Dostupni linkovi

Predsednik Sirije: Podržavamo reforme, ali ne i neslogu


Obraćanje sirijskog predsednika 30. marta 2011.
Sirijski predsednik Bašar al Asad rekao je, u sredu u govoru u parlamentu, da se njegova zemlja suočava sa "zaverom", što je njegovo prvo javno obraćanje od početka antivladinih demonstracija 15. marta.

Asad nije, međutim, govorio o reformama, što se očekivalo kao način da smiri najveće proteste protiv njegove vlasti od kada je došao na čelo zemlje 2000. godine.

Na početku njegovog nastupa prenošenog direktno na državnoj televiziji, Asad je rekao da se Sirija nalazi u "izuzetnom trenutku koji izgleda kao ispit našeg jedinstva" i ocenio da su neprijatelji zemlje iskoristili situaciju da unesu haos.

U jako kratkom govoru Asad je optužio satelitske televizijske stanice i druge medije da proizvode laži i rekao da je Sirija prevazišla ranije zavere protiv sebe i da će to učiniti i ovog puta.

"Ova zavera je po formi i trenutku drugačija od onoga što se dešava drugde u arapskom svetu. Sirija nije izolovana u regionu... ali mi nismo kopija drugih zemalja", istakao je on.

Poslanici su ga dočekali ovacijama uzvikujući "Žrtvujemo naše duše i našu krv za tebe Bašare".

"Mi u potpunosti podržavamo reforme. To je dužnost države, ali ne podržavamo neslogu", rekao je Asad i dodao da će borba protiv korpucije i nezaposlenosti biti "prioritet" buduće vlade.

Ostavku je u utorak podnela vlada premijera Mohamada Nadža Otrija i sirijski mediji navode da Asad želi da ih zamene tehnokrate sposobne da sprovedu promene koje će on uvesti.

Očekivalo se da će on u ovom govoru objaviti ukidanje zakona o vanrednom stanju, na znazi 50 godina, i najaviti nove zakone o medijima i političkom pluralizmu, ali on je završio svoje obraćanje bez pominjanja konkretnih reformi.

„Može li sirijski diktator da se reformiše”

„Mnogi članovi Kongresa iz obe partije, koji su poslednjih meseci bili u Siriji, veruju da je on reformator“, kazala je američka državna sekretarka Hilari Klinton (Hillary Clinton) odgovarajući u nedelju na pitanje o Bašaru al Asadu, poslednjem arapskom diktatoru koji je osuo paljbu na svoj narod koji traži demokratske reforme.

U trenutku kada je Hilari Klinton ovo rekla, više od 60 Sirijaca masakrirale su Asadove snage bezbednosti.

Ona samo izražava iluziju na koju se Obamina adminstracija i njeni saveznici u Kongresu uporno oslanjaju: da se Asad, uprkos brutalnosti, sponzorisanja terorizma i savezništva sa Iranom – može nekako pretvoriti u zapadnog saveznika, piše “Vošington Post” (The Washington Post) u tekstu “Može li sirijski diktator da se reformiše” (Can Syria’s dictator reform?).

Pristalice ispred plakata sirijskog predsednika, 29. mart 2011.
Ohrabrena signalima koje 45-ogodišnji Asad odaslao tokom susreta sa kongresnom delegacijom i novinarmia – ova teorija polazi od toga da je diktator spreman da prekine veze sa liderima Hamasa koje je ugostio u Damasku; da će uvideti da je u njegovom interesu da pregovara o mirovnom sporazumu sa Izraelom, kao i da uprkos njegovoj biografiji, on istinski želi da liberalizuje svoj režim.

U novembru je Džon Keri (John F. Kerry), predsedavajući senatskog komiteta za spoljnu politiku i česta zamena za Obaminu administraciju, koji se sreo nekoliko puta sa Asadom u poslednje dve godine, izjavio:

“Apsolutno sam ubeđen da postoji šansa da se uspostave drugačiji odnosi sa Sirijom”.

Gospodin Asad nikada nije ispunio ništa od onog što je nagoveštavao, a sada njegove snage bezbednosti otvoreno ubijaju demonstrante po gradovima širom zemlje. U utorak je sirijska vlada podnela ostavku.

Keri: Apsolutno sam ubeđen da postoji šansa da se uspostave drugačiji odnosi sa Sirijom.
Sledstveno tome, Obamina administracija i Asadovi sagovornici poput Kerija još nisu digli ruke od njega.

“To je ključni trenutak. Morate da utvrdite šta spremaju da učine”, ističe Keri.

Ne verujemo da Asad može da ispuni obećanja o reformama, čak iako to želi. Manjinska sekta Alaviti (šiiti), iz koje Asad potiče, čini svega 6 odsto stanovništva Sirije. Najverovatnije je da bi diktator, kao Mubarak pre njega, ubrzo izgubio vlast u demokratskijem sistemu.

Najverovatnija je opcija da će Asad, kao i Mubarak pre njega, pokušati da otupi zahteve za promenama kombinujući nasilje i lažna obećanja.

Ako se to pokaže, Obamina administracija, Keri i ostali koji su pokušavali da se približe Asadu, treba da budu spremni da odgovore – svrstavajući se odlučno uz one u Siriji koji teže istinskim promenama, zaključuje “Vošington Post”.

“Od Turaka do Asada: brutalni kolonijalizam”

Kada je otac Bašara al-Asada, Hafez, došao na vlast nakon puča 1970, sagradio je kult vođe po ugledu na Čaušeskua, piše Rana Kabani u “Gardijanu” (The Guardian)

Rumunski diktator je bio Asadov politički saveznik, strateški savetnik u pitanjima kao što su represija nad narodom, i bliski lični i porodični prijatelj.

Ovaj kult nije bilo lako stvoriti u izgredničkoj, tvrdoglavoj i ciničnoj Siriji sa istorijom hrabre borbe protiv ksenofobičnog turskog nacionalizma koji je ojačao u poslednjim godinama Otomanske imperije, kada je mnogo arapskih patriota obešeno.

Brutalni francuski kolonijalizam težio je da podeli Siriju, a potom njome upravlja. Francuska armija je dva puta bombardovala Damask i spalila stambenu četvrt u kojoj su živeli mnogi pripadnici pokreta otpora, uključujući i mog dedu Tavfika Kabanija. I danas je živo sećanje na ovu četvrt koja se zove Harika, odnosno “vatra”, u kojoj je na hiljade civila ubijeno ili ranjeno.

Mada su Francuzi pokušali da stvore sektaške državice, Druzi sa visoravni Havrjan – gde se nalazi Dera u kojoj se danas proliva krv – zadali su prvi udarac takovj politici Pariza, podstičući veliku sirijsku revoluciju.

Pobune u Damasku, 25. mart 2011.
Nije slučajnost to što je sadašnja pobuna počela u Hariki a dostigla tačku usijanja u Deri. Mnogi Sirijci doživljavaju Asadov režim kao interni kolonijalizam – nalik stranom kolonijalizmu iz prošlosti – koji ih je opljačkao, bombardovao i sprečio ih da se pridruže slobodnom svetu.

Pohađao sam vladinu školu u Damasku od 1971. do 1974. kada je počeo proces ispiranja mozga.

Cilj je bio da se stvori stanovništvo bez političkog identiteta ili pripadnosti – osim glavi onoga što će, u mojoj školskoj generaciji, postati osvetoljubiva porodična mafija, koja je monopolisala biznis i moć koristeći najsuroviju propagandnu mašineriju i najbrutalnije snage bezbednosti. Zloglasni zatvori su bili krcati političkim zatvorenicima koji su morali da spavaju stojeći na oteklim stopalima i lišeni svih prava, noseći se sa mučiteljima i pacovima iz kanalizacije.

To su mi pričali oslobođeni zatvorenici, uključujući Riada Turka – sirijskog Mendelu – koji je proveo 17 godina u samici, u kojoj je skoro bio živ zakopan, jer je bio u podzemnoj ćeliji kraćoj od dužine njegovog tela i ne višoj od kovčega.

Turk se usudio da dovede u pitanje kampanju Haveza Asada da zauvek istrebi disidente. Asad je iskoristio pobunu Muslimanskog bratstva da se obruši na komuniste, liberale, nastavnike, aktiviste, pisce, umetnike – zaista svakoga ko ima bilo kakvo nezavisno mišljenje.

Kada su Sirijci gledali kako izopačeni Gadafi okreće avijaciju i tenkove protiv sopstvenog naroda, prisetili su se sopstvenog iskustva iz 1982 kada je grad Hama platio najjeziviju cenu, jer je u bombardovanju, koje je naredio Asadov režim, poginulo više od 15 hiljada civila.

Tri decenije su građani Sirije bili isuviše zastrašeni zbog masakra u Hami da bi se pobunili uprkos mnoštva provokacija naslednog Asadovog režima.

Kao i svaka mafijaška porodica, pripadnici režima su podeljeni oko toga šta moraju da urade da prežive u zemlji u kojoj je srušena barijera straha, što je narod platio krvlju.
Sirijski narod je siromašan i izolovan. On je zasut sve ogoljenijom propagandom Asadovog “čvrstog” arapskog nacionalstičkog stava.

To se podudara sa politikom režima koji se svrstava uz Iran protiv Iraka, hladnokrvno deli palestinske redove, ubitačno agituje unutar libanskih granica, dok rigorozno sprovodi hladni “mir” sa Izraelom.

Uprkos svemu tome, Sirijci su masovno izašli na ulice tražeći prava koja su im dugo bila uskraćena.

Njihov protest ima visoku cenu. Izloženi su arbitrarnim hapšenjima i slanju u zatvore bez suđenja.

Iako ne postoji nezavisno pravosuđe koje bi ih zaštitilo, nema slobode govora i prava na demonstracije, oni su rešeni da promene svoju zemlju na bolje, šta god bilo nužno.
Najnoviji ustupak je ostavka vlade. Njihove kao i demonstracije pristalica režima, nisu pokazatelj Asadove snage, već koliko je slab, kao i da ga politički događaji pretiču.

Kriza u arapskom svijetu






Analize, komentare, intervjue, fotografije i videa o međunarodnoj akciji protiv Libije, kao i o situaciji u Egiptu i drugim arapskim zemljama nakon protesta i promjena, možete naći ovde.

Pogledajte komentare (5)

Ovaj forum je zaključen
XS
SM
MD
LG