Paranormalna 2007.

Naravno, ni u 2007. godini paranormalni fenomeni zvani Karadži

Na kraju ove paranormalne godine jedino što je

Godina je, naime, počela parlamentarnim izborima; na njima se Srbija, valjda jače nego ikada, polarizovala na postojanu radikalsko-socijalističku biračku masu na jednoj strani, te na, hajd'mo reći, eksplicitno «proevropsko» biračko telo na onoj drugoj. Tadićeve demokrate dobile su više glasova nego ikada, Jovanovićev LDP je sa saveznicima ušao u parlament, što je bio izvanredan uspeh za novu, malu, te (malo je reći) krajnje satanizovanu stranku; ako tome pridodamo i to da se G 17, mada oslabljen, održao u sedlu – a to je lako moglo i da se ne desi, s obzirom na sve čime je stigmatizovan učešćem u prvoj Koštuničinoj vladi – može se reći da je politička Srbija rekla gromko «ne» Koštunici, koji je dobio – za jednog premijera - vrlo skroman skor glasova, a i to uglavnom iz šumadijsko-podrinjskog rezervoara živopisnog mu saveznika Velimira Ilića. Pa dobro, kako je onda moguće da je Koštunica ostao premijer?! Eh, radi se o nepojmljivom i neobjašnjivom paranormalnom fenomenu o kojem će stručnjaci raznih profila još decenijama lomiti koplja (baš kao što su namagarčeni birači kršili prste): u poređenju s tim č

udom, navodni vanzemaljci-brodolomci iz one baze u Ohaju deluju krajnje trivijalno.

Godina koja je počela u znaku jedne, slobodno se može reći, matematičko-političke devijacije iliti perverzije (s pratećom/pretećom porukom glasačima: kako god vi glasali ili ne glasali, premijer Srbije ipak biće Vojislav Koštunica, a političko geslo Srbije će glasiti: «ni tamo, ni ovamo, a ni između»!), nije se mogla ni završiti ništa suvislije. Svaki je uspeh ili bar uspehčić – ekonomske ili diplomatske naravi, recimo – odmah plaćen bar sa tri proizvedene katastrofe, svaki razuman potez brže-bolje bivao bi zagušen i obesmišljen kakofonijom «patriotske» larme, svaki korak ka Evropi bio bi surovo kažnjen, prvo sa po dva, pa onda sa po tri koraka u suprotnom pravcu; sada tih koraka više i nema, sada se, naime, trči! Zato i nije čudo što Srbija završava godinu ovako kako je završava a to će reći, uz sva izvinjenja na izrazu, prilično nebulozno. Tadić je, recimo, morao krišom da raspiše predsedničke izbore; gde to još ima?! A morao je zato što je njegov nezasiti partner bio rešio da izbora ne bude sve dok on ne smisli nekog svog kandidata koji bi imao šanse, što znači nikada. Ima li toga igde u istraženom kosmosu? Kako god, Koštunica je svoje odustajanje od opstrukcije uslovio potpisivanjem deklaracije o tome kako Srbija ima ne samo pravo nego i moralnu obavezu da izvrši samoubistvo iz zasede ako joj «Amerika i Evropa otmu Kosovo». Pa, ima li još igde nečega sličnog?! I sada će se, u takvim okolnostima, na izborima natkosovljavati jedan takav Tadić sa čovekom koji se kandiduje za predsednika države za koju priznaje da mu je žao što uopšte postoji kao samostalna država, jer bi je on radije video kao veselu, homemade votkom zagrejanu i raspevanu rusku guberniju. Ako neko zna za sličan primer, neka odmah javi Ripliju. ć i Mladić nisu se materijalizovali nigde u Srbiji, a ni šire, Gorana su Hadžića zato jurcali okolo po Vojvodini, čak i u bivšoj kući gorepotpisanog, a i oko hapšenja Tolimira razvila se rasprava sa izvesnim sablasnim i zaumnim prizvukom, pošto je nekako ispalo da je on istovremeno boravio na dva mesta, u stanu na beogradskoj Bežanijskoj Kosi, i na nekoj čuki istočne Bosne. A i Bosna je, uzgred, za beogradske vladajuće salone takođe neka vrsta paranormalnog fenomena, pa im je stalno nekako nevidljiva (kako sablasti i dolikuje) dočim Republiku Srpsku vide čak i kad žmure; štaviše, tad je vide nekako najlepše, sve im bude žao da otvore oči. čestito poželeti jeste da sledeća ne bude ovoliko paranormalna, ali avaj, bojim se da se ta želja može ostvariti samo u negativnom smislu, tj. tako da će sledeća biti još mnogo paranormalnija. Ko zna, možda će se Srbija godine Gospodnje 2007. ubrzo prisećati s nostalgijom, kao godine stabilnosti, razuma i prosperiteta... «Oštar kurs» (dokaz paradoksa da i oštro može biti tupo) koji su zauzeli naši «nacionalni radnici», brižno raspoređeni po svim mestima na kojima se odlučuje i sa kojih se utiče – to jest, od vlade i parlamenta do univerziteta i medija – ne obećava, naime, ništa dobro, pre sluti na krv, znoj i suze, ali bez čerčilovskog hepienda. Srbija je, pravo iz zlatnih usta i briljantnih umova Koštunice i njegovog trusta mozgova, čvrsto rešila da kazni Evropu svojim odsustvom, a zna se ko će jedini zaista osećati sve posledice ove kazne. A to nas vraća na početak, ka onom naravoučeniju o pogrešno lociranim ljudima i stvarima. No, opet, možda će u Srbiji baš 2008. godine konačno doći do predugo odlaganog preloma, pa će nastupiti vakat kada će pravi ljudi sa pravih mesta činiti prave stvari na pravi način i u pravo vreme, a možda bogme i neće... Pa dobro, za utehu, onaj Krležin seoski mudrijaš veli da «nigdar ne bu da nekak ne bu», ali ni to više nije sigurno, bar ne ovde, jer i paranormalnost ima svoje granice; ili ih možda i nema, ali mi teško da možemo podneti više od ovoga.