Premijer Srbije Vojislav Koštunica u obraćanju poslanicima u Skupštini Srbije ispalio je do sada najubojitiju retoričku municiju protiv Amerike, optuživši je da se od simbola slobode pretvorila u simbol sile, da svesno ugrožava državne i nacionalne interese Srbije i životne interese kosovskih Albanaca samo da bi napravila “kvazi-državnu tvorevinu u kojoj bi NATO pakt bio konačan organ vlasti u navodno nezavisnom Kosovu”.
Markantno je bilo to da Evropsku uniju Koštunica nije uzeo na nišan, osim indirektne poruke koju je uputio da svi medjunarodni sporazumi koje Srbija potpisuje moraju biti u funkciji suvereniteta i teritorijalnog integriteta, odnosno da će Srbija tim sporazumima pristupiti u celini a ne, kako se izrazio, "osakaćena".
Markantno je bilo to da Evropsku uniju Koštunica nije uzeo na nišan, osim indirektne poruke koju je uputio da svi medjunarodni sporazumi koje Srbija potpisuje moraju biti u funkciji suvereniteta i teritorijalnog integriteta, odnosno da će Srbija tim sporazumima pristupiti u celini a ne, kako se izrazio, "osakaćena".
Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić uveravao je nakon sednice da će spoljna politika Srbije nakon usvajanja rezolucije biti politika kontinutiteta, a ne diskontinuiteta.
“Spoljna politika, kao i celokupna politike ove zemlje, ostaje nepromenjena. Postoje tri centripetalne tačke naše spoljne politike, tri prestonice sa kojima mi moramo najbliže da saradjujemo, bez obzira da li se slažemo ili ne slažemo po nekim pitanjima. Konkretno, po pitanju budućeg statusa Kosova i Metohije se fundamentalno ne slažemo sa nekim od ta tri centra, a to su Vašington, Brisel i Moskva”.
Da će Jeremićevo obećanje kontinuiteta biti i realizovano, ipak nije tako izvesno. Iako je i Koštuniccina Demokratska stranka Srbije u predizbornim obećanjima isticala evrointegracije kao jedan od najvažnijih ciljeva zemlje, evolucija kosovskog problema preti velikim zaokretom od tog nauma. Otuda nije neumesno pitanje da li Srbija, ukoliko bude doslovno sprovodila usvojenu rezoluciju o Kosovu može sama sebi zatvoriti ili bar na duže vreme odložiti ulazak u Evropsku uniju? Poznati britanski publicista Tim Judah (Dzuda) za naš program kaže da je teško u ovom trenutku reći koja opcija će u Srbiji prevagnuti:
“Još uvek je to ambivalentno. Ideološki front je još otvoren i kada Srbiji bude ponudjeno da potpiše Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, videćemo koja opcija će odneti prevagu. U ovom trenutku mi je još uvek nejasno. Medjutim, samoj činjenici da Srbija neće priznati Kosovo ne treba pridavati toliki značaj. Znate, Irska nije priznavala da je Severna Irska deo Ujedinjenog kraljevstva i to u trenutku kada su obe zemlje postale članice Evropske unije. Dakle, činjenica nepriznavanja sama po sebi nije toliko važna. Važnije je to da li će Srbija možda odlučiti da zbog Kosova ne udje u Evropsku uniju. Ako i kada dodjemo do te tačke da prevagu odnesu oni koji smatraju da je Kosovo važnije nego Evropska unija, onda se zaista može dogoditi da Beograd počne da se udaljava od Brisela. To je jasno. Ja, doduše, ne verujem da bi takva politika bila održiva na duži rok, ali to bi svakako odložila evrointegracije za nekoliko godina”.
Vatroslav Vekarić, član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva inostranih poslova Srbije, nada se da se rezolucija neće doslovno implementirati, ali upozorava:
“Rezolucija je poprilično nejasna i moguća su različita tumačenja. Moguća je, dakle, i različita implementacija. Problem odredjivanja jasne spoljne politike praktično je ovom rezolucijom samo odložen. Ukoliko bi se išlo na punu implementaciju onog što je tamo napisano, naprimer, nekim oštrim merama u snižavanju diplomatskih odnosa sa svetom u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova, ukoliko bi se oklevalo ili čak odustalo od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Evropskom unijom, to bi sigurno bio vrlo negativan, ali bitan zaokret u spoljnoj politici zemlje. Teško je reći da li je ovaj dokument, po namerama onih koji su ga doneli, pre svega onih koji su ga predložili, a to je vladajuća koalicija – da li je to jedan taktički manevar ili zlokoban znak zaokreta u spoljnoj politici koji bi značio možda i odustajanje od jednog – kako je do sada bar govoreno – prioriteta, a to je ubrzanje evropske integracije. Teško je reći, ostaje da se vidi”.
