Dostupni linkovi

Samo ogorčenom neprijatelju biste poželeli zadatak određivanja političkog profila Borisa Tadića; kao patchwork sastavljan i »krpljen« od raznih delova, a za neke od njih i nije baš sigurno da su kompatibilni, Boris je Tadić ponajpre eklektik širokog demokratskog spektra. Kao da je uzimao malo od stare socijalističke i nove alterglobalističke levice, malo od liberalnih japija, malo od evrokonzervativaca srpske provenijencije, a malo od srbijanskih konzervativaca opšte prakse, pa onda sve to nekako zamesio u gužvaru originalnog ukusa.

Kako god bilo, taj se njegov univerzalno umerenjački eklekticizam pokazao efikasnim bar tri puta do sada: u »preuzimanju« Demokratske stranke nakon Đinđićeve smrti, u njenom prilično spektakularnom jačanju u biračkom telu (ali po cenu »gubljenja suštine«, reći će unutrašnji oponenti, naročito oni koji su kasnije osnovali LDP), i u dosta ubedljivom osvajanju prvog predsedničkog mandata.

Nagradno pitanje pred drugi krug predsedničkih izbora glasi: da li je ta formula u međuvremenu istrošena? Ono što će pristalice nazvati njegovom fleksibilnošću, a protivnici nedostatkom političkog identiteta koji se ogleda u oportunističkoj politici ilustrovanoj ironičnom srpskom izrekom »dobro jutro čaršijo, na sve četiri strane«, ovih dana kao da doživljava bizarnu sudbinu: od te famozne »četiri strane« jedva da je ostala jedna. Doduše, politika u Srbiji autentično je čudo, tako da niko ne može sa sigurnošću reći da se već sutra neće nešto izmeniti, ali kako sada stvari stoje, Tadić je ostao bez podrške i glavnih koalicionih partnera u vidu Koštuničinih i Ilićevih »narodnjaka« i svojih ipak prirodnih saveznika (doduše, samo teoretski; u kloaki srpske dnevne politike važe drugačija merila) iz Jovanovićevog LDP-a i okolnih stranaka. Dakle, ima i levi i desni bok nebranjen, pa neka Nikolić bira gde će da udari...

Nije baš da ronim suze nad ovako nezahvalnom Tadićevom pozicijom: sam je sebi bitno odmogao – što me ne bi sekiralo da to nije značilo i odmaganje šansama Srbije da se izvuče iz beskrajnog kolopleta bezizglednih balkanskih nadgornjavanja – svojom preterano »rasplinutom« politikom, koja je odviše često težila tome da jednu te istu stvar istovremeno zadrži i ispusti, da zadovolji sve ukuse i neutrališe svačije fobije, a da na kraju ne učini ništa, poput bicikla ukopanog u mestu jer se jedan njegov točak (pokušava da) vrti napred, a drugi unazad, istom brzinom. To je dugo moglo, njemu i onima koji ga savetuju, izgledati kao njegova komparativna prednost; sada, međutim, kada je došlo do izbornog stani-pani, Tadić je prinuđen da bar donekle promeni pristup, forsiranjem »referendumske atmosfere«: ili ste za Tadića/Evropu i napredak, ili ste za Nikolića/devedesete i mrak. Ovo je vrlo rizična pozicija, ali teško da je Tadiću preostalo išta drugo. Njegov pokušaj prodora u »patriotski« birački zabran nije preterano uspeo; Nikolićevo predizborno »oblačenje jagnjeće kože« izgleda kao kontraofanziva, i Tadiću nema druge nego da je suzbije podsećanjem na to o kome i čemu se ovde zapravo radi. Zato dolazi do naizgled ekscentričnog paradoksa: češće Boris Tadić u ovoj kampanji spominje Vojislava Šešelja nego što to radi Šešeljev stanački zamenik!

Šta je glavna prednost ovog pristupa? Sve što Tadić kaže o protivkandidatu i njegovoj mračnoj političkoj istoriji, te samim tim i o onome što se od njega može očekivati, u osnovi je tačno. A šta mu je mana? To što Tadić nije uvek podjednako ubedljiv kada govori o sebi, o onoj »svetloj« strani. Otkuda taj manjak ubedljivosti? Upravo iz korena one njegove na početku razmatrane politike, koja je apoteozu štetnosti i besmisla doživela u pristajanju Demokratske stranke da relativnu izbornu pobedu usitni za mazohističku podršku Koštunici, koji je tako (p)ostao de facto prvi čovek Srbije, a da je za to imao groteskno slabo izborno pokriće. Zanimljivo je to: neke Tadićeve osobine (i potezi) bitno su doprinele velikom porastu Demokratske stranke; neke druge bi mogle doprineti njenom padu.

Kako god bilo, Boris Tadić je sada prilično usamljen. Njegov poraz značio bi otvoren put za saradnju DSS-a i radikala, ili nove, prevremene izbore; njegova pobeda značila bi da je ovakva podela karata u Vladi ipak na duži rok neodrživa, utoliko pre što je DSS, po svemu sudeći, u međuvremenu dodatno »splasnuo« u biračkom telu. Što bi sve, opet, moglo dovesti do novih, prevremenih izbora.

Na drugoj strani, sve su ovo ipak sitna i banalna zadevanja u poređenju s pravom srpskom dilemom: hoće li zemlja konačno prelomiti da krene ka Evropskoj uniji bez besmislenih nećkanja i prenemaganja (žanr koji je Koštunica razvio do neslućenih visina), ili će ponovo pohrliti grlom u jagode za preostalim fronclama izolacionističke Utopije? Boris Tadić zna da je on taj koji na ovim izborima reprezentuje proevropski put, i zna da svi mi to znamo; on računa s tim, i svi mi znamo da on računa s tim. Zato ćemo svi mi, valjda, učiniti ono što moramo, a on nas, valjda, ovaj put neće shvatiti tako olako...

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG