Ova opasna tendencija karakteristična za period Miloševićevog režima, uočljiva je i kada je reč o određivanju statusa Kosova. Naime, već se mogu čuti glasovi da se pojedine stranke, nevladine organizacije i intelektualci, koji smatraju da je nezavisnost Kosova realnost, proglašavaju izdajnicima nacionalnih interesa.
Rešavanje budućeg statusa Kosova, ukoliko njegov ishod bude bilo kakva vrsta nezavisnosti, sasvim izvesno izazvaće oštru polarizaciju na političkoj sceni Srbije. Već sada je vidljivo da stranke desne orijentacije potenciraju tezu da će pored međunarodne zajednice najveći krivci za mogući rasplet koji će za ishod imati nezavisnost Kosova biti oni koji zapravo prihvataju političku realnost. Ova praksa koliko god poznata, jer obilato je koristio Miloševićev režim pravdajući svoje poraze, nije nimalo bezopasna. Dovoljno je setiti se samo slučaja novinara Slavka Ćuruvije, čiji je medijski linč bio uvod u njegovu fizičku likvidaciju. Dušan Proroković, državni sekretar za Kosovo, kaže da se u srpskoj javnosti već duži niz godina kada je reč o rešenju statusa Kosova vodi defetistička kampanja:
“U srpskoj javnosti već sedam godina imamo kontinuiranu kampanju kako je sve gotovo, kako je sve završeno, kako se ne vredi nizašta boriti i kako se Srbija na kraju krajeva o Kosovu Metohiji neće nešto puno ni pitati. Razvoj događaja od sredine 2005 godine naovamo je ponajbolje demantovao sve pesimiste i defetiste. Milsim da je uspeh srpske diplomatije i srpske politike nesumnjiv”.
Zanimljivo je, međutim, da je i jedna od stranaka vladajuće koalcije, G 17 Plus, svojevremeno u svojoj Deklaraciji o proglašenju Srbije samostalnom državom predvidela da se omogući povratak i garantuje puna autonimija srpskoj manjini na Kosovu, što implikuje prihvatanje nezavisnog Kosova kao političke realnosti. Potpredsednica ove stranke Suzana Grubješić za naš program kaže da je proglas objavljen u drugačijim političkim okolnostima i da on takođe podrazumeva istorijski sporazum Srba I kosovskih Albanaca.
“Istorijski sporazum je nešto što je ovde bilo prokaženo od strane nezavisnih analitičara, dela pregovaračkog tima, a čini nam se da se upravo ide ka tom rešenju, a to je de facto podela Kosova na srpski i albanski deo”.
Istovremeno, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko ističe da se Kosovo koristi kao izgovor da se obavi unutrašnja profilacija Srbije po meri radikala i političkog bloka desnice i naglašava da će sigurno doći do neke vrste unutrašnje agresije prema onima koji o budućnosti Kosova razmišljaju u realnijim kategorijama od vladajućeg poitičkog establišmenta.
“Suviše dugo živim u atmosferi linča, ličnog osporavanja, marginalizacije, tako da ovo nije novost. Ne mogu sada sa sigurnošću da kažem da li preti i fizička likvidacija”.
A da je svojevrsni javni linč prisutan svedoči i performans koji su ne tako davno u Beogradu priredile dve organizacije mladih Srba sa Kosova kada su Nataši Mićić, Nataši Kandić, Sonji Bisreko, Nenadu Čanku, Goranu Svilanoviću i Čedimoru Jovanoviću dodeljena odličja indikativnih naziva zlatna, srebrna i bronzana nanulica i zlatno srebrno i bronzano keče, zbog njihovog navodnog zalaganja za nezavisnost Kosova. Ovaj neumesni skup podržali su Marko Jakšić član srpskog pregovaračkog tima i vladajuće DSS i Milan Ivanović jedan od najuticajnijih lidera kosovskih Srba . Iz svega nije teško zaključiti da je performans imao i određeni institucionalni okvir. Jedan od visokih funkcionera LDP-a Nikola Samardžić kaže da će onog trenutka kada Kosovo bude nezavisno vlasti u Beogradu početi da tragaju za neprijateljima u srpskom društvu, ali i podvlači:
“Mislim da će ta pojava biti prolazna, budući da je Kosovo trauma, ali nije prioritet. Istinska trauma srpskog društva je tranziciona trauma koja se podužava, a taj proces će svakako da bude naglašen potpuno nezakonitim učešćem ruskih firmi u privatizaciji. To će verovatno podstaći neka osećanja koja će ukazivati na deo srpskog društva kao neprihvatljiv i neprijateljski”.
Na posletku potpredsednica G 17 Plus Suzana Grubješić naglašava da će posledica rešavanja statusa Kosova svakako biti i polarizacija na političkoj sceni Srbije i dodaje da u tom kontekstu narednih meseci treba očekivati paradu kvazipatriotizma:
“I to tako što bi na jednoj strani bile takozvane patriote koji će vikati po ulicama da ne daju Kosovo, a na drugoj strani su ljudi koji prihvataju realnost, ali se ne mire s njom. Svakako nikome nije drago što će se Kosovo verovatno proglasiti nezavisnim i što će vodeće zemlje EU i SAD prihvatiti tu nezavisnost, ali to je realnost. Srbija u toj realnosti mora da izvuče maksimum za sebe. Očekujem da u narednih nekoliko meseci budemo svedoci nekog kvazipatriotskog zanosa, nečega što smo gledali i prethodnih godina, pre 5. oktobra 2000. godine."
