Dostupni linkovi

Vanredna vijest

Arsenijević: NIN-ova nagrada i ljudi koji traže svoje neprijatelje


Ilustrativna fotografija

Razgovarao: Filip Lukić

Poziv na bojkot NIN-ove nagrade došao je dan pre nego što je ona dodeljena (za 2019.) Saši Iliću za roman „Pas i kontrabas“. To je pokrenulo rasprave o najprestižnijoj srpskoj književnoj nagradi koja se već 66 godina dodeljuje za najbolji roman.

U apelu koji je potpisalo osamnaest pisaca, među kojima se našao i režiser Emir Kusturica, kao i bivši dobitnici NIN-ove nagrade Vladimir Tabašević i Miro Vuksanović, u pitanje se dovodi izbor žirija, navodeći da u njemu sede "što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi".

Zbog toga, ova grupa autora traži od izdavača da ubuduće dela pisaca koje objavljuju ne prijavljuju za nagradu.

Pisca, Vladimira Arsenijevića, i samog dobitnika NIN-ove nagrade 1994. godine za roman U potpalublju za rubriku Zašto? Radija Slobodna Evropa pitali smo – Zašto se sada dovodi u pitanje NIN-ova nagrada?

U razgovoru sa RSE pisac Vladimir Arsenijević, kaže da je upravo stručnost onih koji su apel potpisali, na čelu sa Emirom Kusturicom, vrlo upitna.

„Ja nemam ništa protiv da bilo ko piše bilo kakve peticije za bilo šta, ali kakva je veza Kusturice sa savremenom književnošću, to malo zbunjuje. Ali njegova veza sa jednim retrogradnim političkim mišljenjem i sa kulturom udvorištva političkoj klasi u Srbiji je zapravo neosporna i to ga čini vrlo bliskim ovim drugim ljudima“, navodi Arsenijević.

Smatra i da sve te „pseduokritike“ idu na račun predsednika žirija Teofila Pančića i činjenice da on stoji na suprotnoj političkoj strani od potpisnika, koji su poznati kao ljudi koji traže neprijatelje protiv kojih će voditi ratove i privatizuju javnu sferu za privatne obračune.

Arsenijević govori i o tome kako je za 65 godina dodeljivanja NIN-ove nagrade bilo samo pet žena dobitnica ali i samo jedna protagonistkinja odnosno glavna junakinja, te o podelama u književnim svetovima i “dubokom jazu” kulturne scene Srbije.

RSE: Zašto se, nakon 66 godina dodele, NIN-ova nagrada napada baš sada?

Arsenijević: Ne bih rekao da se baš sada dovodi u pitanje ili da je to nešto što je počelo 2020. godine.

Svake godine nastaju različita okapanja oko NIN-ove nagrade, njene svrhe, suštine, kvaliteta nagrađene knjige, kompetentnosti žirija.

Ono što razlikuje ovu aktivnost, tj. peticiju, koju je potpisalo tih 18 famoznih domaćih autora, za neke bi se tu mogli staviti ozbiljni znaci navoda, jeste u tome što je to nekako pretvoreno u dokument, pa je instrumentalizovano, pa se pojavljuje u javnosti doslovno dan pred dodelu NIN-ove nagrade.

Nekako i ova javnost, što nekako valja i pozdraviti, iz godine u godinu je zainteresovana za pitanje NIN-ove nagrade, što je, donekle, interesantno, jer mi verujemo da ne čitamo kao društvo, da nismo zainteresovani za knjige, naročito ne za domaću produkciju, ali ipak iz godine u godinu postoji taj žar oko NIN-ove nagrade.

RSE: Ove godine kritike idu pre svega u pravcu žirija, koji je proglašen nekompetentnim od strane potpisnika peticije. Da li se ranije dešavalo da se žiri na ovaj način diskredituje?

Arsenijević: Jeste, dešavalo se i ranije, pogotovo oko pojedinih članova žirija. Ovog puta, iako nije konkretno imenovan, mislim da veći deo te pseudokritike je zapravo upućen Teofilu Pančiću, kao predsedniku žirija.

Čak se dovodilo u pitanje, u nekoj okolnoj komunikaciji oko tog apela, činjenica što on književnu kritiku piše u jednom političkom nedeljniku, a ne u stručnom književnom časopisu. Mislim, ko bi uopšte poželeo da piše kritiku u stručnom književnom časopisu koji ne čitaju ni oni kojima je namenjen, a kamoli široka javnost.

Ta činjenica da Teofil, ne bi valjalo reći godinama, već decenijama vrlo redovno, vrlo sistematično pokriva jedan veliki deo srpske književne produkcije svojim prikazima, iz nedelje u nedelju, u časopisu Vreme, svakako njemu daje dovoljno kvalifikacija i integriteta da se time bavi. Dakle, to osporavanje na osnovu toga da li je on završio književnost ili nije je zaista besmisleno.

RFE: Da li su ti napadi na Teofila Pančića deo političke manipulacije, pre nego stvarna kritika njegove stručnosti?

Arsenijević: Na kulturnoj, ili književnoj sceni, postoji jedan duboki jaz, jedna stratifikovana scena i taj jaz se otvara više po političkoj liniji ili liniji mišljenja, nego što bi to bili strogo i isključivo književni kvaliteti.

Na izvestan način to i korespondira sa onom pričom, koja se ovde, a i drugde, pokrenula u vezi sa dodelom Nobelove nagrade Peteru Handkeu, da li možemo da odvojimo književno delovanje od političkog mišljenja. Ne, naravno, da ne možemo, i ne treba. To je sve deo jedne iste stvari.

Tako da je tu reč o ljudima koji previše precizno osećaju da Teofil Pančić stoji na suprotnoj političkoj strani od njih i da njihova dela bivaju čitana u određenom ključu i to je sasvim u redu, jer je to ključ koji ti ljudi vrlo dobro promovišu, i u drugim aktivnostima, a ne samo u svojim književnim tekstovima, već i u svojim javnim nastupima, intervjuima, svojim kolumnama, itd.

Mi imamo puno pravo da se ne slažemo sa nečijom politikom i svakako da će taj utisak da se reflektuje i na čitanje književnog dela. To nije jedini kriterijum. Naravno da i među bitangama ima talentovanih ljudi, ali pošto književnost nije nekakvo nizanje reči u lepe celine, jer to nije umetnost veza ili kukičanja, nego umetnost mišljenja, utoliko je veza između političkog stava ljudi koji se tim poslom bave, i njihove književnosti, nesporna.

RSE: Imajući u vidu politički stav potpisnika, da li bi se peticija mogla tumačiti kao napad desnice i srpskog nacionalizma?

Arsenijević: Tu imate jednu zbrku od potpisnika. Osamnaest nije tako veliki broj, i kada pokušate da to razvrstate u neke smislene celine, malo vas zaboli glava.

Tu imate čudno novosadsko krilo potpisnika, Sava Damjanović ili Sanja Petričević ili, ko je već potpisao, koje nema nikakve političke ni poetičke veze sa ovom drugom ekipom, Malović ili Muhamer Bazdulj ili Vladimir Kecmanović, Vladušić, itd, koji su deo one ekipe „proze na putu“ koja je bila vrlo bliska sa Dobricom Ćosićem i bila, na izvestan način, protežirana od strane njega. I onda kao kruna na toj torti, vi imate nekoliko čudnih slobodnih strelaca, tipa Ljubice Arsić i onda kao kruna imate Emira Kusturicu.

Ja nemam ništa protiv da bilo ko piše bilo kakve peticije za bilo šta, ali sad baš kakva je njegova veza sa savremenom književnošću, to malo zbunjuje. Ali njegova veza sa jednim retrogradnim političkim mišljenjem i sa kulturom udvorištva političkoj klasi u Srbiji je zapravo neosporna i to ga čini vrlo bliskim ovim drugim ljudima koje sam ovde pomenuo i nije čudno da oni jedni druge prepoznaju kao istomišljenike, kao saborce i da jedni druge podržavaju u sličnim stvarima.

Arsenijević: Živimo u mikrosvetovima
molimo pričekajte

No media source currently available

0:00 0:01:14 0:00

To su ljudi koji se najčešće u javnosti razmahuju onim apsurdnim neologizmom autošovinista, što zapravo kad raščlanite taj neologizam, zapravo ne znači ništa. To su ljudi koji traže svoje neprijatelje svoje protivnike, koji ocrtavaju granice, i koriste javne alatke najčešće da bi vodili nekakve ratove. Vi, ako čitate kolumne Muharema Bazdulja ili Vlade Kecmanovića, one su pune takvih privatnih napada, i u tom smislu, predstavljaju jednu prilično vulgarnu privatizaciju javnog prostora, i ovo za NIN-ovu nagradu je samo jedno proširenje tih, inače, redovnih aktivnosti takvih ljudi. Tresla se gora, rodio se miš.

RSE: Protiv koga se vode ti ratovi?

Arsenijević: Negde od kraja osamdesetih godina i raspada Jugoslavije ste jasno mogli da vidite koliko su bipolarne stvari u književnosti, ili čak u književnostima, možemo reći, na prostoru onoga što zovem bivšom Jugoslavijom ili post-Jugoslavijom, da ste vi sa jednom priličnom dozom sigurnosti mogli da kažete da su pisci vrlo aktivno učestvovali u pokretanju ratova na tom prostoru i da su radili na podrivanju jugoslovenske ideje.

Neki od tada najuglednijih pisaca su bili potpisnici Memoranduma SANU-a. Mi se, vrlo dobro sećamo, i onog, ’ajde da ga nazovem, političkog aktivizma Mome Kapora ili Dobrice Ćosića ili Brane Crnčevića i sličnih junaka.

A onda ste, sa druge strane, imali potpuno drugačiji senzibilitet među književnicima i književnicama, kao što su Biljana Radovanović, Boru Ćosića, Danila Kiša, na kraju krajeva, pred smrt, Borislava Pekića, te ljude koji su zastupali zaista drugačije vrednosti i borili se za jedan normalan, razuman, racionalan odnos prema našoj sadašnjosti, bez te grandomaske mitomanije koju su promovisali ovi drugi pisci.

Taj osećaj da postoje, barem dve jako stratifikovane scene u našoj književnosti je ostao do danas.

Mi imamo festival Krokodil, koji je regionalni, i nama je jasno koga nikada nećemo zvati na naše platforme, jer ih nismo pravili da bismo promovisali ljude koji nam decenijama politički zagorčavaju život svojim aktivnostima.

RSE: Nedavno ste učestvovali na tribini pod nazivom „Sjaj i beda NIN-ove nagrade“ (18. januar, Krokodilov centar za savremenu književnost). Šta je Vaš zaključak, je li NIN-ova nagrada sjaj ili beda srpske književne scene?

Arsenijević: Mislim da je uglavnom beda naš javni prostor i da to sa NIN-ovom nagradom i nema toliko veze. Jedan deo negodovanja odlazi na tu moć NIN-ove nagrade gde ona baca u senku gotovo sve druge književne nagrade, i budući da se ona dodeljuje za roman, sve ostale žanrove isključuje iz te utakmice.

Kod nas, mada je to slučaj i u drugim zemljama, jednim delom kao posledica moći NIN-ove nagrade, roman je jedina komercijalna forma književnosti. Svako ko piše, zna da, ukoliko objavi zbirku priča, zna da može da računa na deseti deo prodaje koji je mogao da ima sa romanom, a ako objavi zbirku eseja da se to još smanjuje. I to jeste činjenica.

Ali mnogo veće književnosti i kulture od naše su imale slične fenomene. recimo, Marsel Ranicki (književni kritičar, Marcel Reich-Ranicki) u Nemačkoj, koji je godinama i decenijama, vedrio i oblačio nemačkom književnošću, i to ne samo nemačkom, već književnošću nemačkog jezika koja se piše u četiri zemlje. Njegov autoritet i njegova reč su bili toliko neosporni da, ukoliko bi on jednu knjigu proglasio bezvrednom, to je gotovo zasigurno značilo njenu smrt.

Sa druge strane nemam utisak da se nemačka književnost jogunila zbog toga. Naprosto, postoje određena čvorišta, jer ljudi ne mogu da posvete vremena svemu i onda jedan veliki deo književne publike računa na NIN-ovu nagradu, obrati pažnju na taj roman, kao što i jedan veliki deo publike, ma koliko ne mislio o književnosti jedanaest i po meseci godišnje, ode na Sajam knjiga, uživa na toj manifestaciji, kupuje knjige i onda imate te neverovatne posete sajmu, bez obzira na svu, vrlo često, opravdanu kritiku koju Sajam dobija.

Tako da, NIN-ova nagrada treba da bude izložena kritici, treba je pažljivo motriti. Međutim, ono što ja imam utisak, posmatrajući šta se događalo sa književnom produkcijom i tehnologijom dodele NIN-ove nagrade poslednjih godina, ipak dolazi do izvesne senzibilitetske promene. Mi smo prošle godine u finalu imali tri mlade ženske, istaknute osobe, koje su na dobar način reprezentovale ovaj snažan talas žena koje su sve prisutnije u književnosti i koje stvaraju jako intenzivnu književnost, sa jakim razlogom da bude napisana – Lana Bastašić, ove godine Ana Vučković. Ovo finale NIN-ove nagrade, takođe, donosi jedan broj interesantnih imena.

RSE: Ali za 65 godina NIN-ove nagrade imamo samo 5 dobitnica...

Arsenijević: Ne samo da je pet dobitnica, već kada se uđe u te tekstove, onda se vidi da samo u jednoj knjizi imamo protagonistkinju, odnosno glavni lik je žena. U svim drugim su to muškarci. To je nešto o čemu valja brinuti i o čemu treba govoriti.

Ali mi, sada, kroz NIN-ovu nagradu konačno primećujemo da postoji nova generacija, da postoji slojevitost senzibiliteta, pa i žanrova, na kraju krajeva.

Ja lično ne mislim da su stvari toliko loše. Deo kritika odlazi na činjenicu da je objavljeno dve stotine romana. Pa šta? Je li trebalo da bude objavljeno dvadeset romana. Ja ne razumem sav taj mizerabilizam u našoj stvarnosti. I onda ljudi kojima sve prolazi pored očiju.

Dakle, ruše se svetovi, mi ovde živimo u zagađenju koje će da pobije polovinu stanovništva, u najstrašnijoj političkoj stabilokratiji, imamo posla sa zlikovcima za koje je čudno da nisu u Hagu nego sede na ministarskim pozicijama i rukovode ovom zemljom. Sve to može, ali kada je Teofil Pančić predsednik žirija NIN-ove nagrade, e onda je to razlog da se ozbiljno uzbudi i da se sedne i presavije tabak. Sve je to beskrajno jadno, ali jako dobro reflektuje sve te elemente stvarnosti u kojoj živimo.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG