Takav je život centralnoazijskog aktiviste u inostranstvu: Jednog trenutka skrećete pažnju na kolegu aktivistu u nevolji, sledećeg trenutka nevolja zadesi vas, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.
"Transnacionalna represija", ili kada vlada radi na tome da u inostranstvu ućutka opozicione aktiviste, sve je više središnja tema za organizacije za ljudska prava koje pokrivaju centralnu Aziju, pri čemu se tri najautoritarnije zemlje u regionu, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan, najviše ističu.
Ovaj fenomen povezan je s vladama širom sveta, obično nedemokratskim, koje nastoje da zastraše, izruče, a ponekad u stranim jurisdikcijama i ubiju one koje smatraju neprijateljima.
Do pre otprilike jedne decenije, Turska je bila jedno od najsigurnijih mesta gde su aktivisti iz centralne Azije mogli da potraže utočište, pošto nije bilo ograničenja za putovanja građana iz tog regiona, dok je pretnja od moguće ekstradicije bila prilično mala.
Poslednjih godina, to, međutim, nije više slučaj i stručnjaci ukazuju na promenu stava turskih vlasti.
Nestanci tadžikistanskih aktivista
Samo u poslednjih mesec dana, dvojica tadžikistanskih politička aktivista koji žive u Turskoj nestala su bez traga, što je pobudilo strah da su poslati u svoju domovinu gde su dugotrajne zatvorske kazne i maltretiranje u pritvoru standard za kritičare vlade.
Prema stručnjaku za ljudska prava u centralnoj Aziji Stivu Sverdlou (Steve Swerdlow), Suhrob Zafar iz tadžikistanske opozicione organizacije Grupa 24 dve nedelje je pokušavao da uđe u trag kolegi aktivisti koji u egzilu živi u Istanbulu Nasimjonu Šarifovu, s kojim niko nije bio u kontaktu od 23. februara.
U tom nastojanju je posetio centre za pritvor migranata i tražio informacijama od turskih vlasti, koje su tvrdile da ne znaju gde je Šarifov, naveo je Sverdlou na mreži X. Takođe je naveo da ga je Zafar kontaktirao tražeći pomoć.
A onda su 11. marta tadžikistanski aktivisti podigli uzbunu zbog nestanka Zafarova, pošto s liderom Grupe 24 nisu mogli da strupe u kontakt od 10. marta.
Zafar je tokom decenije življenja u Turskoj, prema Grupi 24, redovno dobijao pretnje u vidu SMS poruka s upozorenjima da će biti ubijen ili otet.
Turske vlasti su ga takođe pritvarale u nekoliko navrata, verovatno na zahtev Tadžikistana, pre nego što bi bio pušten.
U Tadžikistanu Grupa 24 nosi oznaku "ekstremistička organizacija" od presude Vrhovnog suda u oktobru 2014, ubrzo pošto je pozvala na skupove protiv režima autoritarnog predsednika Emomalija Rahmona.
Sud je doneo takvu u presudu otprilike u vreme kada je režim prestao da toleriše čak i ograničenu političku opoziciju.
Manje od godinu dana kasnije, visoki sud je istu etiketu stavio na Partiju islamske renesanse Tadžikistana (IRPT), umerenu, na religiji zasnovanoj opozicionoj partiji koja je imala poslanike u parlamentu pre spornih izbora u martu 2015.
Mnogi od lidera IRPT-a su potom zatvoreni pošto ih je sud proglasio krivim za organizovanje navodne pobune koja se dogodila kada su visoki odbrambeni zvaničnik i njegove pristalice odbile poslušnost pre nego što su ih vladine trupe potukle u sukobima izvan glavnog grada Dušanbea.
Naravno, 2015. je bila i godina kada je osnivač Grupe 24, biznismen Umarali Kuvatov, ubijen u Istanbulu – što bi mogao biti prelomni trenutak za centralnoazijske disidente koji žive u tom gradu.
Prekretnica u Turskoj 2016.
Malo je verovatno da je Turska imala direktnu ulogu u ubistvu opozicionara, čak i ako su atentatori uspeli da pobegnu iz zemlje pre nego što su mogli da se suoče s pravdom.
Čoveka rođenog u Tadžikistanu koji je navodno namamio Kuvatova na večeru gde je otrovan pre nego što je ubijen na ulici, turski je sud osudio na doživotnu kaznu zatvora.
Međutim, poslednjih godina turske vlasti su mnogo spremnije da sarađuju s vladama centralne Azije po pitanju disidenata koji traže utočište na njenoj teritoriji. Razlog za to je verovatno to što Ankara očekuje da će joj njeni centralnoazijski partneri uzvratiti uslugu.
U novom izveštaju objavljenom prošlog meseca, organizacija Fridom haus (Freedom House) je Tursku i Tadžikistan uvrstila među prvih pet zemalja po pitanju transnacionalne represije na osnovu podataka iz poslednje decenije. Kina, Egipat i Rusija su ostale tri.
Prekretnica za Tursku je nesumnjivo bio pokušaj puča 2016. protiv turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdoana (Recep Tayyip Erdogan) i vlade kada je ubijeno oko 250 ljudi.
Taj događaj naveo je tursku vladu da objavi sveopšti rat mreži muslimanskog mislioca koji živi u SAD Fetulaha Gulena (Fethullah Gulen), bivšeg Erdoanovog saveznika kojeg Ankara smatra odgovornim za državni udar, što Gulen žestoko poriče.
U Turskoj su usledile desetine hiljada otpuštanja i zatvaranja, ali i sve zategnutiji odnosi Ankare i bilo koje zemlje u kojoj je Gulen imao neke veze, uglavnom preko mreže privatnih škola tog mislioca.
Dok su pojedine centralnoazijske vlade gasile institucije povezane s Gulenom pre pokušaja državnog udara, mnoge takve škole i univerziteti su nastavili da rade u Kazahstanu i Kirgizija.
Erdoan je tokom posete Biškeku 2018. više puta u govorima pomenuo FETO – fetulahistička teroristička organizacija – i otvoreno upozorio tadašnjeg kirgiskog predsednika Soronbaja Ženbekova da rizikuje da ga svrgnu "gulenisti".
Ženbekova su na kraju 2020. svrgle snage koje podržavaju sadašnjeg predsednika Kirgizije Sadira Žaparova, koji upadljivo nije osudio Ankaru kada su turski agenti u junu 2021. u Biškeku oteli Orhana Inandija. Inandi, rođen u Turskoj, u Kirgiziji je osnivao mrežu škola Sapat inspirisane Gulenom.
Inandi, koji je takođe imao kirgiski pasoš kada je otet, osuđen je prošle godine pred sudom u Ankari na 21 godinu zatvora zbog "uspostavljanja naoružane terorističke grupe".
Turkmenistanci na meti
U prvim godinama postsovjetske nezavisnosti država centralne Azije, Turska je rizikovala da pogorša odnose s najvećom državom u regionu, Uzbekistanom, odbijanjem da izruči opozicione lidere Muhameda Soliha i Abdurahmona Polata.
Uzbekistan je kao odgovor ukinuo bezvizni režim između dve zemlje, koji je vraćen tek pošto je Šavkat Mirzijojev došao na vlast posle smrti prvog uzbekistanskog predsednika Islama Karimova 2016.
Turska je donedavno bila jedna od retkih zemalja u koje su građani suseda Uzbekistana, Turkmenistana, mogli da putuju bez viza. To se promenilo 2022. godine kada je turska vlada ukinula mogućnost putovanja bez viza na insistiranje Turkmenistana.
Tadžikistan je jedina centralnoazijska država u prvih pet zemalja na listi Fridom hausa za dugoročnu transnacionalnu represiju. Međutim Turkmenistan je među prvih pet u 2023. godini.
Ašhabat ne bi došao do tog statusa bez aktivne podrške Turske, koja je dugo bila glavna destinacija Turkmenistanaca koji žele da odu iz svoje veoma represivne, ekonomski posrnule zemlje.
Iako izvori Turkmenistanskog servisa RSE kažu da je bilo hiljade deportacija iz Turske otkako je Ankara ponovo uvela vizna ograničenja, usled zatvorene prirode najautoritarnije države centralne Azije teško je razlikovati politički aktivne migranate od regularnih migranata.
Ipak, najmanje šest turkmenistanskih političkih aktivista je deportovano u Ašhabat: Farhat Meimankulijev, Rovšen Kličev, Umit Kuzibajev, Dovran Imamov, Maksat Baimuradov i Serdar Durduliev, izvestio je Turkmenskski servis RSE.
Dursoltan Taganova, relativno istaknuta opoziciona aktivistkinja u Istanbulu, najmanje dva put je jedva izbegla deportaciju čak i pre nego što su uvedena nova ograničenja putovanja kada je privedena 2020. i 2021. godine.
Taganova je 2020. držana u centru za deportaciju pre nego što je puštena pošto je 11 organizacija za ljudska prava pozvalo turske vlasti da ne završe postupak za deportaciju.
Sledeće godine, Taganova je rekla novinarima da je pozvana u tursku upravu za imigraciju, gde je upozorena da bi mogla imati problema s prebivalištem ako ne prekine svoje političke aktivnosti.
Turkmenistanski aktivisti u Turskoj bili su u fokusu izveštaja koji su za Univerzalni periodični pregled Turkmenistana u Savetu UN za ljudska prava podnele grupa za ljudska prava s Univerziteta Južne Kalifornije i grupa Sloboda za Evroaziju sa sedištem u Beču.
Autori izveštaja nazvali su Tursku "sve nesigurnijom sredinom" za turkmenistanske političke aktiviste i borce za ljudska prava, gde se Turkmenistanci u celini suočavaju sa "nadzorom, ograničenjima putovanja, diskriminacijom i drugim zloupotrebama koje Ašhabat i Ankara sve više koriste da kontrolišu i nadgledaju" i njih i njihove rođake kod kuće.
U tekstu se navodi da je turska policija "navodno sastavila spisak od 25 turkmenistanskih migranata koji su predmet deportacije, prema uputstvima turkmenistanskog konzulata (u Istanbulu)".
Ovi zajednički napori da se okonča status najvećeg grada Turske kao središta turkmenistanskog političkog aktivizma možda imaju željeni efekat.
Eziz Mamedov, još jedan Turkmenistanac koji živi u Istanbulu, prijavio je da je redovno meta zastrašivanja otkako je postao politički aktivan 2021. godine, uključujući i to što ga je neko izbo nožem tokom protesta ispred konzulata.
Memedov je, međutim, u januaru rekao da se više ne bavi aktivizmom.
"Pomislio sam, zašto da idem u vatru", rekao je Mammadov. "Ono što smo žrtvovali i uradili u ime (turkmenistanskog) naroda nije se isplatilo".
Facebook Forum