Dostupni linkovi

U Srbiji je nepodnošljivo lako biti prorok: samo predvidi neku ludost i nesreću, i uživaj u ostvarenju svog proročanstva. To jest, ako si toliko lud da ti je taština važnija od svega drugog. Ako si ipak nešto normalniji, preostaje ti samo da se uhvatiš za glavu.

Gornji je recept, dakako, maksimalno uopšten i pojednostavljen, ali nije da ne funkcioniše. Naime, zapanjujući je stepen zaslepljene iracionalnosti kojom se ovde vode “javni poslovi”. S jedne strane, takva iracionalnost čini čak i neposrednu budućnost haotično nepredvidljivom, ali je s druge strane čini i otužno i zamorno monotonom i predvidljivom u onome suštinskom; kako stara ironična fraza kaže “ne bojte se, dobra biti neće”.

Da vidimo kako to funkcioniše na jednom aktuelnom primeru. Odluka Republičke izborne komisije (RIK) da ne odobri predstavnicima ambasada Sjedinjenih američkih država i Velike Britanije posmatranje predsedničkih izbora jedno je od onih dičnih dostignuća Tamne Strane Pameti o kojem je izuzetno teško govoriti i svedočiti istinito, a da se pri tome ostane u okviru pristojnog vokabulara. Za taj čin nije ponuđeno nikakvo suvislo objašnjenje; doduše, kako bi se to uopšte i moglo obrazložiti – možda pre onomatopejom nego nekom artikulisanom rečju? Prosto, ta odluka nema ni jedan zamislivi racionalni koren, ma koliko rastegljivo tumačili racionalnost, te političku i državničku odgovornost, bilo čiju, bilo koju, bilo kada, bilo gde. Ne postoji nikakva politička, ekonomska ili simbolička korist koju Srbija može izvući iz tog poteza; s druge strane, šteta i (nadasve) blamaža su očigledni. Dakako, u politici se ponekad povlače i kontroverzni potezi, ali štos je u tome što ovaj potez uopšte nije kontroverzan: on je nedvosmisleno i bez ostatka štetan i glup. U politici se povlače i sporni potezi, ali ovaj potez nije nipošto sporan: nemoguće je sporiti se oko njega jer bi to značilo da mu pridajete makar i mrvu potencijalne ozbiljnosti, a te mrve naprosto nema, ni lupom je nećete videti. “Žanrovski”, ova vrsta uta-ta-reakcije i simboličkog pokazivanja srednjeg prsta ili dugog nosa spada u teatralne i patetične kafanske egzibicije, i to u one koje su moguće tek debelo posle ponoći, u zadimljenom ambijentu krčme kraj neke od magistrala koje vode ka dubokom jugu. Nezamislivo je da bi nešto takvo uradili odrasli, trezni ljudi, danju, u službenom svojstvu, u visokoj državnoj instituciji, u ime i za pare svih građana jedne zemlje. Jesam li ja to rekao “nezamislivo”?! Pa, nema potrebe za zamišljanjem: ovi su “srpski vitezovi” to već uradili, i nešto ne vidim da će zbog toga biti ukoreni od stranačkih šefova, među kojima je i predsednik Vlade Srbije. A to vam je, znate, onaj čovek koji je, navodno, uvek mnogo polagao na pristojnost i razložnost u politici.

Zašto bi, uostalom, neko činio ovakav demonstrativan gest, ako ne iz bahate i primitivne pizme? Ako mu je do toga da krade na izborima, to mu ovaj potez neće olakšati, naprotiv. Ako hoće da “pošalje poruku”, još je Džon Ford mudro govorio da poruke radije šalje poštom. Ili možda ta njegova mudrost ovde ne važi, pošto je on Amerikanac? Uostalom, koja bi to – molićemo fino – poruka uopšte mogla da bude? Tja, jedino neka iz repertoara spomenute drumske mehane. Što nas onda vraća na početak problema.

Glavno je, međutim, u ovoj priči nešto drugo, nešto veće i opasnije od nje same: ovo što je RIK neartikulisano riknuo u pravcu ambasada zemalja kojima je odavde odavno zaprećeno da će biti “zemlje proleterske” – te je u tom smislu i ovo nastavak jedne svetle, pomalo zapostavljene revolucionarne tradicije – samo je generalna proba jedne revije iracionalnosti koju ćemo gledati narednih meseci, možda i godina. A ta plima nipošto spontanog, nego vrlo brižljivo i sistematski uzgajanog političkog ludila spektakularno raste i goji se na Kosovu kao na univerzalnom izgovoru: njoj ne treba i ne ide u prilog bilo kakvo “rešavanje” tog problema, jer ona najbolje napreduje upravo u njegovoj ugrađenoj nerešivosti. Najbolje je, dakle, od Kosova napraviti dugogodišnji “zamrznuti konflikt”, izvor stalno perpetuirane frustracije. Tako se omogućava da se celokupna unutrašnja politika svede na danonoćnu, sve strožu i paranoidniju potragu za “izdajnicima i smutljivcima”, a spoljna na isto takvo nadgornjavanje sa okruženjem, ili sa celim svetom, osim onih retkih kojima ide u račun “savezničko” ili pokroviteljsko tetošenje te isprojektovane političke jurodivosti. Zato je ovaj bizaran događaj, inače neposredno dirigovan od čoveka koji nije skidao tamne naočari ni u zatvorenom prostoru – što kao da je takođe nekakav, valjda nesvesni omen – pokazatelj jednog kestlerovski zlokobnog “pomračenja o podne”, koje može biti najava mnogo većih zamračenja u budućnosti.

Uzgred, taj je čovek, onako meraklijski, rekao da je “protiv Engleza, kao i njegov deda”. Neko zloban mogao bi se zapitati je li mu to deda bio kod Nedića ili kod Ljotića, ali mi nismo zlobni, pa nećemo. Deda ionako nije kriv za nestašluke svog unuka...

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG