U Srbiji je, kao i kod mnogih drugih stvari, i raspodela vlasti okrenuta naglavačke. Tako da kod deljenja kolača nije važila izborna matematika. Preterana Tadićeva popustljivost ili isto tolika Koštuničina nezajažljivost, zavisi sa koje strane biračkog tela se nalazite. Tek Demokratska stranka Srbije se sa čitavih šest odsto glasova manje od Demokratske stranke izborila za premijersko mesto za svog lidera. Za Milana Nikolića, direktora Centra za proučavanje alternativa, koalicioni kapacitet DSS-a je objašnjenje:
"Oni mogu da idu, i s tim povremeno prete, i sa radikalima i sa DS-om. Možda imaju malo više moći nego što je srazmerno njihovom dobitku na izborima – kao ona kazaljka koja može da krene na levu ili na desnu stranu. S druge strane, čini se da je malo više moći ostvario njihov koalicioni partner Velja Ilić, koji svako malo na neki način ponovo ucenjuje, i njegov ucenjivački kapacitet je takođe velik. Mislim da će njegovo učešće na predsedničkim izborima biti deo te taktike ucenjivanja DSS."
Još je manje proporcionalna moć stranaka prema njihovoj popularnosti danas, skoro godinu dana nakon izbora.
Srđan Bogosavljević, direktor agencije Stratedžik marketing, kaže da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se redosled najpopularnijih stranaka nije promenio ali da u tom okviru DSS beleži pad:
"Najpopularnije stranke su, i dalje, SRS i ona ima oko trećine biračkog tela, sledi DS sa četvrtinom biračkog tela – te dve stranke su dramatično iznad ostalih. DSS je na trećem mestu sa gubitkom rejtinga u odnosu na njen izborni rezultat, sa gubitkom čak i kada se saberu NS i DSS."
Sve do raspisivanja predsedničkih izbora, što je Tadićeva Demokratska stranka učinila preko svog člana i predsednika Skupštine, bez saglasnosti Koštunice i njegove Demokratske stranke Srbije, činilo se da Tadić čini i previše ustupaka DSS-u. Pored pristajanja da DSS zadrži resor policije zaboravljen je koalicioni dogovor da Bezbednosno-informativnu agenciju umesto kadra ove partije vodi nestranačka ličnost. Na određeno vreme prolongirano je i raspisivanje pomenutih predsedničkih izbora zbog protivljenja DSS-a, koji je pitanje rešavanja kosovskog statusa stavljao iznad zakonske obaveze o održavanju izbora. Poslednji u nizu ultimativnih zahteva za podršku Tadiću na predsedničkim izborima je da Beograd neće potpisati Sporazum o stablizaciji i asocijaciji sa EU ukoliko Kosovo ne ostane u granicama Srbije. Milan Nikolić, iz Centra za proučavanje alternativa:
"Do sada je bilo tako, ovo je prvi put da je Tadić povukao crtu, u vezi predsedničkih izbora. Bilo bi racionalno i logično da DSS ovoga puta popusti."
No, u odgovoru na pitanje ko vlada u Srbiji dolazimo i do toga da li oni koji imaju vlast imaju i najveću moć. Sociolog Jovo Bakić navodi dva primera u kojima to ne mora da bude tako:
"Neki vrlo bogati ljudi u Srbiji, koji formalno nemaju vlast, imaju faktičku moć, kao što su gospodin Mišković, gospodin Beko i drugi. Oni na osnovu svoje ekonomske moći vrše uticaj na formalno postojeću vlast. S druge strane, u ovakvim spoljno-političkim okolnostima u kojima se nalazi Srbija izvesni ljudi mogu da nemaju vlast, da budu u opoziciji, a da na osnovu rasta nacionalizma polako dobijaju na moći – to je slučaj sa radikalima."
Interesantno je i da građani, barem na primeru zabeleženom u Čačku, upravo tajkune vide kao one koji vladaju u Srbiji:
"Mislim da u Srbiji u dobroj meri vladaju tajkuni koje podržava Vlada na čelu sa Vojislavom Koštunicom."
"Mislim da trenutno o našoj sudbini odlučuje vlast u Americi."
"Srbijom vlada grupacija još iz Miloševićevog doba i to je svima jasno."
"Srbijom vladaju tajkuni, odnosno ljudi koji su '90-ih godina finansirali današnju vlast. Oni vladaju iz senke a ove koje vidimo na televiziji su samo njihove marionete."
"Ko trenutno vlada Srbijom? Ne vlada niko, brate, na žalost."
"Neka se izvuče listing najpoznatijih srpskih brendova, kako oni to zovu, ili fabrika i videćete imena i prezimena onih koji vladaju."
Uticaj bogatih ljudi na vlast uglavnom se ostvaruje iz velikog biznisa ili poslova koji nisu tako veliki ali su vrlo koncentrisani na neku granu, objašnjava Miroslav Prokopijević iz Instituta za evropske studije, a da je suština tog uticaja u davanju novca političarima za uzvrat direktnih političkih kontrausluga:
"Donošenjem ili odlaganjem donošenja zakona koji odgovaraju ovim biznismenima. Ili uvođenjem takvih odredbi u zakone koje im odgovaraju. Setite se koliko dugo je odlagan anti-monopolski zakon, zakon o prijateljskom preuzimanju, zakon o hartijama od vrednosti itd. – nije ih baš tako malo."
I na kraju, kada je reč o putu kojim Srbija ide, istraživanja pokazuju da je poslednjih godina najpopularnija ideja priključenja Evropskoj uniji. Ipak, sociolog Jovo Bakić kaže da postoji bojazan da može doći do opadanja te ideje:
"Prema svim istraživanjima preko dve trećine građana je smatralo da je put ka EU pozitivan put za Srbiju. Da li će doći do opadanja te ideje zbog rasta nacionalizma povodom pitanja KiM, videćemo. Ima nagoveštaja da do toga može doći, ta ideja priključenja EU možda jeste široko prihvaćena, ali nije duboko primljena."
