ŽIVKOVIĆ: S ljudima koji su jako dugo bili u politici i u Demokratskoj stranci, kada više nismo imali mogućnosti da se bavimo politikom na takav način, želeli smo da nastavimo taj posao na jedan drugačiji način. Nastavili smo ga kroz ovu nevladinu organizaciju koja se zove Centar za razvoj građanskog društva Milenijum. Tu smo pokušali da neke od poslova, koje smo započeli i dosta daleko s njima otišli kroz politiku, nastavimo na ovaj drugi način. Imali smo nekoliko okruglih stolova vezanih za lokalnu samoupravu, afirmaciju, razvoj, proces privatizacije javnih preduzeća u lokalnoj samoupravi koji još uvek nije započeo. Već dve godine pričamo o tome. Drugi aspekt se tiče zapošljavanja. Pre dvadesetak dana smo u Nišu napravili prvi sajam za zapošljavanje na kojem je bilo preko šest hiljada dece, svršenih studenata, koji su tražili posao, i preko 50 kompanija koje su tražile ljude koji bi radili kod njih. U prvoj nedelji posle sajma, njih stotinjak je našlo posao.
RSE: I dalje ste član Demokratske stranke. Kako se to desilo? U jednom mom razgovoru sa Gordanom Ćomić, kada sam je pitala ko su bili najbliži ljudi Zorana Đinđića, navela je vas, Čedu Jovanovića, Borisa Tadića i nju.
ŽIVKOVIĆ: Bili smo i potpredsednici u to vreme. Mogu samo da kažem da sam jedan, od vrlo retkih ljudi na kugli zemaljskoj, koji su počašćeni time da su deset godina mogli da budu u najbližim političkim i profesionalnim odnosima sa Zoranom Đinđićom. To je nešto što je Božji dar. Posle Zoranovog ubistva, i godinu dana nakon održanih izbora, u Srbiji ne prepoznajem ni jednu političku stranku koja se bavi menjanjem Srbije. Normalno je da sam član Demokratske stranke, da jedino volim Demokratsku stranku, da i dan danas jedino potpuno dobro mislim samo o njoj, ali definitivno ni ona, a kamoli neke druge stranke, se ne bave time da menjaju Srbiju. Srbijom može da vlada svako. Srbijom je vladao Milošević. Srbijom su vladali Turci. Delom Srbije može da vlada i Velja Ilić. Možda mogu i Radikali. Ali je malo onih koji mogu da menjaju Srbiju, da je očiste od svih onih naslaga, i ljudskih i sistemskih i ne znam kakvih sve ne, koje su se 50 i više godina taložile na našoj teritoriji i prelazile preko nas, ljudi, koji ovde živimo.
RSE: Mladić je 2002. godine bio u Beogradu i kretao se po javni mestima. Zašto tada nije uhapšen?
ŽIVKOVIĆ: Te godine se Mladić sigurno nije kretao po javnim mestima. Nije bilo nikakve dileme, ni kod Zorana Đinđića, ni kod mene, ni kod još jednog broja ljudi koji su mogli da utiču na proces hapšenja Mladića, Karadžića ili nekog drugog, da li ih treba hapsiti, ili ne, i da li će to da bude opasno po nas, ili po celokupnu bezbednost. Uhapsili smo Miloševića u simbolu njegove moći, u vili Mir, gde je bio okružen gardom, nekim svojim obožavaocima, paćenicima, jadnicima. To je bila opasna akcija. Svi drugi, i Karadžić i Mladić, a da ne govorim o Šljivančaninu i drugima, su sitne ribe. Ako se nama, kao izvršiocima te namere, i državi nije desilo ništa kada je uhapšen Milošević, šta bi nam se desilo da je uhapšen Mladić. Da je bio u našem vidokrugu, bio bi uhapšen. Nije bio. Od 2000. godine pa do dana današnjeg postoji jedan deo Srbije koji je mrak, gde se ne zna šta se dešava. To je vojska. Tu se ništa nije promenilo. Tu reforme nisu započele.
RSE: Bez obzira na kadrovske promene?
ŽIVKOVIĆ: Ma kakvi. Menjale su se uniforme, neki gestovi, ali generalno ništa se nije promenilo. Trebalo je da se promeni 17. ili 18. marta kada je trebao da se formira Savet ministara. Trebalo je da budem ministar odbrane, a da Zoran Đinđić ostane predsednik vlade Srbije. To je bio moment za otvaranje te poslednje tamne sobe u Srbiji, a to je Vojska Jugoslavije, ili Vojska Srbije i Crne Gore. Onda smo mogli da uđemo, bez opasnosti da budemo izdani ili da budemo sprečeni od vojske, i u borbu protiv kriminala i Zemunskog klana, i svih drugih klanova, ali i u potpuno čišćenje, da vidimo ko je ko u vojsci, ko šta krade, ko je muvao sa pancirima, ko prodaje imovinu i ko krije Mladića. Ja sam siguran da ga kriju. To su i sami rekli. Video sam da su sve ministre, koji su od tada bili na vlasti do danas, vrlo lako uspeli da izmanipulišu ljudi iz vojnog vrha, da ih zadive time što je to vojska koja je bila nekad četvrta na svetu, koje je pobedila NATO pakt, koja sada može da sluša šta se dešava u Pentagonu. Laž do laži. Svi su se primali na te laži i vrlo brzo postali zaštitnici mračne srpske sobe koja se zove vojska.
RSE: Vojska simbolizuje veliku moć u svim državama. Isto tako i policija. Da li se ovo, što ste govorili o vojsci, odnosi i na policiju?
ŽIVKOVIĆ: Jednim delom da. U vojsci nije učinjeno ništa, a u policiji je učinjeno dosta toga. Ceo rukovodeći kadar, nekih 500 ljudi u policiji, je promenjeno. Dovedeni su ljudi koji su na vrhu, kao političari ili kao ministri, koji su trebali da daju jedan novi duh policiji. Uz puno mana to jeste rađeno, ali je možda moglo i mnogo više. Razlika između ovoga ministra policije i njegovog prethodnika je ogromna. Promenjeni su skoro svi načelnici Sekretarijata unutrašnjih poslova po celoj Srbiji. Dovedeni su ljudi koji su imali zadatak da se ponašaju i rade po zakonu. To su i radili. Pravi efekt je pokazan tek u akciji Sablja, kada su kroz vanredno stanje dobili pravni mehanizam da mogu da pohapse one za koje smo svi znali da su kriminalci, ali zbog šume zakonskih propisa i sudstva, koje je i tada, kao i danas, vrlo problematično, oni su se skrivali, bežali, bili hapšeni, pa puštani za podne. U policiji je učinjeno dosta, ali ne sve što je trebalo da se učini. Bojim se da je sada taj proces nekoliko godina vraćen unazad.
RSE: Izabrani ste za premijera 18. marta 2003. godine, šest dana posle ubistva Zorana Đinđića. Tada, ili malo kasnije, je bila najavljena akcija Skalpel, koja je trebala da uđe u trag novcu koji je taj mafijaški klan opljačkao i izneo u najbolje banke izvan zemlje. Ta akcija uopšte nije uspela. Tada ste već bili premijer. Da li ju je neko opstruirao?
ŽIVKOVIĆ: Akcija Skalpel je najavljivana u političkim tiradama mojih kolega iz vlade i nekih ljudi koji su bili van vlade. Akcija Sablja je na duboko osmišljena, planirana i ostvarena akcija. O Skalpelu se više govorilo kao o pretnji. Mislim da nema potrebe za takvom akcijom. Tragovi ne mogu da pobegnu. Sablja je morala da bude brza i efikasna zato što su bežale ubice, izvršioci najtežih krivičnih dela. Tragovi ostaju na putevima novčanih transakcija. Ako su bili marta 2003. godine, bili bi i decembra 2003. godine. Ili postoje dokazi, ili ne. To je nešto čime su policija, tužilaštva, komisija za pranje novca i svi drugi koji su nadležni za to trebali da se bave stalno. Mislim da je malim delom tu nešto učinjeno, ali vrlo malim delom.
RSE: Vaša politika je bila nastavak Đinđićeve politike i vizije Srbije: ekonomske i kulturološke reforme, odnosi sa Crnom Gorom i Kosovom, Hag, sva ta najbitnija pitanja ove zemlje. Šta je od toga ostalo posle, kada je pala vaša vlada?
ŽIVKOVIĆ: Samo ono što nije bilo moguće porušiti. Nova vlada, koja je formirana krajem marta 2004. godine, je rušila sve što je mogla da poruši. Najvažnije je to što su Zoranovi temelji ostali i dalje čvrsti. Ostao je duh slobode u medijima, duh profesionalizma u policiji, u sudstvu. Kada ih jednom pustite, posle ih više niko ne može da vrati nazad. Stvorili smo neke osnove, i zakonske i opšte i društvene. Sada imamo razne pokušaje da se sve to sruši. Imate pokušaje ministra pravde Stojkovića i policije Jočića da banalizuju suđenje za ubistvo Zorana Đinđića, da raspuste specijalni sud. Neki njihovi saradnici govore da je to optužnica bez osnova, da su Legija i njegovi mladići, koji su fascinirani borbom, ne znam za šta, pa im se desi da ubiju nekoga, makar to bio i premijer. To su sve reči koje su govorili ministri koji predstavljaju ovu vladu. Nesretni Ilić je jedva čekao da se useli u Zoranov kabinet. On se tamo uselio da bi pokazao da je važan. Svaka normalna vlada na svetu bi napravila spomen sobu čoveku koji je bio prvi demokratski premijer i koji je ubijen, praktično na radnom mestu. Ostalo je ono što nisu mogli da unište. Svi procesi reformi su zakočeni i sada idu brzo samo onoliko koliko moraju. Koštuničina politika je uvek bila - požuri polako. Sa ručnom kočnicom uz brdo. Sve je - videćemo, teško je, nezgodno je, opasno je. Da, teško je, nezgodno je i nije popularno. Posao političara je da ne bude popularan. Ako hoćeš da budeš popularan, bavi se nečim drugim. Igraj fudbal, pevaj, piši muziku, glumi. Ali kao hoćeš da budeš političar u državi koja ima milion problema i ti hoćeš da ih rešavaš, bićeš nepopularan jer građani ne mogu istog trenutka da shvate da je to što im radiš jako bolno, ali dobro za njih. Mi smo praktično od januara 2001. godine pa do februara 2004. godine radili operaciju na otvorenom mozgu. Reformisali smo i bankarski sistem i policiju i sve, osim vojske. Srbiju smo vratili u svet i ušli u instituciji gde nismo nikada ni bili. Digli smo standard i smanjili inflaciju. Najvažnija stvar je ta što smo svakom građaninu hteli da predložimo i usadimo novi sistem vrednosti, da nije korupcija glavna stvar. Hteli smo da kada se nekome razboli dete, da ne mora da se pipa po džepovima da vidi koliko ima para i kog doktora ili sestru poznaje da može da ih potplati, već da ide u najbolju kliniku, ili u najbližu koja je dobra. Kada hoće neko da upiše dete u školu, hteli smo da ne traži vezu, nego da školstvo u osnovnoj i srednjoj školi pruži maksimum znanja, da to dete može da pokaže svoje potencijale. Ako negde piše da je zabranjeno pušenje, onda je zabranjeno, bio to poslanik, predsednik vlade, ili zatvorenik, nema da puši na takvom mestu.
RSE: Kada je Đinđićeva vlada počela da vlada, nasledili ste inflaciju od 132 odsto. Spustili ste je jako brzo na 7,4 odsto.
ŽIVKOVIĆ: Ta inflacija je ostavljena novoj vladi i oni su već za dve godine uspeli da je udvostruče jednom politikom koja je politika trulog populizma. U prvih sedam-osam meseci svoje vlasti, cele 2004. godine, demonizovali su proces privatizacije, pa su rekli da će hapsiti i ministre i predsednika vlade i sve nove vlasnike koji su uništili firme kroz privatizaciju. Niko nije uhapšen. Sa zadovoljstvom, ti isti ministri, sada idu da se slikaju pored najveće srpskog izvoznika, koga smo mi stvorili, i u jedinu greenfield ustanovu koja je otvorena. Pre neki mesec je Koštunica sekao traku, ali to je sve što je njegova vlada uspela da učini. Sve smo to mi ostavili. Prvo se išlo u demonizaciju, a onda su ušli u nastavak procesa privatizacije kroz kriminalizaciju. To je prošlo. Na žalost, tu su krivi mediji koji su najveći deo municije, ili gotovo svu municiju, koju su imali, potrošili na Đinđića i nešto malo na meni i ništa im nije ostalo. Šta se desilo sa inflacijom? Opravdanje im je da je skočila cena nafte na svetskom tržištu. To je tačno, ali cena nafte je skočila i za Nemce i za Fince i za Crnogorce. Crnogorci imaju inflaciju ispod tri posto, a naša će biti ispod 20. Kako se desilo da ta ''nesposobna crnogorska vlast'' drži inflaciju od tri posto, a da ova hiper sposobna, Dinkić, Ilić i drugi šarlatani, kao geniji za ekonomiju i za kapitalne investicije, ne urade ništa da spreče inflaciju? Inflacija je porasla zbog ogromne javne potrošnje koje je uvećana nekoliko puta u odnosu na raniji period. To je potpuno nereformski potez. I tako se vlada Srbijom, ali se tako Srbija ne menja. Morate da je menjate na jedan drugi način.
RSE: Da li se vama pripisuje jedna zanimljiva konstatacija, da je sličnost koja postoji između DSS-a i Radikala kombinacija legalizma i hleba od tri dinara?
ŽIVKOVIĆ: To je previše hermetička definicija za mene. To volim da kažem mnogo jednostavnije. Postoje Radikali i Radikali light. Kao, light su manje štetni, ali štetni su i jedni i drugi. Njihova politika je štetna i tu ne postoji velika razlika. Postoji razlika samo u vokabularu. Ne vidim zašto su sada Radikali grublji u svom izražavanju od Dinkića, od Velje Ilića, ili od još nekolicine ljudi iz ove vlade. Ti Radikali su postali jedno strašilo. Kada je Milošević hteo da uplaši narod, onda je on rekao da tako moramo da radimo inače će pasti Knin. Pa je pao Knin. Onda je rekao da je to zbog Srba u Bosni. Pa je onda rekao da je to zbog Kosova. Za Koštunicu i njemu slične to su Radikali - ako mi padnemo sa vlasti, doći će Radikali. Ako je to narodna volja, neka dođu, ali nemojte vi da opstajete na vlasti kao njihova blaža verzija. Nema Srbija koristi od toga da li su Radikali blaži, ili su pravi, nego ima koristi samo od one vlasti koja će menjati Srbiju i stvarati je konkurentnijom na ovom tržištu XXI veka. Svi su pošli protiv nas, a od 2001. do 2003. godine, Srbija je bila strah za sve u okruženju. Uplašili su se i u Bugarskoj i u Rumuniji i u Hrvatskoj šta će biti sa njima ako Srbija nastavi tako naglo da ide napred. Logično je da je Srbija vodeća sila na Balkanu, ali samo ako radi prave stvari. Kada se to desilo, svi su rekli da im je drago što naš sused Srbija ide napred, ali su se pitali šta se to dešava. Uplašili su se našeg napretka. Šta se dešava sada? Oni su na vratima Evrope. Samo što nisu ušli. Ulaze sigurno. Šta je sa nama? Gde smo mi? Nama nije konkurencija Hrvatska, Bugarska i Rumunija, a bile su pre dve godine. Sada smo u društvu Albanije, Bosne i Makedonije, a Makedonija je daleko ispred nas. To su posledice vladavine nove vlasti koja je došla na talasu njihove priče o korumpiranosti moje vlade. Niko iz moje vlade nije bio optužen ni za dinar državnog novca. Dvojica momaka iz mog kabineta su optužena za neki svoj novac koji je legalno, ili nelegalno potrošen. Šta je sada sa nabavkom vagona? Šta je sa Knjaz Milošem? Šta je sa 150 nabavki koje su protivne zakonu? Sve je hitno. Šarančić je objašnjavao da je u Srbiji sve hitno za železnicu jer kasnimo 100 godina u odnosu na svet. Da, ali to ne znači da treba da otimaš državni novac i da kupuješ neke karikature od vozova koji su došli iz Švedske. Sve ono za šta su optuživali moju vladu, ljudi koji danas drže vlast u ovoj zemlji, su nakon toga radili sami. Mi to nismo radili, ali smo za to bili optuživani, a oni to svakodnevno sprovode u delo. To je već izašlo na videlo, ali sada, zbog nedostatka kritičke javnosti i zbog jednog zamora u medijima, to prolazi bez nekog velikog čuđenja jer to je kao Koštuničina vlada i šta se čudite kada smo to i očekivali.
RSE: U Nišu je propao referendum o opozivu Smiljka Kostića, gradonačelnika, koji je član Nove Srbije. Dve trećine ljudi je glasalo za Smiljka, zaboravljajući da je Smiljko napravio sedam kuća, što u ono vreme nije bilo jednostavno. Sarađivao je sa Miloševićem. Kako se desilo da Niš, koji je bio inicijalna kapisla za proteste 1996./1997. godine, koje ste vi predvodili, za njega glasa?
ŽIVKOVIĆ: Nisu dve trećine Nišlija glasali za Smiljka Kostića. Najveći problem je u tome što 170 hiljada ljudi nije izašlo na glasanje.
RSE: Znači da su apatični?
ŽIVKOVIĆ: U Nišu je 230 hiljada birača, a 170 hiljada njih nije izašlo na izbore. Obično jedna trećina ne izađe. Šta je onda sa 100 hiljada ljudi? Šta je sa 100 hiljada ljudi koji su potpuno izgubili volju da iskoriste jedno od svojih važnijih životnih prava, a to je da izaberu vlast? Apatija? Ko je za nju kriv? Aktualni političari jer ne šalju jasne poruke. Šalju vrlo neobične poruke, poruke koje se trude da budu vrlo popularne svaki dan, da oni budu popularni svaki dan, da podilaze nekim društvenim grupama, a to nije moguće. Ne možete onima koji plaćaju porez i onima koji trebaju da prime nadoknadu od tog poreza da pričate istu priču. Čudno je što je Kostić osvojio nekih pet do šest hiljada glasova više nego kada je biran. Oni koji su glasali protiv njega su birači Demokratske Stranke, pošto druge stranke nisu ozbiljno pozvale svoje birače na priključenje toj akciji. Dobio je 24 hiljade glasova, 10 hiljada glasova više nego što je lista DS osvojila na izborima pre godinu i po dana i dve do tri hiljade glasova više nego što je ikada neko iz DS osvojio na izborima. To ne može da se proglasi uspehom. Cilj je bio da se smeni Smiljko Kostić. Odgovor je u onima koji su apstinirali.
RSE: Da li je posle toga nastalo izvesno rasulo u Demokratskoj stranci u Nišu, obzirom da je jedan lokalni visoki funkcioner dao ostavku, a drugi je najavio? Da li postoji opasnost da se raspusti taj odbor?
ŽIVKOVIĆ: Saša Živić je podnio ostavku, kao i gospodin Đurić i Srđan Pešić. Oni su podneli ostavke jer to vide kao normalno ponašanje. Bili su lideri te akcije. Akcija nije uspela, bez obzira što je bio veliki broj glasova, ali nedovoljan. Oni su ostavku videli kao svoj ljudski, normalni, čin. Da li je rasulo u Gradskom odboru u Nišu? Ne bih rekao da je sada. Ako je bilo rasula, onda je to bilo ranije. Nered je doveo do toga da se izgubi vlast 2004. godine na lokalnim izborima i da se ova akcija delimično podrži od jednog većeg dela rukovodstva Gradskog odbora u Nišu. Pomoć od centrale je bila nikakva. U samoj stranci je to smatrano lošom akcijom.
RSE: Napravili ste veliku, novu kuću. Kupili ste novi automobil, a imate i nekoliko oldtimera. Imate stan u Beogradu i želite da se bavite proizvodnjom vina. Šta je od toga tačno?
ŽIVKOVIĆ: Nisam izgradio kuću, ali sam kupio novu kuću u Nišu. O tome sam govorio i ranije, ali to onda nikoga nije interesovalo. Sada ih interesuje. Uzeo sam kredit. Kuće u Nišu su mnogo jeftinije nego u Beogradu. Neki su licitirali vrednošću te kuće. Tri do četiri puta je jeftinije nego što oni kažu. Nemam čega da se stidim. Ako to neki nadležni organi hoće da provere, mogu da provere poreklo svake pare koje imam. Dve godine se tresem, i moja firma i ljudi koji znaju mene, i oni koji mene ne znaju, ali su optuženi da su moji poznanici. Hapse se, privode, ne izlaze im inspekcije. Niko nije osuđen jer su to ljudi koji rade svoj posao na valjan način. Imam dva oldtimera. Pošto mi nije trebalo auto dok sam bio na raznim mestima u vlasti jer su me onda vozili službenim autom, sada sam kupio jedan dobar auto, pošto moram da ga imam jer vozim decu i neću da se igram. Hoću da proizvodim vino. Osnovao sam firmu koja je registrovana za to jer je u Srbiji ogroman prostor za takvog proizvođača. Imamo jako loše vino u odnosu na prirodne preduslove. Prvi korak je već učinjen. Trenutno sam uvoznik vina, a uskoro će biti i jedna domaća linija. Uskoro ću sa drugim vlasnicima kupiti vinograd i počećemo novi zasad.