Dostupni linkovi

Od 1992.godine do danas u BIH je od mina stradalo više od 6.000 ljudi, od čega 400 smrtno. Medju njima su i demineri. O životu jednog deminera kroz priču Deana Batinića.

Deminerskim poslom Dean Batinić, iz Istočnog Sarajeva, bavi se više od sedam godina. U godinama poslije rata nemogućnost zaposlenja Deana je motivirala da se prijavi na deminerski tečaj 1999. godine u Orašju. Zanimanje koje je izabrao najteže su podnijeli njegovi najbliži:

„Roditelji nisu bili za to da se bavim ovim poslom. Ja čak i u kući imam žrtvu od mina - to je otac. On je od’92. baš stradalnik od mine. Ali ja sam insistirao - i tako je to i počelo.“

Da se počne baviti ovako opasnim zanimanjem, Deanu, kako i većini njegovih kolega, motiv je bio novac. S obzirom na rizik kojemu se svakodnevno izlaže, danas ovaj posao i nije tako dobro plaćen:

„Moje je mišljenje da, kao i svaki posao danas, nije realno plaćen. Socijalno je riješeno, osigurani smo, imamo beneficiju - i s te strane je od strane moje kompanije sve u redu, ali evo možda i ovom prilikom da malo apelujem za neko poboljšanje plata.“


Ljubi i Ranku Batinić Dean je sin jedinac. Kada ih je prije sedam godina obavijestio da se želi baviti deminerskim poslom, i Ljuba i Ranko teško su prihvatili:

„Kao majka, ja uvijek imam istu brigu za dijete - idem na trepavicama. Ali to sam shvatila kao posao i nisam puno brinula. A nisam htjela ni da plačem, ne bi pomoglo. Uvijek sam ostala tako, kao da se to ne dešava, kao da će to sve da bude u redu.“

„Supruga je govorila da biće, hvala Bogu, sve dobro, pa neće biti puno, dok bolji neki posao iskrca da bi se on ubacio poslije jer je položio i neke kategorije za vozača, pa da ide kao vozač raditi. Tada smo tako razmišljali.“

Za sedam godina Dean je postigao jako mnogo. Pored deminiranja u Bosni i Hercegovini i susjednim zemaljama, nekoliko puta posjetio je i Afganistan i Iran:

"Lako nema nigdje, teško je svugdje, a najteže je bilo u Afganistanu - ne zbog posla, nego zbog klime.“

Iako se nesreće često događaju na terenu, Dean kaže kako se do sada u njegovoj radnoj organizaciji dogodila samo jedna:

„Ja lično nisam prisustvao nijednoj nesreći. Znam par ljudi koji jesu bili žrtve mina, ali ja lično za ovih osam godina - u mojoj kompaniji inače nije bilo nesreća, bila je jedna 2000. godine i ja nisam prisustvovao toj nesreći.“

Iako su navikli na Deanovo zanimanje i njegovu čestu odsutnost od kuće, i Ljubi i Ranku želja je Dean nađe novi posao:

„Mislim da je bi prekinuo, ali neke drugove sad već ne može da ostavi, već je to ušlo u hod. I sad da to raskine... A bilo šta drugo da počne, isto bi imalo svoju težu. Znači, ovo nekako sad uklapa sigurno sebi.“

„Bih volio kad bi neki drugi posao ovdje ispao, pa da se opredijeli tu. Ali pošto tih poslova nema, slabo firme stoje, ne znam tamo dalje da ne bi gdje našao kakav drugi posao. Ja ne bih bio baš za to do života da se o tome radi.“

O eventualnom odustajanju od demineriskog posla Dean za sada još ne razmišlja:

„Teško je to sad prognozirati, posebno u situaciji u kakvoj živimo. A tako, ne znam, baviću se sigurno još jedno izvjesno vrijeme.“
XS
SM
MD
LG