Vašington-Beograd?
Almond: Uprkos tome što je nesumnjivo da i aktuelna srpska vlada i nova američka administracija žele da unaprede srpsko-američke odnose, problem Kosova predstavljaće i dalje trn u oku.
Što se tiče obećanja američke pomoći za ubrzanje evrointegracija Balkana, Amerikanci to mogu u Briselu pogurati, ali je problem što Evropljani neće povući. Dakle, ako nema pravo direktnog glasa po pitanju širenja Evropske unije, a nema, bojim se da Amerika tu ne može mnogo učiniti.
Trenutno je najveći problem umor od proširenja koji vlada Evropom, što sve zemlje-kandidate za evrointegracije čini žrtvama. Staro jezgro članica Evropske unije oseća na svojim plećima osiromašenje zbog svetske recesije, mnogo njihovih građana oseća da je cena proširenja viša nego što su spremni da plate. Ranije je evropsko građanstvo bilo u suštini nezainteresovano za pitanje proširenja Unije, osim generalnog stava da je to dobar projekat. Nažalost, sada je situacija drugačija. Uglavnom zbog ekonomskih problema u Irskoj i drugde, preovlađuje stav da dalje širenje Evropske unije nije dobra ideja, uprkos tome što proširenje nije prouzrokovalo njihove probleme.
Nastavku procesa proširenja isprečili su se i drugi problemi: predstojeći izbori u evropskim zemljama, ali i neizvesnost u vezi sa pitanjem kako će evropski politički sistem funkcionsati kada jednom Lisabonski ugovor bude usvojen.
Uprkos razlikama oko kosovskog pitanja, Vašington želi da “resetuje” odnose sa Srbijom, očekujući od nje ne da prizna Kosovo nego da ne ometa napore EULEX-a na Kosovu.
Poznatog britanskog analitičara Marka Almonda pitamo najpre koji faktori su doveli do snažno oživljenog američkog interesovanja za Balkan, koje simbolizuje poseta američkog potpredsednika regionu u prvim mesecima Obamine administracije.
Almond: Deo odgovora je u tome što su aktuelni zvaničnici Obamine administracije ličnosti koje su se ovim regionom bavile i pre deset godina i što imaju sećanje na događaje iz tog perioda.
Značajniji deo objašnjenja je, rekao bih, međutim, u činjenici da NATO, gde Amerikanci određuju ton, kao i Evropska unija, vide zapadni Balkan ako ne baš kao potencijalnu crnu rupu, ono svakako kao tamnu mrlju, s obzirom na to da je sve izvesnije da taj region neće brzo ući u evro-atlantske strukture. Na delu je strah da razočaranje koje će ta činjenica doneti može gurnuti region u nepoželjnom pravcu. Takvom strahovanju od produbljivanja nestabilnosti u regionu doprinose i zaoštreni ekonomski problemi na zapadnom Balkanu prouzrokovani globalnom ekonomskom krizom.
RFE: Potpredsednik Biden je apelovao na bosanskohercegovačke lidere da napuste nacionalističku retoriku i maksimalističke zahteve; da sarađuju preko etničkih granica, kako bi BiH profunkcionisala kao prava država – jedinstvena i suverena. Može li se ovaj apel prevesti u praksu u Bosni i Hercegovini?
Almond: Ako bi Sjedinjene Države bile spremne da u Bosnu i Hercegovinu upute one resurse koje su slale posle Dejtona, nema sumnje da bi mogle pomoći da se zemlja reformiše i razvija u tom pravcu. Umesto toga, međutim, Sjedinjene Države se sa zapadnog Balkana, premeštajući region u zonu odgovornosti Evropske unije. Unija, budući da je u ekonomskoj krizi, pomoć Bosni i Hercegovini ne upućuje. Da stvari budu gore, Sjedinjene Države ni same nemaju dovoljno sredstava za pomoć. Zbog toga mi se čini da bi poseta potpredsednika Bidena regionu mogla imati i jedan bumerang efekat: naime, moglo bi se ispostaviti da je njegova retorika bila prazna. A tako nešto bi moglo dovesti do veoma opasne situacije: da predstavnik američke administracije uputi takve apele i takve poruke a da nije u stanju da pruži konkretnu pomoć.
RFE: Američki kongres je usvojio rezoluciju kojom se traži ponovno uvođenje američkog specijalnog izaslanika za Balkan, ali Evropska unija nije oduševljeno reagovala. Zašto nije?
Problem je, međutim sada u tome što su Sjedinjene Države “predale Evropskoj uniji bebu”- Bosnu i Hercegovinu, a same se povlače iz regiona. Čak i na Kosovu nastoje da Evropljani preuzmu stvari u svoje ruke, ali da preuzmu i troškove.
RFE: Mnogi u Srbiji su pozdravili izjavu potpredsednika Bidena da Sjedinjene Države žele da “resetuju” odnose sa Srbijom, nakon dugogodišnjeg perioda poremećenih odnosa između dve zemlje. Da li verujete da će Bidenove reči voditi ka suštinskoj promeni odnosa na relaciji Vašington-Beograd?
Almond: Uprkos tome što je nesumnjivo da i aktuelna srpska vlada i nova američka administracija žele da unaprede srpsko-američke odnose, problem Kosova predstavljaće i dalje trn u oku.
Što se tiče obećanja američke pomoći za ubrzanje evrointegracija Balkana, Amerikanci to mogu u Briselu pogurati, ali je problem što Evropljani neće povući.
Što se tiče obećanja američke pomoći za ubrzanje evrointegracija Balkana, Amerikanci to mogu u Briselu pogurati, ali je problem što Evropljani neće povući. Dakle, ako nema pravo direktnog glasa po pitanju širenja Evropske unije, a nema, bojim se da Amerika tu ne može mnogo učiniti.
Trenutno je najveći problem umor od proširenja koji vlada Evropom, što sve zemlje-kandidate za evrointegracije čini žrtvama. Staro jezgro članica Evropske unije oseća na svojim plećima osiromašenje zbog svetske recesije, mnogo njihovih građana oseća da je cena proširenja viša nego što su spremni da plate. Ranije je evropsko građanstvo bilo u suštini nezainteresovano za pitanje proširenja Unije, osim generalnog stava da je to dobar projekat. Nažalost, sada je situacija drugačija. Uglavnom zbog ekonomskih problema u Irskoj i drugde, preovlađuje stav da dalje širenje Evropske unije nije dobra ideja, uprkos tome što proširenje nije prouzrokovalo njihove probleme.
Nastavku procesa proširenja isprečili su se i drugi problemi: predstojeći izbori u evropskim zemljama, ali i neizvesnost u vezi sa pitanjem kako će evropski politički sistem funkcionsati kada jednom Lisabonski ugovor bude usvojen.
